Teška reč i još teže posledice

Već duže vremena primećujem da se, pišući o vrlo širokoj lepezi problema, uvek na ovaj ili onaj način dotaknem predsednika naše Republike. To je počelo pomalo da me i brine. Pojavila se zabrinjavajuća misao da je to možda posledica moje izrazito sužene percepcije ili neugodno ograničenog, defektno okrnjenog zapažanja. Nakon izvesnog perioda samoispitivanja, smirio sam se došavši do jednog umirujućeg zaključka. Naš predsednik je tako široko i tako duboko ugrađen u bezmalo sve što se u ovoj zemlji događa da je nemoguće pisati o bilo kom ozbiljnijem društvenom pitanju a ne naići na njega, ne očešati se o ovu ili o onu njegovu intervenciju. On je, neki bi rekli metastatično, uključen u sve važnije događaje i procese u ovoj zemlji. Sasvim je prirodno da se čovek susretne s njim čak i kad razmišlja o varijantama borbe protiv virusa, o pitanjima nabavke energenata, o nestašicama i stepenu snabdevenosti pojedinim namirnicama uključujući kisele krastavčiće, o titrajima njihovih cena, o uslovima i regularnosti izbora, o alternativama delovanja u sporovima u vezi sa Kosovom... i o čemu sve ne. Samonametnuto izbegavanje njegovog lika i dela bilo bi ekvivalentno opredeljenju za površnu i nepotpunu obradu bilo kog ozbiljnijeg problema. Budući da političari svoj posao izvršavaju i svoje funkcije obavljaju najvećim delom kroz javne nastupe i prateće izjave, mnogo toga što učine kao i onoga što propuste – svodi se na reči i formulacije. U poslednje vreme taj segment njegove aktivnosti kao da je intenziviran i radikalizovan. Opetovano raspravljajući o stavovima koji odudaraju od njegovog, predsednik upotrebljava teške reči. Tim rečima on je unutrašnje, domaće oponente okarakterisao kao neprincipijelne, nečasne, neetične... Tu karakterizaciju on je označio i saopštio pogubno pogrdnom rečju bezobrazluk. Nakon kraće retorske pauze snažno je naglašavao da se ta njegova ekstremno negativna kvalifikacija, ta teška reč koja ubija, odnosi ne samo na domaće etički defektne aktere nego i na strane centre moći, jake i međunarodno uticajne zapadne demokratije. Nisam TV fan, ali, koliko mi je ostalo u sećanju, ti strašni iskazi bili su osobito učestali od sredine decembra 2022. U par tih vehementnih nastupa pomenuo je i one kosovske Srbe (i Srpkinje!) koji ne dele njegovo mišljenje o tome kako dalje rasplitati kosovski čvor. U tom kontekstu pominjao je i Radu Trajković kao, kako je rekao, nečasnu osobu. Imao sam privilegiju da tu ženu nakratko sretnem, a, koliko su mi vreme i energija dozvoljavali, i da pratim njen rad. Registrovao sam je kao izuzetno časnu i principijelnu ženu i, nadam se ne pogrešno, kao politički angažovanu ličnost koja zastupa stav da bi Srbi sa Kosova trebalo sami da uređuju svoj tamošnji politički položaj i svoju sudbinu, a ne da budu dirigovani iz Beograda u službi politike koja je beogradska, a ne njihova. Kako u ovaj tekst ne spada analiza delovanja i prikaz lika Rade Trajković, ovde će samo najlapidarnije biti rečeno da ovakav napad na jednu ženu koja nema mogućnosti da se brani nije nimalo džentlmenski i da je ovim nasrtajem uvredio ne samo nju nego i mene. Verujem i nadam se da nisam jedini koji te nemile izjave doživljava kao atak na visoko cenjene i konceptualno bliske ljude. Od ovog personalnog utiska mnogo je važniji opšti učinak ovakvih predsedničkih nastupa. Pre svega, nije red da se tako grubim i surovo iskombinovanim rečima bilo koja osoba obraća bilo kojoj drugoj. Za takvo osorno i oporo obraćanje u severnoj Bačkoj postoji rečit i efektan provincijalizam – olajavati – koji ovde ne želim da upotrebim. U civilizovanoj sredini takva komunikacija nije prihvatljiva niti dozvoljena. Drugo, i još važnije, sasvim je nejasno kakav je smisao tih nepojmljivo žestokih i surovih verbalnih naleta. Oni sigurno neće uticati na stavove moćnih zapadnih demokratija prema našim nacionalnim ciljevima kako ih tumači naš predsednik. Naprotiv, ako išta, ovakvi nastupi mogu da ih još više otuđe od oficijelnih opredeljenja ovdašnjih vlasti. Sa stanovišta političkih ciljeva koje valja postići, takvi nasrtaji mogu da budu samo kontraproduktivni. Postoji uverenje da su ti verbalni ataci pripremljeni isključivo za domaću upotrebu. To je možda, iako ne baš zasigurno, tačno, ali ako je tako, oni odražavaju poražavajuće nepovoljno mišljenje nosilaca takvog shvatanja, ali posebno našeg predsednika, o pameti i sposobnosti rezonovanja tipičnog glasača u Srbiji. Milan St. Protić je u jednom nedavnom javnom nastupu u vezi sa ovdašnjom političkom javnošću i odgovarajućom komunikacijom upotrebio reč infantilan. Nije isključeno da se baš tom rečju u dobroj meri može okarakterisati gnevni nastup našeg predsednika a da je takav govor – pribegavajući opet Protićevoj terminologiji – jedan način infantilizacije javnosti i biračkog tela. Ovim se ne završava ova priča o neodmereno gnevnom obraćanju predsednika uticajnim činiocima međunarodne zajednice. Ovde bez ikakvog dokazivanja samo konstatujem činjenicu da je predsedniku savršeno jasno – a mora da je jasno i najširoj javnosti – da bez spoljne podrške moćnih činilaca ne možemo ostvariti svoje pretenzije oko priključenja EU, Kosova, revizije bezbednosne politike i svega ostalog. Za sve što nam je politički vredno i neophodno moramo izdejstvovati potporu moćnih spoljnih faktora, a to su ekonomski razvijene i generalno moćne zapadne demokratije. Jedan lucidni komentator nedavno je na N1 izjavio da se za zaštitu Srba na Kosovu obraćamo ne ruskoj Dumi nego Kforu, faktički NATO-u. Zbog svega toga, uspešnost ovdašnje politike mora da se meri pre svega izgrađenošću dobrih odnosa sa Zapadom. Da li predsednik ne shvata da, nastupajući tako gromoglasno protiv Zapada, izriče najnepovoljniju moguću ocenu protiv svoje politike. On je bitan činilac te politike tokom čitave tekuće decenije, a ne bi trebalo zaboraviti njegovo vrlo aktivno i oficijelno potvrđeno angažovanje i u – zna se kakva je bila – politici ove zemlje tokom poslednje decenije minulog stoleća. Šta je radio tolike godine, a bogme i decenije, kad je u onom što spada u najvažnije – a to je osiguranje podrške svetskih moćnika za realizaciju naših nacionalnih ciljeva – ostvario tako nepovoljan, tragikomično defektan rezultat? On kao da se ponosi onim što je bez sumnje njegov ponajveći neuspeh. Postoji i poslovica koju je u originalu nezgodno reprodukovati, ali u suštini znači Čega se jedni stide, time se oni drugi (daleko brojniji!) nesmetano ponose. Iz svega ovoga zaključak nije tako lako izvesti kao što na prvi pogled izgleda. U prvom navratu moglo bi se preporučiti da valja vrlo korenito – da se baš ne kaže radikalno – izmeniti retoriku prema moćnim zapadnim demokratijama i da pribavljanje njihove potpore treba uvrstiti u najviše političke prioritete. No, ako su u pravu Protić i sam predsednik u oceni političke zrelosti našeg biračkog tela – a ta ocena podrazumeva da preorijentacija na izgradnju što boljih odnosa sa Zapadom produkuje redukciju biračke podrške – onda sledi da ono što je dobro za Srbiju nije dobro za vlast ostrašćeno preokupiranu nastojanjem da maksimizuje broj nekih budućih ubranih glasova. Bio bi to gotovo tragičan raskorak izmeću partikularnih ciljeva vladajućeg komesarijata i opštih potreba i koristi („benefita“) zajednice kao celine. Šta drugo uz taj raskorak očekivati nego da će se nastaviti sa klanjem volova za kilu mesa? Autor je profesor emeritus