Za šta beše zaslužan „superdeka“

Širom zemlje, dok pišem ovaj tekst, u TV-studijima novinari pitaju „goste-eksperte“ da li preporuke Ekonomskog foruma iz Davosa 2023. mogu da se primene i na Srbiju, da li indeksacija, neprincipijelno i često „odokativno“ povećavanje nominalnih zarada i penzija, po nečijoj (čik pogodite čijoj?) volji, može da „spasi naš standard“, ili je tačno da su „cene brže“ od dohodaka i da građani uvek ostanu kraćih rukava. Kada se pre skoro tri decenije širom tada ojađene Srbije raspravljalo o načinima da se prevlada pošast (hiper)inflacije, nije bilo straha od recesije, ni zahteva da se povećava novčana masa (čitaj štampa novac), smanjuje obavezna rezerva banaka, dalje povećava budžetski deficit, snižavaju kamate, a sve to pri limitiranim cenama mnogih namirnica i usluga... To je već bila potrošena priča i za sindikate i penzionere, koji su prethodno zagovarali jalovo usklađivanje dohodaka s „troškovima života“ ili kursom nemačke marke. Mesečni rast cena u januaru 1994. dostigao je 313 miliona odsto, a međugodišnja inflacija 3,5 biliona procenata, s dnevnim rastom cena i do 60 odsto. Daleko smo mi od toga, prigovoriće sigurno neki dugopamteći čitaoci, dok nam iz vrha vlasti poručuju da ovdašnja (strogo „uvezena“) inflacija „stoji ili pada već tri meseca“. Pride se pozivaju na navodna „međunarodna iskustva“ i tvrdnje MMF-a da „inflacija nije potekla iz potrošnje“(?) i da „neće preći u spiralu nadnice-cene“, te da i ECB smatra je u evrozoni „inflacija dostigla vrh i počela da pada“, jer su navodno cene već „dovoljno skočile“. Pre godinu dana, kada je međugodišnja inflacija u Srbiji u decembru 2021. dostigla 7,9 odsto, vlada je „tešku artiljeriju“ usmerila na „neodgovorne trgovce“, limitirala ili zamrzla maloprodajne cene neke robe i obavezala proizvođače da nastave sa redovnim isporukama po starim cenama. I umesto da se inflacija „vrati u ciljane okvire“ ona se do kraja 2022. udvostručila. Sasvim očekivano, jer „pokušaji gašenja vatre benzinom“, nisu mogli da urode drugačijim učinkom, s obzirom na to da je država, poklanjajući novac građanima, omladini i penzionerima (tek da bi se „pokazala snaga države“) dodatno, bez pokrića, povećala kupovnu moć i tako podgrejala inflaciju, o čemu sam za NIN pisao i 22. januara 2022. Za većinu građana Srbije pre tri decenije jednostavne poruke i objašnjenja Dragoslava Avramovića bili su dovoljni da ljudi razumeju osnovne ekonomske zakonitosti. LJudi su poverovali „superdeki“, a od njega dobro naučili da cene ne „skaču“ po nečijoj posebnoj volji ili jednokratno, već da su izraz očekivanja na osnovu iskustava iz prošlosti i duboko poremećene robno-novčane ravnoteže, a da se povećavaju permanentno, ali neravnomerno i zakonito, kako zbog „inflatorne inercije“, tako i preventivno. Sećanja su površna i kratka, pa u modu opet ulaze navodna „sredstva zaštite od inflacije“ poput „zamrzavanja“. Avramović bi to slikovito nazvao „upotrebom biča“ u regulisanju ekonomije. A on je, umesto bičem, tržišnim merama i poverenjem, uspeo da inflaciju od više biliona procenata godišnje smanji na 0,3 odsto za 11 meseci 1994. Šta se metodom bičevanja postiže danas? Čak da je i moguće „zamrznuti“ sve cene u ovom trenutku, inflacija ne može da se zaustavi, jer u januarsku ulazi i rast cena iz poslednje dekade decembra. Da se ne govori o robi koja bi se povukla iz rafova prodavnica, a odmah zatim prodavala „ispod tezgi“ po mnogo višim cenama. Povećanje plata u javnom sektoru i penzija od 12,5 odsto od 1. januara će se kao dodatna kupovna moć na tržištu pojaviti tek u februaru, pa će za toliko da se poveća i tražnja u odnosu na januarsku. Nema kraja... Šestoro članova Naučnog društva ekonomista Srbije smatra da je sadašnja inflacija potvrdila aktuelnost onoga što je Dragoslav Avramović pokušavao i uspevao, i predlažu da se što pre, najdalje da 24. januara 2024. jedna ulica u Beogradu nazove njegovim imenom. U toj inicijativi se navodi da se Avramović „desio narodu Srbije u pravom trenutku, jer je hiperinflacija počela uveliko da uzima i direktne ljudske žrtve (tzv. socijalna samoubistva usled nemoći dela stanovništva da se izbori sa inflacijom)“. „I kada se nismo slagali, naše rasprave su bile uvek na bazi argumenata, iako su ga kao kreatora Programa stabilizacije angažovali političari iz vrha vlasti. Takva praksa danas je, nažalost, skoro nemoguća, ili je prava retkost. Da je bilo dovoljno iskrenosti i pravde, Avramović bi ’dobio’ ulicu odmah posle smrti, u jesen 2001. Nakon promena 5. oktobra 2000, nove vlasti su ga ne baš slavno samo „ispratile“ na njegov večni put, ali bez dovoljno zvanične društvene pažnje i bez bilo kakvih predloga sličnih ovome koji mi danas činimo“, navodi se u inicijativi i dodaje: „Avramović je učinio veliki pozitivni preokret u ekonomskoj politici i praksi Srbije (i SRJ) koji objektivno nije očekivan; njegov projekat monetarne reforme bio je veoma dobro teorijski i empirijski pripremljen i utemeljen u iskustvima velikih evropskih hiperinflacija, a pogotovo ruske (sovjetske) monetarne reforme 1923; program je ostvaren u zatvorenoj privredi bez strane podrške; njegov pristup struci, kao i ekonomskoj i drugoj politici, pomirio je volju vlasti i opozicije, kao i stavove poslodavaca i sindikata, siromašnih i bogatih, penzionera i njihovih unuka; niko drugi od naših, a potencijalno i inostranih eksperata, nije mogao tako medijski ubedljivo i ljudski direktno da pristupi većini običnog sveta, a pritom da mu narod odmah poveruje.“ Na kraju potpisnici podsećaju da se 24. januara 2024. navršava tri decenije primene Avramovićevog programa i ocenjuju da bi prihvatanje inicijative bio odgovoran potez društva, koji bi možda otvorio puteve nove socijalne kooperacije. Autor je član Naučnog društva ekonomista Srbije i profesor Tehnološko-metalurškog fakulteta Univerziteta u Beogradu