Kako su pomerene sve crvene linije Beograda

U mesecima za nama, došlo je do velikog zaokreta u procesu rešavanja statusa Kosova i Metohije. On se ne ogleda samo u promeni dinamike tog procesa, već i u promeni predmeta, tj. onoga o čemu se razgovara i pregovara. U ovom tekstu ću pokušati da skiciram osnovne pravce tih promena, kao i ishode do kojih one mogu dovesti. Kao i uvek, kako se radi o izuzetno živoj materiji, od trenutka kada ovaj tekst predajem, do trenutka kada će on izaći, desiće se još ponešto što nije obuhvaćeno ovim tekstom, ali će suština svakako ostati ista. Šta se desilo? Srbi su napustili veliki broj institucija u prištinskom pravnom sistemu, podigli barikade na severu Kosova, a zatim ih i sklonili bez ispunjenja zahteva zbog kojih su podignute. To je iskoristio kolektivni politički zapad, odnosno transatlantska zajednica, i to na nekoliko načina. Prvo, u briselski proces pregovora Beograda i Prištine su se aktivno, otvoreno i zvanično uključile SAD. Drugo, dosadašnji okvir briselskog procesa, uspostavljen tzv. briselskim sporazumom, zamenjen je francusko-nemačkim predlogom, koji postaje zvanična pregovaračka platforma Evropske unije i SAD. Taj predlog još nije obelodanjen (što njegovo slepo podržavanje čini zapanjujućim), ali se čini jasnim da on podrazumeva da se umesto tzv. sveobuhvatnog sporazuma, i pre njega, ima zaključiti prelazni, okvirni sporazum, kojim će se trajno razdvojiti Beograd i Priština, pre svega u međunarodnoj sferi i ojačati međunarodni subjektivitet Prištine. To može ličiti na Osnovni sporazum dve Nemačke iz 1972. godine, i ne mora podrazumevati formalno, eksplicitno priznanje Prištine od strane Beograda, kao ni otvorenu, eksplicitnu saglasnost Beograda da Priština uđe u Ujedinjene nacije, ali svakako ima za cilj da olakša da Prištinu prizna makar jedna od pet država članica EU koje je ne priznaju, kao i ulazak Prištine u makar jednu međunarodnu organizaciju čiji član ona trenutno nije, poput Saveta Evrope. Treće, taj okvirni sporazum trebalo bi da se postigne otprilike u narednih godinu dana, pre izbora u EU i SAD na različitim nivoima. Pored toga, čini se da ovaj novi pristup ima za cilj veliko svrstavanje, pre svega Beograda, u sukobu Zapada i Rusije, nezavisno od toga da li će Beograd zvanično uvesti sankcije Rusiji ili ne. Time bi se, navodno, Balkan trajno izmakao „ruskom malignom uticaju“, „stabilizovao“ i „pacifikovao“, prema popularnoj transatlantskoj nomenklaturi. Na Kosovu i Metohiji, ovo je praćeno drastičnim porastom nasilja Albanaca prema Srbima, prožetim agresivnim akcijama prištinskih bezbednosnih snaga na severnom Kosovu. Stav Beograda je odraz protivrečne politike koju on vodi. Beograd je za punu implementaciju prethodnih dogovora, a u poslednje vreme menja retoriku i/ili odnos prema francusko-nemačkom predlogu i načelno ga prihvata, dakle pristaje na trajno ograničavanje sopstvenog suvereniteta nad Kosovom i Metohijom. Istovremeno, Beograd se poziva na Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti UN, kojom se taj suverenitet priznaje i garantuje. Takođe, Beograd uporno insistira na formiranju tzv. Zajednice srpskih opština (ZSO), dogovorene tokom briselskog procesa, iako ona znači potpuno prepuštanje Srba na Kosovu i Metohiji jednom prema njima neprijateljskom sistemu, uz vrlo ograničene nadležnosti. Međutim, Beograd ne insistira na ključnim temama za položaj Srba na Kosovu i Metohiji, kakve su personalna autonomija Srba (nasuprot teritorijalnom rešenju bez autonomije kroz ZSO), njihov povratak, zaštita njihovih i imovinskih prava pravnih lica i Republike Srbije, kao i zaštita SPC. Stav Prištine je dosledan – ona insistira na priznavanju od strane Beograda, i osporava ZSO. Ta doslednost se tiče i uporne zamene teza u vezi sa apsolutno svim ključnim temama, nepoznavanja i neprimenjivanja sopstvenog prava, kao i sakrivanja mržnje prema Srbima iza „vladavine prava“, „primene zakona“ i slično. Trenutno je najveći zastupnik ovog stava Aljbin Kurti, ali se on u suštini neće promeniti sve i da Kurtija zameni neko drugi, dakle radi se o sistemskom problemu. Šta su mogući ishodi? Kako je više nego ikad nezahvalno davati konkretne prognoze, opredelio bih se za to da ukažem čemu načelno vodi usvajanje ovog novog pristupa. Iz pozicije Beograda, bez sumnje vodi potpunom odricanju od suvereniteta nad Kosovom i Metohijom, i potpunom pristajanju na ničim neograničen suverenitet Prištine. Iz pozicije Prištine, vodi renesansi državotvornosti, sa elanom kakav nije viđen od 1999. ili 2008. godine. Iz ugla Srba sa Kosova i Metohije, vodi u ubrzano iseljavanje, usled velikog zatvaranja u neprijateljski sistem bez ikakve perspektive. Formiranje Zajednice srpskih opština, po kom god od trenutno aktuelnih modela da se desi, zaista je sporedno pitanje, i nikakva kompenzacija za gubitak suvereniteta. Preostale „crvene linije“ Beograda – priznavanje i ulazak Prištine u UN – ostavljaju se za konačni, sveobuhvatni sporazum. Prihvatanjem okvirnog sporazuma, dakle, njihovo brisanje postaje samo pitanje vremena, bez obzira na svu retoriku Beograda, kao i sve nepoznanice koje sa sobom nosi funkcionisanje UN u uslovima bratoubilačkog rata u Ukrajini. Dragutin Nenezić član Radne grupe Nacionalnog konventa EU za Poglavlje 35, pravnik iz Beograda koji više od deset godina radi na KiM