Da ne ostanemo opet s druge strane zida

Često u prošlosti. Retko u sadašnjosti. Nikad u budućnosti. To je naš odnos prema Kosovu. I ne samo Kosovu. Milošević i Šešelj, socijalisti i radikali, ne shvatajući da se svet menja, doveli su do toga da nas NATO bombarduje. Mesecima su nam socijalisti poručivali da NATO ima rakete, ali mi imamo Slobodana Miloševića. Radikali da ćemo, ako nas NATO napadne, sve Albance proterati preko Prokletija. Rezultat - kapitulacija potpisana u Kumanovu. Vojska i policija su se povukle sa Kosova, a država Srbija je ostala donekle prisutna samo na severu. Ostala, dok na vlast opet nisu došli socijalisti i „reformisani“ radikali. Pod njihovom vlašću država Srbija se pre deset godina povukla i sa severa Kosova. Gde smo danas? Oni koji pre trideset godina nisu shvatili da je pao Berlinski zid, sada nisu shvatili da se posle napada Rusije na Ukrajinu podiže novi zid. Onaj prvi su napravili Rusi, ovaj drugi pravi Zapad. Mi smo se kao evropska država i evropski narod našli sa ove strane zida. Neprihvatanjem spoljne politike EU doveli smo sebe u opasnost da postanemo izolovano ostrvo usred kontinenta na kome živimo. Takva pozicija bi značila pogoršanje života, koji ni inače nije dobar, zbog čega nas je svake godine manje za više od sto hiljada. Takva pozicija bi dovela do toga da nas za 30 godina bude upola manje nego sada, a za 50 da nas ima jedva preko milion. Došli bismo u opasnost da nestanemo i kao narod i kao država. U tom kontekstu treba gledati i na Kosovo i Metohiju. Najveći uspeh ostvaren u ove 24 godine je da na KiM i dalje žive Srbi. Žive teško, izloženi maltretiranju od strane Kurtijeve vlasti, prebijanju, pucanju u decu koja nose badnjak... Žive izloženi posledicama odluka vlasti u Beogradu koja ih je godinama ubeđivala kako pobeđujemo, ali i maltretiranju od strane kriminalnih struktura koje dominiraju severom. Zato se broj onih koji ostaju na Kosovu smanjuje iz dana u dan. A kad odu, jer žele da sačuvaju živote svoje dece i obezbede im kakvu-takvu budućnost, napadnu ih sa televizije koja ponovo dobije nacionalnu frekvenciju i pored činjenice da je učestvovala u pravljenju atmosfere koja je dovela do ubistva jednog od njih – Olivera Ivanovića. Napadne ih osoba koje se pristojna Srbija stidi, ali u čijoj emisiji gostuju i predsednik i premijerka. Šta i kako dalje? Samo jaka Srbija, u kojoj se dobro živi i iz koje ljudi ne odlaze, ima budućnost. Jaka Srbija je moguća samo u okviru Evrope, jer izdvajanje od ostatka kontinenta ne vodi nigde, osim u izolaciju. Jaka Srbija, koja može da izdrži sve pritiske u pregovorima je moguća samo ako se oko Kosova postigne nacionalni konsenzus svih relevantnih političkih stranaka, ali i institucija poput SANU, univerziteta, SPC, civilnog društva... Konsenzus o poštovanju Ustava, Rezolucije 1244, ali i spremnosti da se sa albanskom stranom i predstavnicima međunarodne zajednice razgovara o svim temama, osim o priznanju Kosova i našoj saglasnosti da Kosovo uđe u UN. Sve ovo sam rekao, napisao, predložio u ime Stranke slobode i pravde pre šest meseci. Predlagali smo i prihvatanje spoljne politike EU, zaustavljanje zaduživanja, odustajanje od besmislenih projekata, ulaganje u obrazovanje, a ne u naoružanje. Predlagali mere za zaustavljanje rasta cena, borbu protiv korupcije, rast plata. Pozivali na smanjenje podela i agresije u društvu. Nisu nas poslušali. Danas smo zato u lošijoj međunarodnoj poziciji, imamo rekordan rast cena, ogromnu zaduženost, korupciju i kriminal, više smo podeljeni, tenzije u društvu rastu... I imamo predlog sporazuma za Kosovo, koji nismo videli. I vlast koja nam danas priča o potrebi jedinstva oko Kosova, opasnostima izolacije Srbije, o posledicama neformalnih sankcija, o prestanku investicija, odlasku investitora... O crvenim linijama – priznavanju i članstvu Kosova u UN. Pričaju ono zbog čega su nas napadali i optuživali da ništa ne znamo, da smo lažovi i da mrzimo Srbiju. Najlakše bi bilo reći: „Vučiću, sam si pregovarao – sam rešavaj. Lagali ste narod sve vreme, sad sam vidi šta ćeš dalje.“ I to bi bilo ispravno da se ovde radi o Vučiću. Ali ovde se ne radi o Vučiću, nego o budućnosti Srbije. Kosovo i članstvo u Evropskoj uniji nisu Vučićeve već državne teme. Jer niti je Vučić Srbija niti smo mi ljudi kao Vladimir Orlić koji kaže da je nemoguće zamisliti Srbiju koju ne vodi Vučić. Mi ne da takvu Srbiju zamišljamo, mi je sanjamo i verujemo da će ona uskoro baš takva i biti. Zato ćemo uraditi sve što možemo da Srbija dobije predlog koji će sačuvati naš narod na Kosovu, koji će sačuvati naš ponos i omogućiti nam da krenemo ka EU. Srbija koja je bliža EU je slobodnija i demokratskija zemlja, u kojoj će izbori biti fer i pošteni. U takvoj Srbiji će biti moguće pobediti SNS i Aleksandra Vučića. Zato postizanje dogovora oko Kosova i približavanje EU ne produžava trajanje Vučićeve vlasti, već - naprotiv - smanjuje.