Vreme je za velike odluke

Srbiji treba vizija Zapadnog Balkana u 21. veku. Uveren sam da je poštovanje principa nemenjanja granica i dobijanje jasne, realne i vremenski definisane perspektive punopravnog članstva u EU za ceo region, put za dobar život svakoga na ovom prostoru. Sva ključna pitanja regiona trebalo bi rešavati istovremeno. Zalažem se za održavanje međunarodne konferencije, na kojoj bi učestvovali svih šest entiteta iz regiona, Evropska unija, zemlje Kvinte (Sjedinjene Američke Države, Nemačka, Francuska, Velika Britanija i Italija ) i Hrvatska. Ova konferencija bi trebalo da ima dva cilja. Prvi je dogovor o zajedničkoj odbrambenoj politici regiona. Ta politika bi trebalo da bude potpuno usaglašena sa spoljnom i bezbednosnom politikom EU. Drugi cilj je da bude formirana Ekonomska zajednica Zapadnog Balkana i da budu potpuno uklonjene granice za sve ekonomske aktivnosti. Ekonomska zajednica Zapadnog Balkana bi se kao celina pridruživala Evropskoj uniji, po precizno dogovorenom planu, sa tačno utvrđenim rokovima i čvrstim garancijama za dobijanje punopravnog članstva u EU. Rat u Ukrajini doveo je do geopolitičkog zemljotresa. Mi živimo u jednom sasvim novom vremenu međunarodnih odnosa. Pala je nova gvozdena zavesa. Srbija bi trebalo da svoju spoljnu i odbrambenu politiku usaglasi sa ovim novim prilikama. Vrednosno, naša zemlja trebalo bi nedvosmisleno da izabere svet slobode, koji se temelji na zaštiti ljudskih prava, slobodnim izborima, slobodi medija i poštovanju pravne države. Geografski, svi naši susedi, izuzev Bosne i Hercegovine, nalaze se u NATO-u. Postavlja se pitanje - kako u ovakvim okolnostima da dođemo do ostvarenja prvog cilja, a to je zajednička odbrambena i bezbednosna politika regiona. Odluku o tome da li će pristupiti NATO-u ili ne, Srbija bi trebalo da donese na referendumu. Ali, sada je trenutak da naša zemlja zaključi bilateralne vojne i odbrambene ugovore sa nekim od svojih suseda, a pre svega sa Crnom Gorom i Severnom Makedonijom. Momenat je za veliki iskorak u odnosima Beograda i Prištine. Na KiM je neophodno konstituisati Zajednicu srpskih opština, koja treba da ima oblik razvijene autonomije. Do sada postignuti dogovori i različiti modeli autonomije, koji postoje u Evropi, daju elemente za rešenje ovog pitanja. Dalje, trebalo bi uspostaviti jasno pravilo da se Kosovo ne može ujediniti sa Albanijom, bez saglasnosti ZSO i Srbije. Zatim, neophodno je nedvosmisleno zagarantovati demilitarizaciju Kosova, tako da na ovoj teritoriji nije dozvoljeno formiranje vojske. Takođe, trebalo bi utvrditi rešenje za sva imovinska pitanja, javnopravnog i privatnopravnog karaktera, koja su otvorena između Beograda i Prištine. Isto tako, trebalo bi uspostaviti poseban međunarodno javnopravni status crkveno-istorijskih spomenika na ovoj teritoriji, koji su bitni za nacionalni identitet Srba. Ovakav sporazum Beograda i Prištine garantovale bi EU, zemlje Kvinte i Albanija. Takav dogovor, koji bi se organski uklopio u navedeni regionalni sporazum o odbrani i bezbednosti i sporazum o formiranju Ekonomske zajednice Zapadnog Balkana, po mom uverenju, može da bude osnov za novu poziciju Srbije prema pitanju pristupanja Kosova međunarodnim organizacijama. Verujem da niko ozbiljan ne smatra da je pitanje BiH manje teško od kosovskog čvora. Ogroman broj građana ove zemlje ne želi da živi u njoj. S druge strane, granice nije moguće menjati bez nesagledive opasnosti od novog rata. Zbog toga je neophodno i otvorena, vitalna, pitanja za funkcionisanje BiH rešiti istovremeno na predloženoj međunarodnoj konferenciji. Uveren sam da je ključ za stabilnost ove zemlje i očuvanje njenih granica stvaranje Ekonomske zajednice Zapadnog Balkana. Neophodno je dalje prisustvo međunarodnih vojnih snaga i na Kosovu i u BiH, što bi takođe trebalo da bude deo sporazuma svih učesnika međunarodne konferencije. Ovo bi bio dodatan osnov za te vojne misije, pored postojećih mandata koje već imaju. Vreme je za velika dela!