Svi naši (ne)sporazumi

Demografija, geopolitika i pogrešna politika u dužem razdoblju, doveli su do loše pregovaračke pozicije Srbije glede kosovskog problema. Albanci su uvek znali šta hoće, ranije srpske vlasti su samo znale šta neće. Prvi su se pozivali na etnički princip, drugi na istorijsko pravo. Priština se oslanjala na međunarodnu (zapadnu) pomoć, Beograd na sopstvenu snagu. Rugova je verovao da će nadmudriti Miloševića, a ovaj je pak bio siguran da će nadjačati i njega i vaskoliki svet. Paradoksalno zvuči, ali Milošević je bio poslednji srpski političar koji je bio u prilici da sa „belim figurama“ vodi pregovore o rešenju kosovskog pitanja. I pored katastrofalnih grešaka koje je napravio u politici prema Kosovu, na samom početku svoje vladavine, pre svega ukidanjem autonomije, Milošević je mogao nakon Dejtona da stavi tačku na višedecenijski spor. Tada je, za zapadne partnere, on bio „faktor mira i stabilnosti“. Imao je veliku političku podršku u Srbiji i neograničenu vlast na Kosovu. Idealno da sa tih pozicija inicirate i vodite pregovore. Ali, Milošević je računao da će sa Kosova dobijati glasove na izborima, a da zbog Kosova neće više gubiti na svojoj međunarodnoj reputaciji, koju je stekao na pregovorima u Dejtonu. Sve pogrešno. Albanci su brzo zaključili da im Rugovina gandijevska politika više ne donosi rezultat i odlučuju da budu deo problema, da bi mogli da postanu i deo rešenja. Formiraju UČK koja počinje i sa prvim oružanim napadima i akcijama. Priština je dobila ono što je i tražila - potpunu internacionalizaciju kosovskog problema. Sve manje se o tome odlučivalo u Beogradu, a sve više u Briselu i Vašingtonu. Najpre, Milošević i Rugova 1. septembra 1996. potpisuju sporazum o normalizaciji obrazovanja na Kosovu, koji je predviđao povratak 400.000 đaka i studenata u redovne škole i univerzitete. Dogovor je postignut uz posredovanje vatikanske humanitarne organizacije Sveti Eđidio. Odmah su usledili politički napadi na Miloševića dela opozicije u Beogradu i pojedinih političara sa Kosova, sa optužbama da je to početak izdaje. Nastali su i problemi u implementaciji sporazuma, tako da na kraju on nije vredeo ni mastila kojim je potpisan. Od njegove primene nije bilo ništa. Dve godine kasnije, u maju 1998. počinju prvi razgovori između delegacija srpske vlade, koju je predvodio potpredsednik Nikola Šainović sa predstavnicima kosovskih Albanaca, koje je predvodio potpredsednik DSK Fehmi Agani, u sedištu te stranke u Prištini. Bilo je to prvo faktičko priznanje legitimnosti DSK od strane Beograda. Dok su članovi dve delegacije, u formatu šest plus šest, debatovali, ambasador Kristofer Hil i Rugova čekali su u susednoj kancelariji ishod istorijskih pregovora, koji su nažalost završili neuspešno. Nakon toga usledilo je dalje zaoštravanje i novi sukobi. Na jesen iste godine, 16. oktobra, potpisan je „Sporazum o verifikacionoj misiji OEBS za Kosovo“ koji je uz dogovor Klark-Nauman predviđao delimičan povratak vojske i policije sa Kosova. Sukobi su se, međutim, nastavili, čak se proširili na teritoriju čitavog Kosova, srazmerno jačanju i aktivnostima UČK. I međunarodni angažman je bio sve veći, vidljiviji i odlučniji. Rezultiralo je to i pregovorima u Rambujeu koji su počeli u februaru 1999. Ko je sve predstavljao zvanični Beograd u tim pregovorima najbolje ilustruje sledeća istinita priča. Naime, šefica kabineta jednog od tadašnjih ministara otišla je sa svoja dva sina u cirkus Medrano, kod hotela Jugoslavija. Dok je ulazila u cirkusku šatru, dvojica ljudi sa mečkama su je razdragano pozdravili, mašući rukama i ne skrivajući zadovoljstvo. Zbunjena žena se okretala, ne znajući da se učesnici cirkusa obraćaju upravo njoj. Na kraju su morali i da joj priđu i da pojasne da su se već viđali, jer su oni predstavnici Egipćana na pregovorima u Rambujeu. Kako se sve završilo i šta je posle toga usledilo, dobro je poznato. Umesto sporazuma iz Rambujea, dobili smo Kumanovski. Em je nepovoljniji, em je potpisan nakon 78 dana bombardovanja, sa ljudskim žrtvama i velikom materijalnom štetom. No, ni tada kosovski problem nije rešen, samo je pregovaračka pozicija Srbije postala dramatično teža. Bez 220.000 ljudi koji su napustili svoje kuće, bez ikakve vlasti na Kosovu i sa teškim bremenom minulog rata sa ostatkom sveta i nepovoljnim međunarodnim imidžom. Pregovori u Beču 2003, sa predstavnicima novih vlasti, imali su isti ishod kao i svi prethodni. Samo slaganje da se ni u čemu ne slažemo. I dogovor da se dalje dogovaramo. Ništa bolje sreće nije bio ni međunarodni posrednik Marti Ahtisari. On je dobio Nobelovu nagradu za mir, ali nije dobio podršku tadašnje vlade Srbije, koja je plan odbacila 2007. zbog odredbe o nadgledanoj nezavisnosti Kosova. Interesantno je da je i Aljbin Kurti, sa svojim Samoopredeljenjem kao opozicionom strankom, takođe odbio Ahtisarijev predlog, zbog toga što nije predvideo potpunu nezavisnost „sad i odmah“. Briselski sporazum, potpisan 2013, za razliku od drugih, doneo je polovičan rezultat. NJegov cilj je bio da dovede do postepene normalizacije odnosa kroz rešavanje problema u različitim oblastima, od formiranja ZSO, preko telekomunikacija, do energetike. Normalizacija je ostala samo u nazivu sporazuma, u realnom životu je isparila, baš kao što nisu sprovedene ni minimalne aktivnosti koje vode ka formiranju ZSO. Posle deset godina od potpisivanja ovog dokumenta, Brisel i Vašington su zaključili da je Briselski sporazum iscrpeo svoje mogućnosti i da se iz tog ćorsokaka može izaći sa nekom novom idejom, koja bi sprečila eskalaciju i udahnula sveži vazduh pregovorima. Tome upravo služi francusko-nemački plan, kao novi pregovarački okvir. Nije konačno rešenje, ali je ubrzanije rešavanje kosovskog čvora. Dosadašnja iskustva govore da je posle svakog odbijenog sporazuma, novo rešenje bivalo bar za nijansu lošije od prethodnog. Ovde nije bilo prostora da razmatramo i druge predloge sa početka devedesetih godina o rešavanju kosovskog pitanja, kao što su modeli o podeli Kosova, koju su zagovarali akademici Dobrica Ćosić i Redžep Ćosja, ili opcija razgraničenja, odnosno demarkacija granica o kojoj su razgovarali Vučić i Tači tokom briselskih pregovora. Sve te ideje su bukvalno dočekivane na nož i u Beogradu i u Prištini. Sada smo pred novim izborom. On naravno nije isti kao ultimatum iz Rambujea, ali bi posledice odbijanja predloženog plana od strane EU i SAD mogle biti i te kako štetne. „Možemo ignorisati realnost, ali ne možemo ignorisati posledice ignorisanja realnosti“ (Ayn Rand). A upravo dobar deo političke i intelektualne elite to i sada čini. Od njihove buke, koja predstavlja kombinaciju golog inata i protivljenja svakom dogovoru, ne može se čuti bilo kakva demokratska i civilizovana debata. Od početka jugoslovenske krize ne postoji ništa što nismo probali. Ostalo je samo da pokušamo jednom da budemo racionalni i pragmatični. „Ludilo nije ništa drugo nego raditi isto i očekivati drugi rezultat“ (A. Ajnštajn).