Dvostruko pozlaćeni

U jednom čuvenom druženju Duška Dugouška i Patka Dače, u crtanom filmu Ali-baba zec, Patak Dača na otkriće zakopanog blaga reaguje vrišteći: „Bogat sam! Bogat! Nezavisan sam! Socijalno sam osiguran!“ Klasici zlatnog doba američke animacije stvarani su za radost odraslih barem koliko i za radost dece, pa Dačini histerični povici nisu samo sjajan književni antiklimaks, već možemo da ih čitamo i kao ubod u klasno društvo; u svet u kome je patku ili čoveku koji otkrije brdo dragulja krunska radost to što više neće strahovati od gladi. A kako je bilo u američkom, tako biva i u srpskom zlatnom dobu. Žitelji Žagubice, naselja zagubljenog na istoku zemlje, trebalo bi da su dvostruko pozlaćeni, i kao Srbi Vučićeve epohe i kao susedi sveže zlatne žice, ali čini se da ne maštaju o bogatstvu. Bili bi zadovoljni i time da se neko zaposli, što je i prirodno u opštini koja je između dva popisa izgubila skoro četvrtinu stanovnika. Petak je, dan je, snega je tek toliko da opravda kapu na glavi, ali ulica koja se diči imenom kralja Milana ne bi bila drugačija ni da je pod lavinom. Nigde žive duše, reklo bi se metaforično, a ni doslovnost nije daleko. Nadomak te ulice, na parkingu, neko je zid ukrasio grafitom „Ne umiru snovi, samo ponekad odustanu“. Ispod natpisa su odbačeni prozorski okviri, uspomena na te snove koji su odustali, a i nekadašnji korzo deluje kao zaleđeno sećanje. Za jednim napuštenim lokalom odmah ide drugi, za izlogom oblepljenim novinama koje više nisu ni požutele nego izbledele, sledi izlog koji krase polupan pehar, zbunjeni Deda Mraz, zaboravljeni digitron i druge drangulije kakve uvek rasejemo kada se iseljavamo. Znake života odaju apoteka i kiosk, kafić i kafana, dve kladionice, tri menjačnice. Od prvog uličnog sagovornika delilo nas je pola kralja Milana, ali sa čovekom smo se tako srdačno zapričali da smo zaboravili i da ga pitamo za ime. Kada ih čovek pronađe, Žagubičani se brzo ukazuju kao dobri ljudi, naravno. Naš prvi lokalni vodič nas odmah upućuje na prirodne lepote i društvene koristi vrela Mlave – „Imaš da slikaš sve, ima da se pojede, nije skupo“ - a u razgovoru ga ne ometa ni to što lopatom i kolicima pokušava da sakupi sneg sa raskrsnice. Nismo pitali ni da li je unajmljen ili samopregoran. Pitali smo mnogo besmislenije - čemu se od zlata nada. „Pa evo, da se zaposle neki radnici. To je najviše problem. Nema posla. Samo ta pilana, vatrogasna, policija, to komunalno, to što vidite, to nekoliko firmi.“ Svako ko je pročitao bar tri reportaže iz Srbije zna da će meštanin u drugom minutu razgovora početi nostalgično da se priseća kako je bilo jednom, onda kada je imao susede. „Mnogo, mnogo ljudi se iselilo u poslednje vreme. Od 1991, rat kad je bio. A selo Laznica bilo je najveće selo posle Azanje u istočnoj Srbiji. Laznica je bila drugo selo, Azanja je dobila opštinu, a Laznica nije.“ Azanja više nema opštinu, sada spada pod Smederevsku Palanku, ali nekada je imala, a Laznica nije nikada, i ta lokalna rivalstva kad-tad će ostati jedini dokaz da su neke lokacije u Srbiji postojale. „Naroda ima samo ponedeljkom. To je pijačan dan.“ Za kraj razgovora naš se žagubički Sizif, koji i dalje pokušava lopatom da pokupi vodnjikavi sneg, opet brine da gosti ne ostanu gladni. Rekosmo - Žagubičani su dobri ljudi. „Ako hoćeš, tu ti je napred najjeftinija hrana, 250-300 dinara pljeskavica, kobasica...“ Pošto će se u Beogradu verovatno naći mudrac kome će na osnovu povoljnih cena u žagubičkim kafanama opet sevnuti pomisao da selidba u mirnije krajeve nije loša ideja, posavetovaćemo ga da ne žuri u Žagubicu, jer se Marini, mladoj i obrazovanoj, žuri iz Žagubice. Uprkos tihoj zlatnoj nadi. „Da, dosta ima praznih lokala. Nadamo se da će malo da oživi... Jako je teško naći posao. Uglavnom svi odlaze. I ja gledam da odem ako bi mi se ukazala prilika.“ Među lokalnim vestima iz biznisa Marina izdvaja podatak da je nedavno otvorena teretana, a od pozitivnih aspekata života u njenoj varoši izdvajamo i to što ima autobusa za Bor, Petrovac na Mlavi, Beograd, pa Žagubičani mogu barem ljudski da napuste rodni kraj. U kafani Saturn, koja ima sve što je poštenoj restoraciji potrebno, od zvučnog imena do ljubaznog osoblja - to jest jednog kelnera - nameće se stari hit Halida Muslimovića „Putuj, putuj, srećo moja“. Za slabije kafanologe, jedna strofa tog naoko slučajnog a perfektnog muzičkog izbora nepoznate radio-stanice: „Doviđenja, lijepe plave oči; doviđenja, proljeće u kosi; nemoj tuga mladost da ti kvari; čuvaj mi se, za mene ne mari.“ Gosta Saturna neizbežno će natmuriti retorsko pitanje o tome koliko su puta ti stihovi otpevani u Žagubici u poslednjih deset ili trideset godina. No ne bi bilo pošteno tvrditi da se tamo baš sve raspada. Zgrada u koju se smestio opštinski odbor Srpske napredne stranke deluje dosta dobro, bez obzira na to što je njena komšinica ruševna, pred odborom je i lep mural, čak i digitalni bilbord zahvaljujući kome Žagubičanin može da se raduje video-zapisima „rezultata postignutih u prethodnom periodu“. E sad, bez sarkazma, usred te postapokalipse smestio se jedan autentičan „rezultat“. Na stepenice Zavičajnog muzeja Homolja dovela nas je interesantna drvena skulptura, a zadržao nas je iznenađujući podatak da je reč o delu veoma poznatog Svetomira Arsića Basare. LJubazna radnica muzeja nije oklevala da izađe, pozove nas unutra da vidimo ostale eksponate i dozove vodiča. Sjajni Simon, da se poslužimo njegovim umetničkim, dakle pravim imenom, i sam je slikar, i pred njegovim zanimljivim radovima može se srdačno ćaskati o sfumatu i kjaroskuru, o inspiraciji Rembrantom i vilinskoj magli jezera koje je naslikao. No to je tek deo čuda smeštenih u nekadašnji Dom kulture. Simon nam objašnjava da je Svetomir Arsić Basara zavoleo njihov kraj, i da je desetak njegovih skulptura u prvoj prostoriji zapravo legat. „Muzej je ranije i bio Basarin legat sa ponekim slikarskim dodatkom. Pre šest ili sedam godina smo ga ovako osposobili i opremili drugim eksponatima i antikvitetima. Dolaze naši iseljenici iz inostranstva, pa se onaj ko se nije vraćao skoro, u početku iznenadi. Pita se zar se i to dešava. Dešava se, mada jeste iznenađenje u manjoj sredini“, osmehnuto objašnjava Simon. U prizemlju nam pokazuje kitnjaste nošnje i uveličane crno-bele fotografije, staro oruđe i kućne potrepštine, sve ozbiljno popisano i predstavljeno. Nije zanemarena ni moderna istorija, jer je jedan kutak pretvoren u dnevnu sobu iz šezdesetih, krunisanu slavnom „melodijom“, radio gramofonom Elektronske industrije Niš. „Dobar je prostor, može još da se proširi, nego slabo sada narod daje stare stvari, više ih odnosi drugde nego ovde. Nemamo ni mnogo novca za otkup, ali nešto otkupimo, nešto dobijemo na poklon...“ Na spratu je novo iznenađenje, mala ali impresivna kolekcija poznoantičkih i ranovizantijskih artefakata - vrhova kopalja i strela, kopči i češljeva, novčića i narukvica. Sve što smo pobrojali je sa Pčelinjeg krša, samo jednog od nekoliko dobrih arheoloških nalazišta u okolini Žagubice. Zavičajni muzej Homolja ozbiljno bi služio na čast i većim i srećnijim sredinama od Žagubice, i izaći iz njega znači skočiti iz kjaroskura u sivilo. Vraćamo se Ulicom kralja Milana, gde se kuća izdaje, gde je lokal zatvoren do daljeg, gde je rasprodaja totalna. Štrči štampani oglas čiji je autor voljan da „seosku kuću na teritoriji opštine Žagubica“ plati do deset hiljada evra. Neki šaljivdžija je olovkom deset pretvorio u sto deset. Odlazimo najzad na vrelo, kamo nas je gostoljubivi Sizif uputio još na početku priče, a tamo nas dočekuje Mile. Čika Mile vodu Mlave tegli kući, jer su mu, veli, lokalno groblje proširili preko cevi. Trenutno se bavi vodom, ali je prava vatra kada počne da priča. „Nema više da beže. Otišlo. Nema ko da beži više. Evo ako dođe neki mlad da hoće, da mu poklonim kuću, samo da idem odavde, ja kao star čovek. Nema šta da se radi. Pronašli zlato? To su Francuzi našli još trideset i neke godine.“ Opasku da se za novu zlatnu koku Srbije znalo još u doba kralja Aleksandra, čuli smo od bar još jednog, do sada nepomenutog sagovornika - uz dodatak „Vidiš kako lažu, mamu im jebem“ - ali za čika Mileta je to tek detalj opšte slike. Govori o borskim rudnicima, o „vagnerima“, o protestima devedesetih. „Ja sam voleo Đinđića, čoveče, ja sam njega razumeo šta priča. Možda je on lagao sve, ali meni se činilo da je on toliko iskreno pričao...“ Mogao bi čika Mile još tako, ali našoj priči je kraj, a nismo ni pomenuli ekologiju. I pretprošle i prošle godine, i u Petrovcu na Mlavi i u Laznici, baš onoj Laznici koju su uskratili za opštinu, protestovalo se zbog bojazni da bi kanadski Dandi u potrazi za zlatom mogao da istera đavola, to jest zatruje Mlavu cijanidom kojim se zlato ispira. Žagubica se u oktobru već našla na Batutovom spisku naselja sa neispravnom vodom u česmama - bez obzira na to što cijanida još nema, te je voda na izvoru dobra. No tek ćemo u narednim nastavcima videti da li će da prevagnu ekološka nesigurnost, socijalna sigurnost ili izvesnost da je sve ovo još jedan crtani film zlatnog doba, samo bez duhovitosti američke animacije. Marko Lovrić