Svet je postao noćna mora

Duže od tri decenije, od 1990. godine preciznije, Fransoa Petrović ustaljuje svoje ime na francuskoj umetničkoj sceni, stvarajući i radeći u različitim oblastima umetnosti – od keramike, stakla, tuša, preko slika, printova, video-radova, sve do crteža koji su je proslavili i mimo granica Francuske. NJeni radovi otkrivaju dvosmislene svetove, često svojevoljno transgresivne, u kojima konstantno ruši konvencionalne granice i uspeva da izbegne svim olakim interpretacijama. Teme intimnosti, životnih fragmenata i nestanaka, tranzicija i okrutnosti ispunjavaju njene radove. Francuska Vikipedija navodi da je rođena 27. maja 1964. U Šamberiju u Francuskoj, ali ne navode njeno srpsko poreklo. „Moj deda po ocu je rođen u Srbiji“, kaže na početku razgovora za NIN Fransoa Petrović, odgovarajući na pitanje o nama prepoznatljivom prezimenu. „On je peške stigao u Francusku 1914. godine. Učestvovao je u Velikom ratu 1914-1918, a zatim je ostao u Savoji, u Francuskoj. Bio je emigrant...“. I pored njene sveopšte popularnosti u svetu umetnosti, razgovor sa Fransoa Petrović upriličili smo ne povodom izložbe već povodom predstave i to igračke predstave, koju ćemo gledati na predstojećem Beogradskom festivalu igre. Komad Adolescent koji je osmislio i koreografisao Silven Gru, oslikan je njenim platnima, dok desetoro mladih igrača uranja u burne i uzavrele vode adolescencije. Pokretne i složene siluete ocrtavaju se na promenljivoj pozadini, baš kao što je i ovaj period obeležen paradoksima i metamorfozama. Svojevrsni obred prelaska iz detinjstva u odraslo doba kod svakog se različito izražava, nekada sa očiglednom lakoćom, ponekad sa neverovatnim nasiljem. Međutim, uprkos svojoj neizbežnoj prirodi, ovaj kritični trenutak i danas ostaje neshvaćem i neprihvaćen u društvu, iako je reč o matrici. LJudska bića koja još uvek rastu, pokušavaju i bore se, postaju kruta kako bi se zaštitila od ranjivosti koju neumitno nosi prolazak kroz brze promene i zapanjujući niz emocija: destabilizujuću radost, strah i zabrinutost koji sputavaju njihova tela nabijena zaslepljujućom energijom, latentnu melanholiju kroz koju njihove duše često prolaze u borbi protiv unutrašnjih čudovišta… Adolescencija fascinira, preispituje, optužuje i postaje ono što smo od nje napravili: problematičan i suštinski trenutak koji nas oblikuje, navodi se u najavi predstave koju će moći da pogleda i beogradska publika 22. marta u Operi Madlenijanum. Komad Adolescent govori o mladosti, koja se uvek na specifičan način provlači i kroz vaše radove. Vi ste ga vizuelno obogatili. Kako je nastala ideja, odakle ste crpeli ideju i kako ste radili sa Silvenom Gruom? Silven je želeo da napravi predstavu o adolescenciji i došao je da me zamoli da radim sa njim. Adolescencija je jedna od mojih glavnih tema. Dogovorili smo se oko nekoliko crteža koji su mi se činili važnim. Kao simboli mladosti. Videćete dečaka s lutkom, nekoliko izduženih figura… One lete ili spavaju, sanjaju ili možda predstavljaju telo koje je iza nas. Kostime sam pravila vodeći računa o vremenskom razvoju komada, o raspletu, tako da oni ne budu isti od početka do kraja. Ideja je da govorimo o promeni, metamorfozi specifičnoj za adolescenciju. Nastojala sam da materijalizujem sva kolebanja kroz kostim, pored oslikanog dekora. Na čisto beloj tkanini zamišljala sam mrlje poput mrlja od mastila na mojim crtežima. Kako predstava napreduje u svojim promenama, mrlje na kostimima rastu i šire se sve više. Neki igrači su zamrljani odmah, drugi su sasvim čisti, neki postepeno menjaju boju, ali svaki put kada izađu na scenu oni su drugačiji. Ta jarka boja postaje intenzivnija, prisutnija, dok svetle nijanse zbunjuju njihove godine, pol, njihovu sudbinu. Da li su ta velika platna bila poseban izazov u radu na predstavi? Taman posla! Volim da radim velike formate. Nedavno sam radila na dekoru za operu. Platno sam oslikavala direktno, a bilo je široko 30 i visoko osam metara. Monumentalnost je jedna od komponenti mog rada. Takođe, svaki put kada zaronim u drugi medij, to je kao da se iznova poigravam. Radujem se novom, obnovljenom zadovoljstvu. Imam potrebu za velikom slobodom, mogućnošću da eksperimentišem, da ponovim skale, da ponovo pronađem suštinu i mesta izražavanja, poput novih tehnika i predmeta. Kako su se vaši radovi uklopili u predstavu? Da li ste radili posebne radove i slike prateći koreografiju koja je nastajala na sceni, ili je to bio obostran proces? Koreograf je bio inspirisan mojim crtežima. Želeo je da pozicije sa mojih crteža prenese na igrače. Crtež je bio polazna tačka za telo u pokretu, jer mnogi crteži su postojali i ranije. Kada smo sve uvećali, onda smo dobili nova čitanja. Štampali smo deo dekora na veoma tankom platnu, kako bi pojačali krhkost figura. Pozicije slika i izvođača na sceni takođe donose novu dimenziju. Pogledao sam neke od vaših slikarskih ciklusa i ta raznolikost u svemu impresionira i ostavlja snažan utisak. Kako radite, šta vas sve inspiriše? Bilo da su ljudi ili životinje, portreti ili mrtve prirode, subjekti su predstavljeni u heterogenim i dvosmislenim slikama. Koristim fotografiju kao radnu osnovu, da bih uhvatila pozu, gest, ali slikam bez te fotografije ispod očiju. To je kao sećanje na nešto. Ponekad neki deo zaboravim, ima izostavljanja. Slika je delo nastalo iz pamćenja. Realizam je uvek fiksiran, fragmentovan. Uvek sam nastojala da prečistim neke detalje, da radim tako da delo više sugeriše nego što govori. Slikarstvo je „tiha umetnost“. Zadržite samo liniju, siluetu, senku, fragment lica... Na slici se trudim da izbegnem „brbljanje“. Često su na njima i dečje figure i portreti. Šta nam oni govore o generacijskom jazu? Da li mislite da današnje generacije imaju daleko neizvesniju budućnost od onih rođenih pre devedesetih? Sadašnje generacije imaju jaču svest o neizvesnosti, s obzirom na klimatske i druge opasnosti. Istovremeno, to su ogromni izazovi za ovu generaciju. Ali ogromni su i za nas, jer svi živimo na istoj zemlji u isto vreme. A upravo je današnja situacija urgentna. Ko je od umetnika zapravo izvršio najveći uticaj na vas i vaš rad? Jedna književnica! Amerikanka. DŽojs Kerol Outs. Ona sjajno opisuje nevolje i ume da uspostavi nejasnu liniju između svojih likova i sebe kao pisca. NJeni likovi su zaključani u sebi. Često je to zatvoren, nem svet. Odsustvo je naglašeno ogromnim prisustvom mitologije. Svi karakteri nose neku krivicu, ali nisu krhki, ne lome se. Ona, naizgled sasvim jednostavno, proizvodi ogromno, spektralno delo. Često je kritikuju da previše piše. A ona odgovara kritičarima: „Vi ne morate da čitate moje romane”. Kreativna energija se ne može kontrolisati i to je dobro. Svi likovi su obeleženi determinizmom sopstvenog porekla. Ona ne veruje u moć i odbija autoritete. Kako opstaje umetnost danas u svetu tehnologija? Umetnost je mesto slobode! A sloboda je upravo u tome da ne koristite tehnologiju. Danas imamo pandemiju, novi rat, svet se drastično promenio. Koja je uloga umetnosti u tako izmenjenim životnim okolnostima? Nasilje je ono što nismo želeli da vidimo. Svet je postao noćna mora... Umetnost donosi izuzetke odstupanja. Sigurnost da postoji nešto iznad svih nas što može, nadajmo se, ujediniti. Dragan Jovićević