Naša borba za mir biće duga i teška

Poznat je stav akademika Dušana Kovačevića da svako ima pravo da se odrekne svoje kuće, okućnice i grobnog mesta, ali da niko nema pravo da se odrekne državne teritorije, a najmanje Kosova i Metohije. Između ostalog i to je zapisano u poglavlju o Kosmetu njegove knjige Dvadeset srpskih podela, koja je objavljena pre deceniju i po i do danas ostala proročki aktuelna. U naš dogovor o tematskom razgovoru o Kosovu i Metohiji, o njegovom ličnom odnosu prema tom pitanju i stavu o aktuelnom ubrzavanju procesa da se problem reši, uskočila je, iz drugih medija, vest da će i sagovornik NIN-a na predstojećim izborima biti kandidat za predsednika Srpske akademije nauka i umetnosti. Kovačević za NIN kaže da se o tome nije razgovaralo, niti je ijednog trenutka postojala mogućnost da se za tu funkciju kandiduje, ali da demanti nije želeo da piše, jer se objavljivanje tačnih informacija ionako ubrzo očekivalo. Odnos SANU prema Kosovu i Metohiji je jedna od tema ovog razgovora, koji, ipak, započinjemo sećanjem ovog dramskog pisca, scenariste i reditelja, na 17. mart 2004, kada je upravo nakon jedne senzacionalističke i ispostaviće se lažne vesti, započeo trodnevni pogrom nad srpskim stanovništvom na Kosmetu, tokom koga je, prema evidenciji Vlade Srbije i OEBS-a, nastradalo deset, a raseljeno preko četiri hiljade Srba iz šest gradova i devet sela, srušeno i zapaljeno 935 kuća, pošta, škola, domova zdravlja, dva manastira i 33 crkve. „Taj 17. mart 2004. pamtiće se i pominjati kao jedan od sramotnih dana međunarodne demokratske zajednice visokocivilizovanih zemalja koje brinu o pravima i životnoj egzistenciji svakog pojedinca i naroda. Naravno, kad bi se cinično šalili ili rugali svemu rečenom. Tog tragičnog dana Šiptari su ubijali, palili, rušili i skrnavili sve što je srpsko, uz prećutnu podršku mirovnjaka koji su gledali sve to kao saučesnici. Tako je bilo 17. marta 2004. godine, tako je i danas kada pucaju na decu, hapse, prebijaju ljude i svim mogućim mekim terorizmom izazivaju Srbe da uđu u rat. I tog dana, kao i danas, bez obzira na to ko je na samoproklamovanoj vlasti u Prištini ili legitimnoj vlasti u Beogradu, cilj je izazivanje rata koji bi NATO rešio bombardovanjem kao 1999. godine. Kurtijev scenario je toliko jadan i bedan i kukavički sramotan da ti ne treba ni jedan jedini dan škole da bi ga pročitao. I pismen i nepismen vidi o kakvoj se prljavoj igri radi. Sve učinjene strahote imaju jedan jedini cilj - iseljavanje Srba sa Kosova. Naši ljudi na Kosovu i Metohiji znaju to bolje od nas i sa opravdanjem se boje šta je svet odlučio o njihovoj sudbini, jer se Kurti pita samo onda kad njih sluša. Srbija može da pomogne našem narodu na Kosovu samo dok postoji, dok je jaka, što, izgleda, mnoge zemlje nervira“, kaže akademik Kovačević. Kakav je vaš lični odnos prema Kosovu i Metohiji? Odrastao sam uz epske pesme o Kosovu, koje sam slušao pre nego što sam naučio da čitam. Otac mojih drugova u detinjstvu, braće blizanaca, došao je u Šabac, početkom pedesetih godina, kao vojno lice. Doselili su se iz Hercegovine, iz nekog mesta pored Trebinja. Od malo stvari koje su imali, čika Gojko je doneo gusle koje u Mačvi nisu bile prisutne kao što je bila frula ili violina Cicvarića. Pevao je čika Gojko uz gusle satima kad god bi neko hteo da ga sluša. Bilo je to vreme bez televizije, rano se smrkavalo i pesme o herojima, dvobojima, ljubavi i smrti bile su naši filmovi bez slike. U tim pesmama sam prvi put slušao priče o Kosovu. Kasnije, kad sam bio nešto veći, slušao sam ispovesti rođaka koji su se vratili kući posle prelaska Albanije i proboja Solunskog fronta. Nažalost, mnogi nisu. Za većinsko opredeljenje građana prema KiM manji deo tvrdi da je emotivno i zasnovano na iracionalnim elementima. Ako je tako, vidite li u tome nešto pogrešno i neobično? Na KiM sam imao rodbinu i prijatelje. Većina se odavno raselila po svetu ili po nebu. Često sam išao na Kosovo i sa predstavama i na zimovanje. Polovinom sedamdesetih godina prošlog veka imao sam raspravu sa Kaćušom Jašari na Brezovici. Pričala je da je to njihova planina koju Srbi okupiraju divljom gradnjom. Rasprava je postala ozbiljna, a ljudi iz naše policije su me zamolili da napustim prostoriju i tako je priča o Brezovici završena blagom intervencijom reda bezbednosti. Kad se pozorište Zvezdara renoviralo, svu tehniku i većinu stolica poklonili smo domu kulture u Štrpcu i, kao što ste pomenuli, taj esej o Kosovu napisao sam početkom ovog veka i objavljen je u toj knjizi o podelama. To je moje doživotno ubeđenje. Vaše se drame igraju i u pozorištima u Tirani, a kakav je vaš osećaj prema narodu sa kojim smo toliko dugo u sukobu? Moje drame su odigrane širom sveta, pa tako i u Albaniji. Nisam mogao da idem na nekoliko premijera, mada su me ljudi ljubazno zvali. Razloga je bilo više, jedan je bio korona virus, drugi privatne obaveze… I kad sad pričam i pominjem Šiptare, taj pojam i naziv sam čuo od ljudi iz Albanije. Kad su gostovali u Zvezdara teatru rekli su mi, takođe, da ne bi voleli da žive zajedno sa ljudima koji se, najblaže rečeno, bave sumnjivim poslovima. Albanija se, kao zemlja, razlikuje od vremena koje je bilo obeleženo strahovladom Envera Hodže. O tome svedoči i moj susret sa mlađim Albancem koji je radio kao baštovan u hotelu na Krfu. Slušao sam ga kako peva neke naše popularne zabavne pesme dok zaliva travu. Kad sam ga upitao odakle je, rukom je pokazao preko mora, ka Albaniji i na solidnom srpskom objasnio kako je jedne noći preplivao na Krf uz pomoć dečjeg koluta za plivanje. Rizikovao je život, jer je za krivično delo izdaje sledila smrtna kazna. A kad sam ga pitao kako zna naše pesme, rekao je da ih je slušao skoro svake noći i pohvalio se da zna sve pesme Zdravka Čolića. Enver Hodža je bio upamćen po jednom bizarnom pronalasku. Uspeo je da odgaji kukuruz visok pola metra da se vidi neprijateljska vojska ako upadne u Albaniju, zemlju sa sto hiljada bunkera. To je bio čuveni Enverov kukuruz dokolenac. A neke od drama o kojima govorite obeležiće pola veka postojanja ove godine… Ova godina mi je važna u mom profesionalnom radu, jer je 1973, tačno pre pola veka, bila premijera drama Maratonci trče počasni krug i Radovana Trećeg. Prošlo je i 40 godina od snimanja filma Maratonci. Neki put imam osećaj kao da se sve to dogodilo pre nekoliko godina, ali kad se sa tugom setim koga sve nema, iz tih predstava i filmova, začudim se koliko je vremena prošlo i kako je mnogo prijatelja brzo odlazilo u Sabirni centar. Kako gledate na aktuelnost početnih rečenica poglavlja o Kosmetu u vašoj knjizi Dvadeset srpskih podela, objavljenoj 2008? „Treći vek se vodi diplomatsko-oružani sukob sa Albancima, a poslednjih godina, meseci i, naročito dana - iz časa u čas, boj se vodi i među samim Srbima: sačuvati Kosmet u okviru granica Srbije, ili ga se odreći, pokloniti, teslimiti, priznati kao novu balkansku državu, sve ’zarad našeg dobra’“, napisali ste. Knjigu Dvadeset srpskih podela sam počeo da pišem od detinjstva, dok sam slušao rasprave i svađe odraslih i ozbiljnih ljudi oko svega i svačega. Bio sam oduvek začuđen i upitan da li je moguće da ne postoji ni jedna jedina stvar oko koje se ne svađaju. Uloga oponenta je dragocena kad je ozbiljna i pametna. Ali uloga negatora svega postojećeg je vrsta mizantropije koju treba izbegavati. I kad već pomenuh podele, zaustavio sam se na navedenih dvadeset. Na ovim svakodnevnim koje se poslednjih godina umnožavaju kao zečevi. Sećam se, kad već pričam i o porodičnim podelama, moga rođaka koji je zabranio da se u njegovu kuću unose flaše kisele vode Knjaz Miloš, jer je po njegovom ubeđenju Miloš ubio najvećeg srpskog junaka, vožda Karađorđa. A pošto je ta kisela voda bila jedina u prodavnici, flaše je potapao u korito vode i skidao etikete. Tako da Miloš nije ušao u kuću ni kao nalepnica. Grdili su ga rođaci, ali ih on nije udostojio ni odgovora. Dalje podele u široj familiji bile su na partizane i četnike, komuniste i monarhiste, na seljake i građane. Podele nas čine ozbiljno ranjivim i bolesno umornim. I već sam više puta rekao, kad bi sutra neko predložio da se u zemlju uveze kuga, bojim se da bismo se i oko toga podelili. Ima kuga i svojih dobrih strana. I onda me neko pita odakle mi inspiracija za neobične priče. Pisali ste, takođe, da se diplomatska borba vodi da se pronađe neko ko će u Srbiji potpisati nekakav papir da se dobrovoljno odriče pokrajine, ne bi li zemlje koje takvog traže i same imale opravdanje pred svojim secesionistima da je ovaj slučaj bio poseban, takoreći dobrovoljan. Jesu li ga pronašli? Kad se na Ohridu sretnu predsednik Vučić i Aljbin Kurti biće to još jedan protokolarni razgovor, bez dogovora oko bilo čega ozbiljnijeg. Svi znaju, a on to i ne krije, da je uslov svih uslova za bilo kakav dogovor, što se tiče Kurtija, priznanje Kosova kao nezavisne države, što se neće desiti, jer je to po svim pravnim, moralnim, ljudskim kodeksima zemlje Srbije nemoguće. Ipak, što se tiče Kurtija kao neskrivene marionete zapadnih civilnih i vojnih sila, on me fizički podseća na Mister Bina, ali to ne sme da vas zavara, jer je u duši, takođe, Bin, ali Bin Laden. Opasan fanatizovan čovek, koji je sebe projektovao kao tvorca kosovske države. Sa fanaticima nije moguće ozbiljno razgovarati. Moguće je samo ne slušati provokacije i želju da izazove rat koji bi NATO rešio uništavanjem Srbije i proterivanjem Srba sa Kosova. To smo već više puta gledali u drugim krajevima bivše Jugoslavije. Bojim se, možda sam i ja pomračio, da se Kurti neće smiriti sve dok ijedna srpska mačka bude na Kosovu. NJegovu neskrivenu mržnju mogu da spreče i leče oni koji ga podržavaju, naravno, ako žele. Šta je, po vama, rešenje za naš sukob sa Albancima? Postoje ljudi u Srbiji koji krizu na Kosovu žele da reše ratom. U ovim istorijskim uslovima, kad besni rat u Ukrajini, Srbija bi bila razorena. Sve što nije moguće NATO-u da učini Rusiji, sav bes, svu mržnju, svu nemoć iskalili bi po Srbiji. Uz sve ovo, srpskim salonskim ratnicima treba navesti i nekoliko egzaktnih činjenica. Okruženi smo sa 55 miliona koji su direktno ili indirektno NATO vojska. I sa tom silom imamo granicu dužu od dve hiljade kilometara. Kad bi se svako od nas ukopao u rov na granicama, zemlja bi bila pusta i da ne pominjem rat bez stranog vojnika, uništavanje zemlje raketnim sistemima, bilo bi katastrofalno. Naša borba za mir će biti duga i teška. Ta borba se može slobodno nazvati - rat za mir. Mora se voditi pametna politika bez napada iracionalnih ideja koje bi išle naruku svima koji žele nestanak Srbije. Još nešto da kažem da neko ne pomisli da se bojim, da sam u ovim mojim godinama uplašen. Razgovarao sam sa prijateljima i dogovorili smo se, ako ne daj bože dođe do rata, ako nas neko napadne, da formiramo diviziju trećeg poziva, što znači 60 plus, koju ćemo nazvati Legija staraca. Ako neko treba prvi da izgine da to ne budu odmah mladi ljudi, kao što to obično biva. Smatrate li ovaj trenutak istorijski značajnim? Da li bi o njemu trebalo da se izjasni i Srpska akademija nauka i umetnosti? Naravno da se SANU pita o svemu što je presudno bitno i važno za egzistenciju naroda, kulture i svega što je u okviru poslova vezanih za njen naziv. SANU se uvek izjašnjava po principu da svaki član Akademije ima sopstveno mišljenje tako da nikada nije moglo doći do nekog takozvanog kolektivnog konsenzusa. Jer, kao što je poznato, u Akademiji je 120 članova i osam odeljenja i kao što je isto tako poznato, za jednim stolom ako sede četiri čoveka, nikad nećete dobiti saglasnost oko nečega. Takva je podela u svemu, pa je, nažalost i u SANU - od krajnje levih pa do krajnje desnih ubeđenja. Odajem, na kraju ovog našeg razgovora, još jednom, duboku prijateljsku poštu Dragoslavu Mihailoviću, koji mi je bio više od pola veka prijatelj, bio mi je kao blizak rod. Proveli smo najlepše godine u pričama i druženju koje je bilo vezano za knjige, pozorište, izložbe slika, filmove. Otišao je jedan od najznačajnijih pisaca srpskog jezika. Slava mu i hvala mu. Dragana Pejović