Mnogo buke i malo besa

Nije se valjda posle februarskog incidenta sa „zalutalim“ kineskim špijunskim balonom oborenim iznad Sjedinjenih Država, te napetog minhenskog susreta američkog državnog sekretara Entonija Blinkena i Vang Jia, doskorašnjeg šefa diplomatije koji je sada direktor Komisije za spoljne poslove Centralnog komiteta Komunističke partije Kine, ni moglo očekivati da će s upravo okončanog zasedanja Svekineskog narodnog kongresa u pravcu Vašingtona biti odaslate naročito pomirljive poruke. Ali se dodatno podizanje tona u sad već permanentnom i sve žustrijem nadgornjavanju dveju sila svakako uklapa kako u obrazac abrazivnog, pa i agresivnog postupanja samog Si Đinpinga, lidera koji je posle deset godina na vlasti prigrabio moć veću i od one koju je nekad imao Mao Cedung; tako i, shodno tome, u generalno nastupanje Kine kao zemlje s kapacitetima i sposobnostima potencijalne supersile, nagomilanim socio-ekonomskim problemima i, barem na nivou partijskog rukovodstva, zabrinjavajuće fragilnim kolektivnim mentalitetom uvređene snaše. Šta god da trenutno najviše motiviše Sija i poslušnike koje je brižljivo instalirao u nove sastave tri, po opadajućem značaju poređana, najvažnija tela u zemlji (Stalnog komiteta Politbiroa KP Kine, Centralne vojne komisije i vlade) - potreba da se narodu pažnja s domaćih problema skrene na patriotske teme, da se u svetlu skorašnjih događaja pred američkim očima demonstriraju rešenost i nepopustljivost, ili i jedno i drugo - izrečene opomene bile su dosad najeksplicitnije. (Svi za koje je procenjeno da su nedovoljno lojalni ili su u međuvremenu postali suvišni uklonjeni su sa scene, pri čemu je zasedanje kongresa predstavljalo formalni završetak tog procesa.) Najpre je Si, u jednom od istupa tokom trajanja zasedanja - na kome mu je, nakon jesenašnjeg partijskog ustoličenja za faktički doživotnog lidera, sada aklamaciono potvrđen i treći predsednički mandat - odstupajući od standardne prakse izbegavanja direktnog pominjanja SAD optužio čitav Zapad za Amerikom predvođen pokušaj „obuzdavanja, opkoljavanja i suzbijanja“ Kine, usled čega je zemlja poslednjih godina suočena s „izazovima bez presedana“. Da bi onda ministar spoljnih poslova Ćin Gang, bivši kineski ambasador u Vašingtonu koji je od Vanga funkciju preuzeo u decembru, na konferenciji za medije otišao još dalje, konstatujući da su SAD u politici prema Kini „potpuno odstupile od racionalnog pristupa“. „Ako SAD ne pritisnu kočnicu, već nastave da idu pogrešnim putem, nikakva zaštitna barijera ne može sprečiti iskakanje iz šina, i sigurno će doći i do sukoba i konfrontacije“, upozorio je Ćin. Štaviše, to američko podsticanje rivalstva dve zemlje predstavlja „bezobzirno kockanje, gde su ulozi fundamentalni interesi dva naroda, pa čak i budućnost čovečanstva“, rekao je on, uz još niz pridika na račun Amerikanaca. Što zbog obaranja kineskog balona i time izazvane diplomatske krize; što zbog navodnog rada na tome da rat u Ukrajini potraje što duže, a u ime realizacije „određenih geopolitičkih agendi“; što zbog trenutnog stanja svetske ekonomije... Sve do bizarne optužbe da SAD imaju ni manje ni više nego plan za „uništenje“ Tajvana - s implikacijom da je za Ameriku valjda i to prihvatljivija opcija nego da ostrvo jednog dana potpadne pod kineski suverenitet. Tu i tamo mogle su se ovih dana čuti i drugačije intonirane poruke. Novi premijer Li Ćijang - Sijev štićenik, doskora na mestu partijskog šefa za Šangaj, na kome se kompromitovao katastrofalno lošim „hendlovanjem“ pandemijskog zaključavanja - izjavio je kako bi „Kina i SAD trebalo da sarađuju, i moraju da sarađuju“. „Kad Kina i SAD deluju zajedno, ima toliko toga što možemo postići“, konstatovao je, da bi već u sledećem trenutku i sam krenuo u tiradu o „opkoljavanju“ i „suzbijanju“, potvrđujući utisak da je dominantan spoljnopolitički ton na kongresu bio nedvosmisleno konfrontirajući. Uprkos ritualnim zaklinjanjima u mir, međunarodnu saradnju i ostalo sa standardnog spiska poznatog pasioniranim pratiocima izbora za mis sveta. Sve ovo u zbiru navodi na zaključak da će se Sijev pristup međunarodnim odnosima, uz ostalo utemeljen i na uverenju da od normalizacije odnosa sa SAD još zadugo nema ništa, i dalje sastojati u sledećem: optuživati Ameriku za sve što ne valja u Kini i svetu; nadati se ruskoj pobedi u Ukrajini (šta god ta „pobeda“ predstavljala) i diskretno - ili ne tako diskretno - raditi za rusku stvar, jer bi to išlo u prilog i kineskim revizionističkim ambicijama za preuređenje međunarodnog poretka; ali voditi računa da se ipak ne dovedu u pitanje lukrativne ekonomske veze sa ostatkom zapadnog sveta. A kako niko nije strpljiviji od Kineza, na podvlačenje crte i svođenje bilansa takvog pristupa može se sačekati koliko god bude potrebno... „Takav mentalitet je opasan, ne samo po međunarodne odnose nego i po Kinu ako želi da ima ikakve šanse da reši svoje unutrašnje probleme“, ocenjuje DŽejms Palmer u časopisu Forin polisi. „Jedini entitet kome se može pripisati krivica u situaciji kad su stvari isuviše loše krenule da bi se mogle zataškati - kao što je slučaj s ekonomijom - jesu SAD“, nastavlja on. „Posledica toga je da je najniži nivo na koji kinesko-američki odnosi mogu da se spuste sve teže odrediti. Antiamerička retorika nije samo reakcija na američke akcije; ona je od koristi za kinesku unutrašnju politiku. Američki zvaničnici bi možda morali da se pomire s tim da je kineski ‘treš tok’ neizbežan čak i kada iza zatvorenih vrata dve zemlje sarađuju u oblastima od istinskog zajedničkog interesa (trash talk je izraz iz američkog sporta kojim se označava nastojanje da se verbalnim provokacijama protivnički igrač iznervira ili navede na nepromišljeni potez, prim.). Kao što bi kineski zvaničnici trebalo da razumeju kako Bela kuća ne može da kazni svakog američkog političara koji krene da udara po Kini“, smatra Palmer, zaključujući kako će ključni test kineske rešenosti da se konfrontira sa SAD ipak biti to da li će na kraju Rusiji poslati vojnu pomoć ili ne. „Lako je za sve kriviti SAD. Mnogo je teže direktno im se suprotstaviti“, završava Palmer. Naravno, niko ko ima ikakvog osećaja za realnost ne misli da je sva odgovornost za sunovrat kinesko-američkih odnosa na Pekingu. Takve stavove danas, istina, zastupa nezanemarljiv broj političara iz redova Republikanske stranke, ali njihov kompletan svetonazor je do te mere iščašen da bi bilo iluzorno očekivati da baš po ovom pitanju pokazuju znake uračunljivosti, i to sad kad je ogromna većina stranke ogrezla u ekstremizmu svih vrsta. Činjenica je, isto tako, da konkretni koraci koje u poslednje vreme preduzimaju Amerika i njeni saveznici zaista imaju za cilj limitiranje kineskog uticaja, pre svega na bezbednosnom i ekonomskom polju. U Predstavničkom domu američkog Kongresa od januara deluje novoformirani odbor za strateško nadmetanje SAD i KP Kine - čiji zvanični naziv očito na dirljivo naivan način pokušava da napravi distinkciju između kineske države i njenih građana na jednoj, i vladajuće partije na drugoj strani (kao da će neko u Kini pridati značaj toj terminološkoj nijansi). Prošle sedmice holandska vlada je saopštila da iz razloga nacionalne bezbednosti planira nova ograničenja izvoza tehnologije koja se koristi za proizvodnju poluprovodnika, čime se pridružila američkim naporima da što više zemalja Kini ograniči pristup ovim vitalno važnim komponentama. A ove nedelje su SAD, Velika Britanija i Australija na trojnom samitu finalizirale dogovor o proširenju vojne saradnje, koja uključuje snabdevanje Australije podmornicama na nuklearni pogon (ne i s nuklearnim naoružanjem) - plan za čiju realizaciju će biti potrebno dvadesetak godina - u okviru pretprošle godine sklopljenog AUKUS pakta, iniciranog namerom da se obuzdaju kineske aspiracije u indo-pacifičkom regionu. I jedno i drugo je, neizbežno, izazvalo žučne proteste Pekinga; mada, protestovali su onomad Kinezi - ako je neko u međuvremenu to zaboravio - i kad je direktor NBA ligaša Hjuston rokets na Tviteru izrazio podršku prodemokratskim protestima u Hongkongu, pa kako neće zbog ovakvih stvari... Ali kakvu su reakciju Zapada Si i drugovi očekivali kada se ima na umu kako se Kina proteklih godina ponašala - i nastavlja da se ponaša? Od gradnje veštačkih ostrva po Južnom kineskom moru s jasnim ambicijama da militarizacijom regiona vojno inferiorne susede natera na kooperativnost, preko agresivnog diplomatskog nastupa tokom pandemije, iskorišćene da se Zapadu dele lekcije o tobožnjoj superiornosti kineskog političkog sistema (koncept „vučjih ratnika“ na diplomatskim pozicijama u inostranstvu i dalje je deo zvanične politike), do aktuelnog prenemaganja oko rata u Ukrajini - prividnog zagovaranja neutralnosti a faktičkog držanja strane ruskom agresoru. Od sistematskog progona Ujgura u provinciji Sinđijang, preko ukidanja autonomije i brutalnog gušenja demokratije u Hongkongu, do podjarmljivanja vodećih kineskih IT kompanija i navlačenja brnjice njihovim šefovima. O sve agresivnijoj retorici kad je reč o Tajvanu - bez čijeg konačnog pripajanja matici navodno nema istinskog „nacionalnog podmlađivanja“, ponovio je Si na kongresu - da se i ne govori... Šta su, dakle, očekivali - da im se aplaudira isto onako unisono kao u pekinškoj Velikoj dvorani naroda? Nije teško složiti se s Majklom Svejnom kad u tekstu objavljenom na sajtu Responsibl stejtkraft kaže kako je - a ta njegova konstatacija odnosi se i na Kinu i na SAD - „izgleda mnogo važnije ostaviti utisak čvrstine u suočavanju s onim što se doživljava kao uvreda nego se istinski diplomatski angažovati kako bi se pronašao put do stabilnijih i produktivnijih odnosa“. „I Vašington i Peking su upleteni u mrežu domaće politike, sagledavanje bukvalno svih aspekata međusobnih odnosa kroz bezbednosnu prizmu, te rezultirajuće produbljivanje sumnje da se, kada je reč o motivima i namerama one druge strane, mora poći od najgoreg mogućeg scenarija. Nijedna strana nije spremna da prizna kako ih ovi faktori navode da dalje pogoršavaju odnose, odnosno da istinsku pretnju ne predstavljaju samo potezi druge strane, već i izrazito destruktivna priroda njihove interakcije“, piše Svejn. Sve to stoji sve dok je fokus usmeren isključivo na odnose Kine i SAD. Stvar je, međutim, u tome što Kina ne nastupa odveć prijateljski ni prema mnogim drugim državama, bilo da su u pitanju njeni bliži i dalji susedi, ili zapadne zemlje generalno, dok u isto vreme bez snebivanja privija na grudi zločinački Putinov režim. Ako se Amerikancima već decenijama unazad - i s pravom - prebacuje da im spoljna politika počiva na duplim standardima, biće onda da Sijeva Kina na tom planu nikakve standarde više ni nema. Vladan Marjanović