Putin i Staljin – sličnosti i razlike

Hiljade simpatizera pevale su i skandirale pohvale diktatoru dok su marširali ka njegovoj grobnici. Bilo ih je više nego prethodnih godina, i većinom su nosili partijske simbole. „Posle mnogo godina još smo ovde kako bismo odali počast čoveku koga je ovaj narod hteo, i kome nikada nećemo prestati da se divimo“, mamila je aplauze jedna govornica. Besedilo se o dostignućima autokrate, o izgradnji infrastrukture, o gradovima koji su zamenili močvare. Svaki posetilac je dobio fotografiju osmehnutog vođe sa porukom „Istorija će dokazati da sam bio u pravu“. Tri ili četiri hiljade pristalica završile su skup skandirajući diktatoru, a time se završava i reportaža portala Politiko. Živopisni Predapio nije zaslužio takve scene. Predapio jeste čudno ime za rusko naselje, ali nije neobično za italijanski gradić u pokrajini Emilija-Romanja, rodno mesto Benita Musolinija, u kome su fašisti 30. oktobra prošle godine proslavili stotu godišnjicu marša njihovog vođe na Rim. Nema sumnje da su im redovi nabrekli zahvaljujući izbornom trijumfu Đorđe Meloni i ostalih fašističkih naslednika iz Braće Italije, ali fešta u Predapiju je svakako tradicionalna, i treba je upamtiti kako čovek ne bi previše ozbiljno shvatio onih hiljadu ljudi koji su 5. marta u Moskvi obeležili 70. godišnjicu smrti Josifa Visarionoviča DŽugašvilija. Staljinovi poštovaoci, predvođeni neizbežnim Genadijem Zjuganovom, po običaju su se dobro opremili sovjetskim simbolima i portretima, ali ne baš i brojnošću, pa ni mladošću, što odmah čini upitnom tezu po kojoj je „putinizam“ samo nastavak „staljinizma“. Kijev i njegova podrška često govore i pišu o „staljinističkom imperijalizmu“ današnje Moskve, ali to pre zvuči kao bojni poklič nego kao ozbiljna istorijska paralela. Ako nam je već potrebno istorijsko poređenje za Putinov pokušaj imperijalizma, Ukrajina će ga pre naći iza svojih leđa nego u protivničkom rovu, jer imperijalistička povest Rusije - u bilo kom obliku - deluje prilično bledo spram iste takve povesti Velike Britanije i Sjedinjenih Američkih Država. No važnije od toga, i sam Vladimir Putin je u brojnim prilikama dokazao da je spram Staljinovog nasleđa ambivalentan. Istina je da je u februaru ove godine posetio Volgograd, nekadašnji Staljingrad, i da ga je tamo dočekala sveža Staljinova bronzana bista, ali je isto tako istina da je Putin 2017. svečano otkrio Zid tuge, moskovski spomenik žrtvama Staljinovih čistki, i to u društvu moskovskog patrijarha Kirila, što bi za bilo kog autentičnog staljinistu bila krunska anatema. Već pomenuti Politiko - čiji su novinari izveštavali i sa oktobarske svečanosti u Predapiju i sa martovske u Moskvi - primetio je da su državni mediji poklonili malo pažnje okrugloj godišnjici Staljinove smrti. Indikativno je i to da je i nakon opšteg gaženja organizacija koje se u Rusiji bave ljudskim pravima, inicijativi „Poslednja adresa“ još dopušten rad. Kao što joj ime kaže, reč je o pokretu koji komemorativnim plaketama obeležava poslednja poznata boravišta žrtava sovjetske represije. Što se tiče kremaljskih podanika, izveštač Radija Slobodna Evropa citirao je 5. marta moskovskog penzionera koji je rekao da bi „ljudi bili srećni ako bi opet imali lidera poput Staljina“. „Ako bi ga imali“, jer pošteni komunista nema razloga da u Vladimiru Putinu vidi spas. „Staljina kritikuju zbog krvavih ruku, ali šta je sa Putinovom politikom? Van velikih gradova ljudi moraju da putuju stotinama kilometara blatnjavim putevima kako bi dobili lekarsku negu“, rekao je novinaru Politika drugi moskovski penzioner. I sam Politiko naposletku zaključuje da se Putin pre oblači u ruho ruskog cara nego sovjetskog vođe. Koliko god ruskom predsedniku bilo korisno da se poziva na neuporediv doprinos SSSR slamanju nacizma - jer je taj podvig ključni argument za veliki broj današnjih poštovalaca Staljina - svako poređenje Putina i Staljina pada u vodu pred jednostavnom činjenicom: Vladimir Putin predsedava državom sa kapitalističkim društveno-ekonomskim sistemom, i ni njemu ni njegovim ekstremno bogatim saradnicima sasvim sigurno ne pada na pamet da Rusiju vrate u komunizam. Kada je reč o navodnom Putinovom prethodniku, nije moguće jednim novinskim tekstom ozbiljno predstaviti život i nasleđe čoveka koji je bio toliko moćan da je jedan posthumni govor o njemu bio dovoljan da izazove ogromne geopolitičke potrese. „O kultu ličnosti i posledicama“, čuveni govor kojim je Nikita Hruščov 25. februara 1956. kritikovao Staljinovu autokratiju, bio je inicijalna kapisla da Maova Kina i Hodžina Albanija proglase Staljinove naslednike revizionistima i krenu sopstvenim socijalističkim stazama. Izvesno je podstakao i mađarsku (kontra)revoluciju iste godine. U Severnoj Koreji je vlast Kim Il Sunga poslednji put bila značajno uzdrmana. A pošto se ni od kapitalističkih ni od staljinističkih autora ne može očekivati uravnotežen prikaz Josifa DŽugašvilija, ostaje nam da ponudimo mišljenje neke druge socijalističke struje, recimo trockističke. „Neke okolnosti Staljinovog ranog života pokazuju tendencije ka osvetoljubivosti i zavisti, pa i okrutne, čak i sadističke sklonosti. Same po sebi, međutim, te tendencije ne mogu da budu presudne. Nije svako dete koga je zlostavljao pijani otac postalo sadistički diktator, baš kao što nije svaki neuspešan umetnik, ozlojeđen time što ga je odbacilo bečko društvo, postao Adolf Hitler“, zapisao je britanski trockista Alan Vuds. Ti su redovi korisno upozorenje svakome ko i dalje opasno greši pripisujući pojedincima ulogu pokretača istorije, svako ko misli da ljudi stvaraju društvo a ne društvo ljude. „Za takve transformacije neophodni su veliki istorijski događaji i socijalni potresi. Staljina je podigla oseka koja je usledila nakon Oktobarske revolucije, iscrpljenost masa ratom, pa revolucijom, pa građanskim ratom, i izolovanost te revolucije u zemlji zastrašujuće nazadnosti i siromaštva.“ Američki istoričar i politikolog Ronald Sani primetio je nedavno u Jakobincu da je Staljinov pogled na narodne mase bio pre pogled desničara nego levičara. „Šta se dogodilo sa emancipatorskim porukama Karla Marksa, sa verom u mogućnosti da se običan radnik osnaži i upravlja sobom i politički i ekonomski? I Marks i Engels i Lenjin, bez obzira na povremene sumnje i neuspehe, bili su uvereni da ljudska priroda može da stekne socijalističku svest. Ta pozitivna procena ljudskog potencijala suprotna je onome što konzervativci i reakcionari misle o ljudskoj prirodi. Za desničare, brutalna priroda - izvorni greh, agresivnost i kompetitivnost, pohlepa i lični interesi - osuđuju na život u carstvu nejednakosti i izrabljivanja. Reakcionarni pisac Žozef de Mestr je elokventno sumirao filozofiju desnice rekavši da narodne mase ništa ne znače ni u jednom političkom stvaranju. U panteonu političkih mislilaca i aktera Staljin je bio čovek desnice, duboko podozriv prema sopstvenim podanicima, ubeđen da ne postoji drugo rešenje do da njima vlada prisilom“, zapisao je Sani. To je tek nekoliko uputnih misli za čoveka koji pokušava da razume šta se u Sovjetskom Savezu zbivalo tokom Staljinovih decenija. I šta se zbiva tokom Putinovih, koliko god bile suštinski različite. Marko Lovrić