Putevi osvete

Nezgodna je to stvar kada, kako svedoči Nikolas Vinding Refn, imate četrnaest godina i tokom gledanja Teksaškog masakra motornom testerom shvatite da je film, osim zabave, možda i umetnost. Prvo pojavljivanje Kožnog lica jeste upravo trenutak u kojem eksploatacija postaje ezoterija. Odakle dolazi ovo neverovatno biće? Kakvi se to mehanizmi unutar mene, gledaoca, odvijaju kada užasnutost tokom par sekundi nepojamnog nasilja ustupa mesto čudu? No, većina ljudi u tom trenutku oseća olakšanje zato što, kada Kožno lice zatvori klizna vrata svog carstva, ostaje s druge, bezbedne strane. Četrnaestogodišnji Refn je, nesumnjivo, hrabro ušao za njim i, zapravo, nežan i nepripremljen postao ovisnik perioda američkog filma kada su stvaraoci, nagledani evropskih filmova šezdesetih, otvorili „vrata percepcije“ ka blagotvornoj i toliko užasnoj slobodi izraza. Sveštenik ili propovednik kojeg je Refn odabrao kao osnovnog katalizatora bio je Vilijem Fridkin. U intervjuu koji je vodio s Fridkinom 2015. godine Refn nekoliko puta – u mešavini šaljive provokacije i smrtne ozbiljnosti – sebe određuje rečima „tvoja mlađa verzija“. Zaista, nije li Diler dete Francuske veze? Vozač, da stavimo očigledan uticaj Voltera Hila i Majkla Mena na stranu, produžetak univerzuma filma Nadnica za strah? A onda, tu je završna scena prokaženog i inicijalno na svim nivoima nepodržanog Gluvarenja, scena organski povezana sa pričom koju okončava, ali i toliko samosvrhovita i subjektivna da možemo zamisliti autora kako upućuje publici tihi vrisak kojim moli za spremnost da se zajednički iskorači u nepoznato. Moglo bi se tvrditi da je ta scena najmanje neupotrebljiv ključ za otvaranje etape Refnovog opusa započete 2013. godine filmom Samo Bog prašta. Ipak, ako kao pomoć ponesemo Ničeovu Veselu nauku, tamo možemo naći i sledeće reči (prevod Milan Tabaković): „Čuvajmo se da kažemo da u prirodi ima zakona. Postoje samo nužnosti: tu nema nikog ko zapoveda, nikog ko sluša, nikog ko prelazi iz jednog u drugo (...) Čuvajmo se da kažemo da je smrt suprotstavljena životu. Ono što živi samo je neka vrsta mrtvog, i veoma retka vrsta“. Nihilistički ekstremizam tog tipa Refn je do same ivice svake – idejne, formalne, ritmičke – podnošljivosti doveo serijom Too Old to Die Young (da ne bude zabune, izuzetnom), da bi, poput Ničea u Zaratustri, nakon toga morao pokušati sa povratkom u neki vid smisla. Odabran je, uporedo, i povratak kući, te smo na Netfliksu dobili seriju Kopenhagen kauboj, s fantastikom kao oružjem probuđene potrage za poretkom – dok je kauboj iz naslova sam Refn, „tumarač“ kroz slobodu i ludilo američkog filmskog izraza sedamdesetih. Posle svega rečenog, deluje da nije najbitnije o čemu se u seriji konkretnije radi, pa ipak, navedimo da fabula počinje tako što danska Srpkinja (poreklom iz Paraćina, jer đavo je u detaljima) od svog polubrata, albanskog makroa, dobija poklon u vidu Miu (danska plesačica/glumica Angela Bundalović), po svim parametrima teško odredive osobe (?) koja ima moć donošenja sreće. Naime, jadna spodoba želi da ostane trudna u osvit šeste decenije života, i u tu svrhu valja pribaviti nešto što prevazilazi uobičajeni asortiman Kleopatri i ostalih „da li se čujemo?“ prevaranata. Miu se povezuje sa jednom od mladih prostitutki (zapravo, žrtava trgovine ljudima) koja uskoro biva ubijena od strane jednog od retkih Danaca u seriji – vampiroidnog i degenerisanog potomka porodice visokih kapitalista (ili aristokrata?; bitno li je?). Krenuvši putem osvete, i skoro bez prestanka sa „basterkitonovskim“ praznim listom papira umesto lica, Miu nas naoko vodi pravcem postepenog otkrivanja svoje suštine. Međutim, nije li Miu, možda, metafora umetnosti? Praznog lista koji nekima donosi sreću a nekima muku? I kada Slavko Labović kaže Zlatku Buriću, „Seti se svega što smo prošli. Naših izazova, muka. Naših pobeda, prijatelju“, on priželjkuje smrt u čijem dolasku smo spokojni dok bacamo pogled ka proživljenom kaleidoskopu. Smrt Labovićevog gangstera Dušana, očekivano, biće nedostojna. Jer, Miu je prenosilac kako radnje, tako i Refnove umetnosti, koja je bila i ostala hladna i nezainteresovana poput Ničeovog kosmosa. Pavle Simjanović