Multiverzumi korektnosti

Najbolji film snimljen prošle godine u Americi jeste Vavilon Damijena Šazela. Ali on nije dobio Oskar. Nije čak bio ni nominovan, ne računajući tehničke kategorije u kojima je takođe ostao bez priznanja. Pokušavajući da zadovolji diktat novog vremena, kojeg u mnogo čemu usmeravaju aktivističke grupacije, korisnici društvenih mreža i sami filmski studiji koristeći trenutak sve manjeg uticaja filmske kritike na ukus bioskopske publike kako bi putem različitih internet platformi vešto podmetali ostvarenja koja ni izbliza ne zadovoljavaju filmske standarde i kriterijume, Američka akademija filmskih umetnosti i nauka iz godine u godinu bavi se samo jednim kolektivnim zadovoljavanjem političkih korektnosti, usled čega je umetnost filma istrpela mnoge udarce. Ovogodišnja dodela Oskara nastavila je taj niz. Mnogo je nelogičnosti bilo u samim nominacijama, isto i u podeljenim nagradama. Kako bi povratili radikalni pad nekada najgledanije i najglamuroznije ceremonije na svetu, ali i pokazali koliko su otvoreni prema različitostima, glasači Akademije u startu su grupisali nominacije prema različitim delovima sveta: Dalekom istoku, sa pričom o migrantskoj porodici koja, usled nemogućnosti da ostvari svoj „američki san“ upada u beskrajni multiverzum; Indiji, s pesmom za široke narodne mase iz potpuno nevažnog filma i dokumentarcem o jednom slonu; prema Evropi, što s trećom i najslabijom adaptacijom čuvenog romana Eriha Marije Remarka pretvorenog u kič ratni spektakl na nemačkom jeziku, što sa sumornim irskim pričama... I treba li reći – svi su pokupili pokoju statuetu, od kojih je najviše profitirao upravo Na zapadu ništa novo, osvojivši čak četiri Oskara, uključujući i za film van engleskog govornog područja. Rediteljski dvojac Danijelsi (kako se potpisuju Danijel Kvan i Danijel Šajnert) postali su nenadani hitmejkeri ali i ozbiljni autori zahvaljujući krajnje somnabulnom filmu Sve u isto vreme, koji su retki shvatili ali su zato svi aplaudirali pozdravljajući njihovu hrabrost da eksperimentišu sa žanrom, formom i filmskim narativom. Danijelsi su uzeli tri ključna priznanja – film, režija, originalni scenario. NJihova glumica Mišel Jeo postala je prva Azijatkinja ovenčana Oskarom za glavnu ulogu, a sam film se upisao na listu onih ostvarenja koja su nagrađena u čak tri glumačke kategorije (sem nje DŽejmi Li Kertis i DŽonatan Ke Kvan su dobili za epizode), što se retko dešavalo, a i kad se dešavalo birana su zaista vredna i danas kultna dela poput Televizijske mreže Sidnija Lameta, recimo. Ako je neko od čitavog tima tog filma zaista zaslužio Oskara, onda je to montažer Pol Rodžers, koji je od takvog materijala uspeo da sastavi ipak intrigantan sadržaj. Četvrti Oskar za glumu dobio je Brendan Frejzer za vanredno patetičnu ulogu u filmu Kit Darena Aronofskog, jer Akademija voli da nagrađuje te role izvedene spolja. Ali da ima pravde, dokazuje Oskar za najbolju šminku, dodeljen zaista izuzetnoj masci koju Frejzer nosi u tom filmu. Dalje zadovoljavanje kvota ispunila je i glumica Sara Poli, za adaptaciju romana Razgovori žena pretvorenu u užasan film, ali opet, u godini opšteg nedostatka kvalitetnih filmova koje su radile žene, Akademija je morala da odabere jedno, po njihovom kriterijumu, valjano delo. A ono doduše nije ništa gore od nastavaka Avatara ili Top gana, potpuno nezasluženo nominovanih za filmove, ali zasluženo nagrađenih u tehničkim kategorijama. Iole dobri ili zaista dobri filmovi ostali su ispod crte – Tar Toda Fildsa, Elvis Baza Larmana, Trougao tuge Rubena Estlunda i nedopustivo potcenjeni Fabelmanovi Stivena Spilberga. O stranim filmovima i da ne govorimo... A sama ceremonija je bila u redu. Mnogo suza, usputnog humora, patetičnih zahvalnica stalno prekidanih, toaleta od vrhunskih do skandaloznih, magarac na sceni, solidni DŽimi Kimel u ulozi voditelja, trudna Rijana, Ledi Gaga u kućnom izdanju... Sve je nekako teklo, manje dosadno nego inače, bez skandala, šamara, ali opet valjda s dovoljno materijala da se priča o Oskarima podgreva još nekoliko dana. O filmovima će se govoriti ako se istinska sedma umetnost ikada više vrati na scenu Kodak teatra. Dragan Jovićević