Ако је веровати Вучић(евић)у, пре краја године ћемо поново на биралишта, а до тада ће лидер СНС-а таман стићи да обиђе целу Србију, можда и формира Народни покрет за државу, а све који му се не прикључе да прогласи за „непријатеље државе и народа“
Ако је веровати незваничном добошару председника, грађани Србије ће пре краја године још једном на биралишта. Да, баш тако, на биралишта, јер овде избора одавно нема. Осим онаквих какви су прошле седмице организовани за председника Фудбалског савеза Србије. На којима се, како је то приметио Мирко Поледица, победа фудбалске легенде Драгана Џајића истог тренутка претворила у његов највећи пораз, јер је одмах након гласања постало јасно да ће српским фудбалом сада „ведрити и облачити“ доскорашњи министар пољопривреде Бранислав Недимовић, први потпредседник ФСС-а. Иако је победио, Џајић је изгубио можда и више од Немање Видића, који само није хтео да учествује у намештеној утакмици. А више и од Џајића, и од Видића изгубили су сви који још гаје илузију да би за избор било кога за било које место у овој земљи пресудан требало да буде квалитет кандидата.
Кад смо већ код квалитета, шта би са бившим председником ФСС-а, функционером СНС-а и пријатељем шефа државе, Славишом Кокезом? Зар о њему сви провладини таблоиди пре само две године нису писали да је као део „царинске мафије“ ојадио државу за 640 милиона евра? Да није можда у међувремену вратио паре? Ако јесте, коме? Или је и то само један од оних случајева који су завршени по принципу „појео вук магаре“?
Елем, уместо Видића, кад год Џајић буде спречен – а као Љубиши Трговчевићу, „јавља ми се“ да ће то бити прилично често – од сада ФСС-ом ће управљати први потпредседник, ПП. Као што је ономад Владом Србије, уместо формалног премијера Ивице Дачића командовао ППВ Александар Вучић. Као што је Београдом, уместо градоначелника Зорана Радојичића управљао његов заменик Горан Весић. Као што и Владом Србије од 2017. наовамо не управља Ана Брнабић, већ њен „шеф“.
Омиљени новинар председника Србије и СНС-а, главни уредник Информера, Драган Ј. Вучићевић у недељу увече, 20. марта, преко ружичасте телевизије гледаоцима је дојавио ексклузивну вест да ће Вучић пре краја године расписати ванредне парламентарне изборе. Позвао се и на своје добро обавештене изворе. Биће да му је исти извор у понедељак по подне, 27. фебруара, дојавио и оне податке о кретању плата у региону, које је у студију Пинка исписао на табли (све гледајући у телефон, да не погреши, што упућује на закључак да му је те податке неко послао) да би објаснио како Србији баш добро иде, наравно захваљујући Вучићу. А онда је, само дан касније, ама баш исте те бројке, додуше не кредом и не на обичној, већ на електронској кинеској табли (коју председник обичним грађанима не препоручује, „јер је много скупа“) гледаоцима РТС-а предочио лично Вучић.
Овог пута склон сам да поверујем Вучић(евић)у. До јесени још може и да држи грађане у уверењу да ништа није потписао (што од њега нико из ЕУ и САД није ни тражио), да никад неће признати Косово (што осим Куртија нико, такође, не тражи), а да ће Курти после састанка у Охриду морати да формира ЗСО. Да другим речима одржи привид да је и овога пута победио са „пет-нула“, иако је морао да дрибла „на петопарцу“, те да ту „победу“ над Куртијем крунише и победом на ванредним изборима. До тада, после Врања и Сремске Митровице, уз директне преносе на Пинку, таман ће стићи да обиђе целу Србију, можда и да формира Народни покрет за државу, а уз помоћ својих телала све који му се не прикључе прогласити за „непријатеље државе и народа“. Не само десничаре, Милоша „Француза“ Јовановића, Бошка Обрадовића и Милицу Ђурђевић Стаменковски, којима су присталице СНС-а ставили албанско кече на главу, него и „Поноша Хрвата“, професоре „издајнике“ са ФПН-а… Сваког ко се дрзне да нешто замери неприкосновеном вођи. Он би да му се сви диве, да га сви воле. А лепо је, још пре 32 године, рекао Џони Штулић (опширније на наредним странама НИН-а) да људи које сви воле у ствари и не постоје. „Такви, најзад, не могу никад ништа да направе. Такви не покрећу свет. А шта ће после њих остати? Ништа“, изговорио је легендарни фронтмен загребачке Азре три године пре него што се Вучић учланио у СРС.
Очито је мало ко запамтио те Штулићеве речи. Као што мало ко ових дана чује Габријела Ескобара и Ђозепа Бореља да су у Охриду Србија и Косово „постигли правно обавезујући договор“ и да је „фокусирање на потпис непотребно“ и да се спровођење договореног у Охриду од обе стране очекује „одмах“. Вучић то свакако зна и урадиће то – одмах после избора. Крајем ове или почетком наредне године, свеједно.
Милан Ћулибрк
|
