Hronika jedne opsesije

Odgovarajući na autorski tekst novinara Vuka Cvijića Partijski komesar u tužilaštvu, objavljen u NIN-u 9. marta, Nenad Stefanović, u svojoj obuzetosti, deo odgovora je posvetio meni. Dakle, Vuku Cvijiću odgovara, a meni prigovara. S obzirom na to da dugo traje, prinuđen sam da iznesem priloge za istoriju te obuzetosti. U odgovoru na tekst objavljen u NIN-u, Nenad Stefanović objašnjava da nije tačno da me je napadao, već me je „argumentovano kritikovao“. Evo par činjenica o toj „argumentovanoj kritici“. Samo tokom 2019. Udruženje sudija i tužilaca i predsednik tog udruženja Nenad Stefanović imali su najmanje 101 saopštenje ili izjavu u kojima se kritikuju izborni članovi Državnog veća tužilaca (u to vreme sam izborni član DVT-a) ili ja lično u tadašnjem svojstvu poverenika za samostalnost javnog tužilaštva. Sva ta saopštenja i izjave su po nekoliko puta prenete u medijima. Da nekoga nekoliko stotina puta tokom godine pohvalite, bilo bi previše, a kada nekoliko stotina puta nekoga javno kritikujete i omalovažavate, radi se o besomučnoj kampanji. Stefanovićevu „argumentovanu“ kritiku Gorana Ilića „koju je sprovodilo njegovo Udruženje sudija i tužilaca i on lično“, Građanske inicijative, relevantna nevladina organizacija, u godišnjem izveštaju je ocenila kao „primer“ konstantne kampanje protiv pojedinca (https://nuns.rs/tabloidni-udar-na-integritet-sudstva/). U svom saopštenju Evropsko udruženje sudija i tužilaca Medel navodi da su „sliku pritisaka na javno tužilaštvo upotpunile brojne … prijave Agenciji za borbu protiv korupcije koje su podnete protiv izbornih članova Državnog veća tužilaca i čiju sadržinu redovno objavljuju pojedini mediji“ (https://www.cepris.org/najnovije-vesti/evropsko-udruzenje-sudija-i-tuzilaca-zabrinuto-za-srpsko-pravosuđe/)... Imate pravo samo jednom da pogađate ko je podnosio prijave Agenciji? Udruženje sudija i tužilaca, sa Nenadom Stefanovićem na čelu (vidi Kurir od 31. avgusta 2019). Mnogo toga je Stefanović sam ili preko svog udruženja „argumentovano kritikovao“. Recimo, to što sam se kao tadašnji poverenik za samostalnost založio za nezavisnost javnog tužilaštva (Danas, 28. oktobar 2018). U jednom saopštenju Udruženja sudija i tužilaca kritikovan sam jer sam izneo stav o ustavnim amandmanima i tada mi je postavljeno pitanje u kom svojstvu govorim o amandmanima, da li u ime Udruženja tužilaca i kao poverenik za samostalnost. Odgovorio sam da uvek iznosim mišljenje kao „slobodan čovek“. Pazite pitanje, da li sam javno govorio u ime Udruženja tužilaca ili kao nosilac funkcije, postavilo mi je Udruženje sudija i tužilaca čiji je predsednik istovremeno i viši javni tužilac u Beogradu? Drugi pravac zaokupljenosti Nenada Stefanovića je moja profesionalna biografija. On tvrdi da sam napredovao u tzv. reformi pravosuđa daleke 2009. Da bi čitaoci razumeli moram da navedem da sam pre „reizbora“ bio starešina verovatno najvažnijeg opštinskog javnog tužilaštva u Srbiji, Prvog opštinskog javnog tužilaštva u Beogradu. Tačno je da sam izabran za zamenika republičkog javnog tužioca, jer je to jedino mesto zamenika tužioca na koje sam konkurisao. Nisam sam sebe birao, već me je izabralo Državno veće tužilaca. Moj izbor se desio u vreme tzv. reizbora sudija i tužilaca. „Reizbor“ je u suštini bio sinonim za otpuštanje tužilaca u postupku koji je bio pod političkim uticajem i koji je od tadašnje vlasti nazivan „opšti izbor sudija i tužilaca“. Taj proces i sve što se tada dešavalo, glasno i nedvosmisleno sam kritikovao. O tome govore brojni napisi u štampi i drugim sredstvima javnog informisanja (vidi zapisnike sa sednica DVT-a https://zajednicapravda.files.wordpress.com/2011/03/11-sednica.pdf, Blic, 29. april 2010. i dr.) U više navrata sam tražio odgovornost članova Državnog veća tužilaca (Politika, 26. septembar 2012). Budući da je i tadašnja ministarka pravde bila član Državnog veća tužilaca, izmiče logici tvrdnja Stefanovića da sam zahvaljujući prijateljstvu sa tadašnjom ministarkom pravde, čiji rad sam kritikovao „napredovao u karijeri“. Ako Stefanović zaista misli da je izbor za zamenika republičkog javnog tužioca „napredovanje“ i da je njegova pozicija starešine u beogradskom javnom tužilaštvu manje važna od pozicije zamenika u Republičkom javnom tužilaštvu, jer je formalno niža, preporučujem mu da konkuriše na prvom sledećem konkursu. Ako neće on, neka nekog od sebi potčinjenih šefova osnovnih tužilaštava u Beogradu ubedi da to uradi. Samo tako može javnost da uveri da je njegova logika o „napredovanju“ ispravna. U svojoj obuzetosti on, takođe, zaboravlja da postoji nešto što se zove podela posla i nadležnosti u javnom tužilaštvu. Tačno je da neke poslove u tužilaštvu nisam radio, kao što nije ni Stefanović, ali postoje poslovi koje sam radio, a koje Stefanović nije. Recimo, bio sam jedini predstavnik javnog tužilaštva u Radnoj grupi za izradu Akta o promeni Ustava. Meni se čini da je to bitno, ma šta Stefanović mislio o tome. Kada se uzmu u obzir sve objave, saopštenja, napadi, čini mi se da to što Stefanović zove „argumentovana kritika“ u stvari jeste logička greška, jer se u njima ne osporava osnovanost ili utemeljenost nečijih stavova, već se osporavaju lične osobine neistomišljenika. Ruku na srce, nije uvek Stefanović loše govorio o meni, njegova obuzetost se u početku kretala u suprotnom smeru. Recimo, insistirao je da, po svaku cenu, od Udruženja sudijskih i tužilačkih pomoćnika (udruženja u kome je ranije bio predsednik Stefanović), dobijem godišnju nagradu što je u to vreme bilo najveće priznanje te asocijacije. U svojoj zanesenosti na jednoj društvenoj mreži je objavio tekst „mi nemamo Lauru Koveši, ali imamo Gorana Ilića“. Da je tako nešto objavljeno, skrenula mi je pažnju Z. D. i pošto sam objavu smatrao neodmerenom zatražio sam od Stefanovića da je ukloni, što je on i učinio. Ima tu još primera, ali nema dovoljno prostora za to u ovom tekstu. Šta se to desilo, pa je Stefanović sa pohvala hazarderski prešao na „argumentovanu kritiku“ dojučerašnjih prijatelja, zaista ne znam. Ipak, poznato mi je da je nakon što je počeo sa „argumentovanom kritikom“, u kratkom vremenu, izabran za zamenika u Višem javnom tužilaštvu i potom za šefa tog tužilaštva. Stefanovića sam upoznao u vreme kada je tražio način da bude primljen u pravosuđe. Iako njegova biografija nije bila impresivna, kod svojih kolega u pravosuđu založio sam se da počne da volontira u sudu, jer sam smatrao da mladom čoveku treba dati šansu da nadoknadi ono što je u prethodnom periodu propustio (za ovo neću predočiti dokaz, jer se notorne činjenice ne dokazuju). Nakon što je osnovao Udruženje sudijskih i tužilačkih pomoćnika u pogrešnom uverenju da se bori za određene vrednosti, na njegov poziv sam pružao podršku i govorio na velikom broju skupova te organizacije (vidi časopis Iustitia br. 2). To sam radio isključivo na traženje Stefanovića, a i u nameri da pomognem tim mladim ljudima. Kada je izabran za zamenika javnog tužioca Stefanović se na prvim izborima kandidovao za Upravni odbor Udruženja tužilaca Srbije. Tada nije mislio da je Udruženje „plaćenička organizacija“, kao što sada govori. Međutim, iako je tada dobro mislio o Udruženju, članovi nisu dobro mislili o njemu tako da nije dobio dovoljan broj glasova da bi postao član Upravnog odbora. Na predlog tadašnjeg predsednika, glasovima članova Upravnog odbora Udruženja tužilaca Srbije kooptiran je u taj organ. Predsednik Udruženja tužilaca Srbije bio sam ja. I na kraju nije slučajno zabeležena u narodu mudrost: „Ako nekome pomognete on će to ceniti, ako mu mnogo pomognete, on će vas mrzeti.“ Goran Ilić zamenik republičkog javnog tužioca