Hronika najavljene propasti

Juriš na Banku Silicijumske doline (Silicon Valley Bank), od koje zavisi skoro polovina preduzetničkim kapitalom finansiranih tehnoloških startapova u Sjedinjenim Državama - delom je repriza poznate priče, ali nije samo to. Ekonomska politika i finansijska regulativa još jednom su se pokazale neadekvatnim. Vest o drugom najvećem krahu jedne banke u istoriji SAD usledila je samo nekoliko dana nakon što je DŽerom Pauel, šef Federalnih rezervi (Fed) uveravao Kongres da je stanje u kome su američke banke dobro. Ali ovakav tajming nije iznenađujući. S obzirom na veliko i brzo povećanje kamatnih stopa koje je Pauel osmislio i sprovodio - verovatno najvažnije otkako je pre 40 godina to isto radio tadašnji čelnik Feda Pol Volker - predviđalo se da će dramatična kretanja cena finansijske imovine izazvati traumu negde u finansijskom sistemu. Pa ipak nas je Pauel ubeđivao da ne brinemo - uprkos bogatom istorijskom iskustvu koje je sugerisalo da bi trebalo da budemo zabrinuti. Pauel je jedan od članova regulatornog tima bivšeg predsednika Donalda Trampa koji je radio na slabljenju bankarske regulative uvedene tzv. Dod-Frenkovim zakonom nakon finansijskog kraha 2008, kako bi „manje“ banke bile oslobođene primene standarda koji važe za one najveće, sistemski važne banke. Mereno standardima jedne Siti banke, SVB jeste mala. Ali nije mala sa stanovišta miliona onih koji zavise od nje. Pauel je rekao da će to što Fed neumorno podiže kamatne stope boleti - ne njega i njegove brojne prijatelje iz privatnog sektora koji su, prema izveštajima, verovali da će debelo profitirati na otkupu neosiguranih depozita u SVB po ceni od 50-60 centi za dolar, pre nego što je vlada jasno stavila do znanja da će ulagači u banku biti zaštićeni. Najveći bol bio bi rezervisan za pripadnike marginalizovanih i ranjivih grupa, poput mladih muškaraca koji nisu bele rase. Stopa nezaposlenosti u tom delu populacije obično je četiri puta veća od nacionalnog proseka, tako da povećanje te stope sa 3,6 na pet odsto na nivou čitave zemlje za njih znači skok sa 15 na 20 odsto. Pauel nonšalantno podržava takav rast nezaposlenosti (neistinito tvrdeći kako je tako nešto neophodno da bi se oborila stopa inflacije) a da pritom ne poziva ni na kakvu pomoć ugroženim kategorijama, dok dugoročnu cenu koja bi za to bila plaćena i ne pominje. Posledica Pauelovog bezdušnog - i potpuno nepotrebnog - zalaganja za trpljenje bola sada je pojava potpuno nove kategorije žrtava, budući da se na ledu našao najdinamičniji sektor i najdinamičniji region u Americi. Startap preduzetnici iz Silicijumske doline, obično mladi, verovali su da vlada radi svoj posao, i da zato mogu da se fokusiraju na inovacije, a ne da svakodnevno proveravaju stanje svojih bankarskih bilansa - što u svakom slučaju nisu ni mogli da čine. (Da budem do kraja transparentan: moja kći, direktorka jednog obrazovnog startapa, jedna je od tih dinamičnih preduzetnika.) Mada nove tehnologije nisu promenile osnove bankarskog poslovanja, jesu povećale rizik od juriša na banke. Sada je mnogo lakše povući sredstva nego što je to nekada bio slučaj, a društvene mreže daju turbo pogon glasinama koje mogu da pokrenu talas povlačenja sredstava i iz drugih banaka (mada, prema izveštajima, SVB jednostavno nije odgovarao na upite za podizanje novca, što bi se moglo ispostaviti kao pravni košmar). Prema onome što se dosad zna, pad SVB nije usledio usled one vrste loše kreditne prakse koja je dovela do krize 2008. i oličava temeljni neuspeh banaka u obavljanju svog centralnog zadatka, alokaciji kredita. U pitanju je nešto prozaičnije: sve banke učestvuju u „transformaciji dospeća“, čineći kratkoročne depozite raspoloživim za dugoročna ulaganja. SVB je kupovala dugoročne obveznice, što je banku izložilo rizicima kad se krivulja prinosa dramatično promenila. Nove tehnologije su takođe učinile apsurdnim stari limit osiguranih depozita za koje garantuje savezna država, a koji iznosi 250.000 dolara: neke firme obezbeđuju da budu obuhvaćene regulatornom arbitražom tako što svoja sredstva raspoređuju na račune u velikom broju banaka. Van pameti je nagrađivati ih na štetu onih koji su regulatornim telima verovali da će raditi svoj posao. Šta nam o nekoj zemlji govori kad oni koji naporno rade i osmišljavaju nove proizvode koje ljudi žele, doživljavaju krah prosto zato što ih je bankarski sistem izneverio? Bezbedan i pouzdan bankarski sistem je sine qua non moderne ekonomije, ali Amerika po tom pitanju baš i ne uliva poverenje. Što reče Bari Ritholc (američki investitor, prim.): „Kao što nema ateista u rovovima na frontu, tako nema ni libertarijanaca u vreme finansijske krize.“ Gomile onih koji inače vode krstaške ratove protiv vladinih pravila i propisa odjednom se pojavljuju kao šampioni državnog spasavanja SVB - kao što su isti oni finansijeri i kreatori politike koji su osmislili sveobuhvatnu deregulaciju kojom je otvoren put za krizu 2008. krenuli da pozivaju na spasavanje onih koji su krizu i izazvali. (Lorens Samers, koji je kao ministar finansija u administraciji predsednika Bila Klintona predvodio talas finansijske deregulacije, danas takođe poziva na spasavanje SVB, što bode oči još i više kada se zna da se snažno protivi otpisu dela duga i olakšavanju dužničkog tereta koji su mnogi Amerikanci nagomilali tokom studiranja.) Današnji odgovor isti je kao onaj od pre 15 godina. Akcionari i oni koji poseduju obveznice banke, a profitirali su na njenom rizičnom ponašanju, trebalo bi da snose i posledice. Ali oni koji su svoje depozite držali u SVB - firme i domaćinstva koji su verovali regulatorima da će raditi svoj posao, kao što su ih ovi učestalo uveravali da čine - trebalo bi da dobiju sav svoj novac natrag, bilo to ispod ili iznad propisanog limita od 250.000 dolara za koji država garantuje. Postupiti drugačije nanelo bi dugoročnu štetu jednom od najvibrantnijih ekonomskih sektora u Americi; šta god neko mislio o Big Tech kompanijama, s inovacijama se mora nastaviti, uključujući tu i one u oblasti zelenih tehnologija i obrazovanja. Šire posmatrano, ako vlada ništa ne bi preduzela to bi javnosti poslalo opasnu poruku: kako je jedini način da budete sigurni da je vaš novac zaštićen da ga stavite u neku od sistemskih važnih banaka, „suviše velikih da bi propale“. To bi rezultiralo još većom tržišnom koncentracijom u američkom finansijskom sistemu - i još nižim nivoom inovacija u tom sektoru. Nakon napetog vikenda za sve one širom zemlje koji bi potencijalno bili pogođeni slomom SVB, vlada je konačno uradila pravu stvar: saopštila je da svim ulagačima garantuje za pun iznos depozita, čime je sprečen juriš na banku, što je moglo da dovede do poremećaja u ekonomiji zemlje. Ali događaji u vezi sa SVB jasno su pokazali da nešto sistemski nije kako treba. Neki će reći kako će spasavanje ulagača u SVB voditi „moralnom hazardu“ (tj. podsticanju banaka, korporacija i drugih na povećani rizik, sa svešću da neće snositi troškove tog rizika). To je nonsens. Akcionari banaka i oni koji imaju njihove obveznice i dalje su izloženi riziku ukoliko postupanje menadžmenta ne nadziru na adekvatan način. Obični deponenti ne treba da se bave time kakvim se rizicima njihova banka izlaže; oni bi trebalo da budu u stanju da se pouzdaju u naš regulatorni sistem kako bi bili sigurni da, ukoliko neka institucija sebe naziva bankom, onda ima i finansijsku sposobnost da vrati novac koji je u nju uložen. SVB ne predstavlja samo primer propasti jedne banke. Reč je i o simbolu dubokih neuspeha u vođenju kako regulatorne, tako i monetarne politike. Kao u slučaju krize iz 2008, ovo što se desilo sa SVB bilo je predvidljivo. Nadajmo se da oni koji su doprineli da do ovog haosa dođe sada mogu da imaju konstruktivnu ulogu u minimiziranju štete, i da ćemo ovog puta svi mi - bankari, investitori, kreatori politike i javnost - konačno izvući pravu pouku. Potrebna nam je stroža regulativa, kako bismo osigurali da su sve banke bezbedne. Svi bankarski depoziti bi trebalo da budu osigurani. A troškove bi trebalo da snose oni koji su imali i najveće benefite: bogati pojedinci i korporacije, te oni koji se najviše oslanjaju na bankarski sistem utemeljen na depozitima, transakcijama i drugoj relevantnoj metrici. Prošlo je više od 115 godina od panike iz 1907, koja je dovela do uvođenja sistema Federalnih rezervi. Nove tehnologije su mogućnost izbijanja panike i juriša na banke učinile verovatnijim. Ali posledice mogu da budu još gore. Vreme je da mere naše ekonomske politike i regulativni okvir odgovore na taj izazov. Autor je dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju i profesor ekonomije na Univerzitetu Kolumbija © Project Syndicate, 2023.