Naglo kočenje usred krivine

Treba li ostatak sveta da bude zabrinut zbog kolapsa Banke Silicijumske doline (Silicon Valley Bank)? SVB je bila 16. najveća banka u Sjedinjenim Državama, s imovinom od oko 210 milijardi dolara, a na vrhuncu je njena tržišna vrednost dosegla 44 milijarde dolara. To ovaj slučaj čini drugim najvećim krahom jedne američke banke, posle Vašington mjučual (Washington Mutual) 2008. I mada SVB nije sistemski važna za američki finansijski sistem, njen slom bi mogao da bude znak upozorenja. U narednih nekoliko dana regulatori su zatvorili i njujoršku Signačer banku (New York’s Signature Bank), dok su se akcije drugih banaka strmoglavile. SVB je pre svega opsluživala startapove i fondove preduzetničkog (rizičnog) kapitala, prilično uzak krug ulagača koji su na prvi znak nevolja brzo povukli 42 milijarde dolara ili približno četvrtinu ukupnih depozita, pohranjenih u banci. Juriš na banku usledio je tako naglo da je Savezna korporacija za osiguranje depozita (FDIC) bila primorana da interveniše već tokom prvog narednog vikenda. Ali s obzirom na to da 96 odsto depozita u SVB nije osigurano, njeni klijenti imali su dobar razlog da se uspaniče. Šta se dogodilo? Neko bi mogao da kaže kako je ovo neočekivan ishod jedne naizgled odgovorne odluke. Tehnološki bum tokom perioda pandemije dramatično je uvećao depozite SVB, pa je banka odlučila da značajan deo tih sredstava investira u hartije od vrednosti američkog Ministarstva finansija, kao i u hipotekarne obveznice. Iako su prinosi na te hartije od vrednosti bili niski, neki profit je ipak ostvarivan, jer su ultraniske kamatne stope značile da SVB praktično nije imao nikakve troškove po osnovu isplate kamata na depozite svojih klijenata. Problem je nastao kada su Federalne rezerve krenule da podižu kamatne stope dosad skoro pa neviđenom brzinom, što je srezalo margine zarade SVB. Primorana da podigne kamatu, koju je plaćala na depozite, banka je pokušala da proda dugoročne obveznice i da za taj novac kupi kratkoročne, s višim prinosima. Ali njen portfolio obveznica iznenada je vredeo 15 milijardi dolara manje od iznosa za koji je kupljen, a banka je već pretrpela i gubitak od 1,8 milijardi dolara prodajom obveznica, kako bi bila u stanju da isplati depozite svih klijenata koji su hteli da podignu svoje uloge. Sudbina SVB, koja više nije bila u stanju da prikupi dodatni kapital, bila je zapečaćena kada su krenule da kruže glasine o stanju u kome je, a neki krupni igrači počeli da preporučuju povlačenje depozita. To nas dovodi do potencijalno sistemskog aspekta propasti SVB. Mnoge druge banke, takođe, imaju velike portfolije dugoročnih hartija od vrednosti, što podrazumeva velike gubitke u slučaju da ti vrednosni papiri budu prodati pre roka dospeća usled naglog porasta kamatnih stopa u proteklih godinu dana. Prema FDIC, od aprila 2020. depoziti banaka povećani su za više od 4.000 milijardi dolara, ali je samo 10 odsto te sume iskorišćeno za kredite, dok je oko 50 odsto usmereno u kupovinu hartija od vrednosti. Komercijalne banke su na kraju prošle godine imale knjigovodstvene gubitke od 600 milijardi dolara, a ti gubici bi mogli da postanu realni, ukoliko bi bankama bilo potrebno da ta potraživanja unovče pre roka dospeća. Situacija je posebno zabrinjavajuća za svaku manju banku s koncentrisanom bazom ulagača. Posebno je riziku bila izložena SVB, jer je imala proporcionalno veliki deo neosiguranih kompanijskih depozita, osetljivih na podizanje kamatnih stopa. Osim toga, vrednost njene imovine nije nanovo procenjivana nakon što su kamatne stope počele da rastu; pritom, ona se specijalizovala za pozajmice tehnološkim kompanijama (za kojima je tražnja znatno opala), a njen portfolio hartija od vrednosti nije bio „hedžovan“, odnosno osiguran od rizika promene kamatnih stopa. Budući da su banke danas mnogo bolje kapitalizovane (i imaju snažnije amortizere likvidnosti) nego uoči izbijanja globalne ekonomske krize 2008, veće finansijske institucije bi trebalo da budu u stanju da prežive oluju, posebno sada kada su američki regulatori izašli s novim mehanizmom za garantovanje depozita. Ali, kao i u slučaju krize štednih uloga i kredita osamdesetih godina, mnoge manje institucije sa sličnim strategijama i dalje bi mogle da izazovu sistemski problem. Budući da one nisu podvrgnute nikakvoj vrsti stres testa, zahvaljujući tome što je administracija bivšeg predsednika Donalda Trampa obustavila primenu nekih odredbi tzv. Dod-Frenkovog zakona, regulatori će morati da pojačaju oprez i pažljivo motre na potencijalne nove finansijske slabosti. Kolaps SVB bi mogao da ima negativne implikacije po tehnološki sektor i inovacije generalno, s obzirom na to da je s njom sarađivalo oko polovine američkih tehnoloških firmi i life-science kompanija u koje je uložen preduzetnički (rizični, Venture) kapital. Tu bi šteta mogla biti veća, posebno u aktuelnoj situaciji kad tehnološki sektor trpi posledice viših kamatnih stopa. Britanski ministar finansija DŽeremi Hant već je upozorio da kolaps SVB predstavlja ozbiljan rizik po tehnološke i life-science kompanije, pa se Velika Britanija sprema da tom sektoru obezbedi gotovinsku podršku. U SAD pak, ministarka finansija DŽenet Jelen odavno insistira da, nakon iskustva iz 2008, više ne sme biti državnog spasavanja investitora i vlasnika. Ali spasavanje depozita kompanija u bankama, kako bi se sprečilo da dođe do poremećaja platnog prometa, druga je stvar. Naravno, iako i te kako ima smisla spasavati ih, to u igru uvodi rizik od moralnog hazarda. Predsednik DŽo Bajden izjavio je da će njegova administracija učiniti „šta god bude potrebno“ kako bi u startu sasekla mogućnost da dođe do sistemskog poremećaja. Ovo ukazuje i na dublju tenziju u sprovođenju monetarne politike. Misija centralnih banaka je da drže pod kontrolom inflaciju i održavaju finansijsku stabilnost. Učestalim podizanjem kamatne stope u tako kratkom vremenskom periodu one su možda jedan imperativ zamenile drugim. Više kamatne stope će usporiti ekonomiju, ali će isto tako povećati dužničko breme i voditi većem broju slučajeva propadanja firmi, što će onda uticati i na solventnost kreditora. Osim ovog indirektnog efekta, slučaj SVB ukazuje i na jedan direktniji. Porast kamatnih stopa indukovao je gubitak vrednosti portfolija sastavljenih od obveznica, što vodi novim vidovima finansijske krhkosti. Ako bi i druge banke bile primorane da unovče svoje portfolije, to bi im nanelo velike gubitke - a to bi snašlo i centralne banke ukoliko bi, u procesu pooštravanja monetarne politike, hartije od vrednosti u svom posedu prodale pre roka dospeća. Kao što svaki vozač zna, naglo kočenje kad ste usred krivine je opasno. Ali se čini da je upravo to ono što su centralne banke odlučile da čine. Rizik da dođe do udesa raste. Danas barem imamo bolje vazdušne jastuke. Autor je profesor ekonomije i finansija na Poslovnoj školi IESE u Barseloni © Project Syndicate, 2023.