Isečak iz života nestalog društva

Svaka nova postavka komada Aleksandra Popovića danas je zanimljivo iskustvo koje zahteva izvesnu kontekstualizaciju kako piščeve karijere, tako i ukusa savremene publike. Jer čudna se stvar desila s bogatom zaostavštinom ovog izuzetno plodnog pisca – nekada slavljen kao najbolji domaći dramski pisac, cenjen od kritike i popularan kod publike, danas je gotovo pa zaboravljen. Retko se izvodi, recentna pozorišna kritika i esejistika se ne bave njegovim delom, a i u savremenoj srpskoj dramaturgiji njegov uticaj kao da ne postoji. To je zaista neobično jer niti je to delo doživelo ikakvu pažnje vrednu vrednosnu revalorizaciju na kojoj bi se takav odnos zasnivao, niti je toliko potencirana imanentna subverzivnost tog opusa, sudeći bar po ovo malo primera koje možemo videti na scenama, iščilela tokom vremena. Pa opet, tako jeste. Razvojni put Bore šnajdera dobar je primer za sagledavanje ovog fenomena. Nastao 1967. godine, ovenčan Sterijinom nagradom za najbolji dramski test, igran diljem zemlje, izabran za najznačajniji komad druge polovine dvadesetog veka u obimnoj anketi iz devedesetih godina, danas, nekoliko decenija i država nakon toga, ovaj komad gotovo da se ne izvodi na domaćim scenama. Zašto je to tako? Da li zato što društvena kritika i politička provokativnost više nemaju težinu i ubojitost u svetu „postistine“? Da li stoga što sudbine ljudi s margine danas spadaju u domen tabloidnih naslova rijaliti programa? Da li pak zbog toga što u vreme komunikacije putem simplifikovanih slika i simbola taj bujan, zamaman jezik Popovićevih komada, ta beskrajna nabrajanja, izazivaju kod modernog gledaoca vrtoglavicu i zamor? Ili zato što taj oštar, cinično bezobrazan a opet duboko human humor u eri brojnih crvenih linija jednostavno više ne funkcioniše? Odgovore je najbolje pronaći na sceni, posebno kada je u pitanju tako precizan poznavalac i posvećeni tumač Popovićevog dela kakav je Egon Savin. I pored radikalnih intervencija u samom tekstu, Savinova postavka na prvi pogled i dalje deluje vrlo „klasično“, gotovo kao nekakav period piece, bez pokušaja da se na silu, spoljnim efektima, približi savremenom gledaocu. Gotovo da vam je na početku čudno što gledate isečak iz života jednog nestalog sveta čiji se društveni rituali čine vrlo dalekim od ovoga što danas živimo. A ipak, reference na savremenost se same po sebi nameću, jer kako nam se postepeno u predstavi razotkriva i prikazuje, ovo nije politička satira na određeni istorijski trenutak već je ovo oštra, surova slika jednog mentaliteta, njegove primitivne snage i korozivne vitalnosti, njegove slepe amoralnosti i brutalne pohlepe. I time je najbolje sažeta suština Popovićevog genija – on ne priča o sistemu već o ljudima u njemu, ne priča o represiji već o mentalitetu koji tu represiju izoštrava, on ne svedoči o tome šta nam se desilo već ko smo mi. Na značenjski jasnoj i funkcionalnoj sceni, s vodviljskom preciznošću i oštrinom, izuzetno nadahnuti i ujednačeni ansambl s vidljivim uživanjem i glumačkim elanom prolazi kroz razvojni put Bore šnajdera, a pre svih Nenad Jezdić, čija nepatvorena energija predstavlja centar i stožer ove postavke. Predstava na momente može da bude zamorna, da se učini da gubi ritam, da postaje nepotrebno ilustrativna ili čak banalna, ali na neki čudan način upravo to je čini bogatijom, istinitijom, tačnijom u tumačenju Popovićeve poetike. Dakle, idite u Jugoslovensko dramsko pozorište i gledajte Savinovu postavku Razvojnog puta Bore šnajdera te sami zaključite šta Popović (može da) znači svima nama. Možda bolju priliku skoro nećete imati. Boban Jevtić