Duhovi dolaze spolja

Umetnost je sloboda, sloboda izražavanja. To je moj način postojanja, nema drugog načina. Ovako umetnost definiše Gil Marko Šani, jedan od najistaknutijih umetnika u Izraelu i predavač na čuvenoj jerusalimskoj Becalel akademiji za umetnost i dizajn, dok svojim radovima grebe površinu zasićenog, samozadovoljnog društva, kako bi otkrio šta se krije ispod. Nasilje, seksualnost, strah i užas proizlaze iz naizgled naivnih prikaza, otkrivajući brige Izraela u 21. veku. Prilikom razgovora sa njim u njegovom ateljeu u Tel Avivu, otkrivamo kuriozitet da mu baka potiče iz Skoplja i da je, poput većine evropskih Jevreja, došla u Izrael u vreme cionizma, koji je mnogima izbrisao njihovo poreklo, pa je Marko nikada nije čuo da priča o prošlom životu u SFRJ: „Sećam se samo da je hvalila Tita. U kući je bila njegova slika i ona mu se divila, ali ja tad nisam znao mnogo o Jugoslaviji i njenoj kulturi. U zrelijim godinama mi je padalo na pamet kako tu postoji nešto što me privlači, ali nisam znao mnogo o tome.“ Da postoji neka unutrašnja konekcija s ovim prostorima, Marko je osetio kada je prvi put posetio Beograd pre skoro dve decenije. Odsevši u hotelu Bristol napravio je crteže od kojih će 2012. u Tel Avivu nastati kompletna izložba nazvana po našoj prestonici: „Ne mogu da objasnim šta se tačno dogodilo, ali nečeg je tu bilo. Osetio sam nešto snažno što ne umem da opišem rečima i želeo da napravim slike od toga. Možda to ima veze sa mojim korenima koji sežu tamo, mada ne na prvu loptu. Više je to konekcija s romantizmom sovjetskih vremena. Kada sam prvi put došao, sve je i dalje bilo kao u vreme komunizma, crno i sivo, crni spomenici, brutalizam sam po sebi. I bila je zima. Kada dođete u Beograd zimi, sa prostora kao što je Izrael, to izgleda apokaliptično i takva mesta me privlače. Sećam se kada sam ušao u ’Bristol’, gde su odsedali generali, jer je hotel pripadao vojsci, i pogledao kroz prozor, osetio sam da duhovi dolaze, osetio sam nešto sa čime komuniciram bez razumevanja, a veoma snažno utiče na mene i tada sam napravio seriju slika od kojih je nastala izložba. Nakon toga sam Beograd posetio nekoliko puta i svaki put me osvajao na drugi način. Taj osećaj je uvek bio jak, ali nikad isti.“ U sadašnjem pogledu s tog prozora na jedan grad koji nestaje dok se drugi rađa, Marko vidi paralelu s Tel Avivom koji je bio grad sa sjajnom arhitekturom 20-ih, 30-ih godina u Bauhaus stilu, bez velikih zgrada dok nisu došli današnji investitori: „I odjednom, poslednjih nekoliko godina postao je čudovište, mesto bogatih i buke, prava noćna mora. Nema sofisticiranosti, nema vazduha. Sve izgleda isto, opšte, uniformisano. U današnjem Tel Avivu, istorija se briše i ja sam žestoko kritičan prema tome. Dolazi do potpunog uništenja modernizma. Stare zgrade se unižavaju na materijalnom nivou jeftinim savremenim oblogama, poput keramike, aluminijuma, gipsanih zidova. To je užasno.“ Zbog toga, između ostalog, ovaj umetnik koji je rođen u Tel Avivu posle pet decenija života u njemu odlučuje da se preseli u Jerusalim. Ipak, Marko nije „politički“ umetnik u pravom smislu te reči iako je svestan da galeristi koji dolaze iz Evrope u potrazi za izraelskim umetnicima uglavnom traže one koji kritikuju današnju politiku. U njegovom stvaralaštvu nema aktivizma, ali pošto egzistira na mestu gde je politika sveprisutna, ona neizbežno ulazi i u njegovu umetnost, koja je kosmopolitska baš kao i njegov stav o palestinsko-izraelskoj krizi: „To je tragedija za obe strane. Okupacija je loša i protivim joj se. I dalje je velika diskriminacija izraelskih Arapa. Kada sam studirao na Akademiji Becalel, jedva ste mogli da nađete nekog Arapina koji studira, danas kada predajem tamo ima više arapskih studenata, ali situacija i dalje nije onakva kakva bi trebalo da bude. Nažalost, nemam nadu da će se u mom životu ta situacija promeniti i da će sukob biti okončan.” Markova umetnost često emituje naglašenu seksualnost, koja je na momente u istoj liniji sa terorizmom, ratovima i nasiljem, a neretko je i homoerotska. „Seksualnost je važna za moju umetnost, jer je deo života. Nikada se nisam njome koristio da provociram, nisam taj tip, ne volim provokacije, ali mislim da umetnost mora da postavlja pitanja, da uznemirava. Ja sam gej, ali nikada nisam bio blizak zajednici. Postoje neki umetnici, posebno u Tel Avivu, koji su bliski tome, imaju ulogu. Nisam od tih. Nisam aktivista, ni propovednik. Na neki način sam bio pionir, na mojim slikama se videlo da ne krijem svoju seksualnost, jer ne moram. Živim u zemlji u kojoj nisam imao problema da se na taj način izrazim. U Izraelu ima mnogo problema, ali politička situacija za LGBT+ osobe je dobra, u poređenju sa nekim drugim zemljama, poput Rusije ili Srbije. Zbog naše istorije razumemo sve koji su marginalizovani i proganjani. Mada se ponekad taj visok nivo LGBT+ tolerancije čini kao nešto što sistem koristi da pošalje svetu sliku Izraela kao tolerantnog mesta, a istovremeno postoji okupacija i velika diskriminacija prema drugim manjinama.“ Iako je na Becalel akademiji diplomirao kao slikar, Marko je na sebe skrenuo pažnju i brojnim instalacijama, od kojih su najimpozantniji Autobusi iz 2019 – vrlo ambiciozna, višeslojna, arhitektonska intervencija u srcu Izraelskog muzeja u Jerusalimu. Sami autobusi su njegov dizajn, pri čemu je skice za njih radio više kao inženjer nego kao dizajner, stvorivši prototip naizgled generičkog autobusa. U stvarnosti nema autobusa s takvim prednjim panelima, ogledalima, farovima ili sedištima – sve je napravljeno od nule. Stvarni, ready-made objekti su za njega limitirajući i zato pravi njihovu repliku, stvarajući okruženje koje ne postoji, koje je zasnovano na stvarnom svetu, a zapravo je okruženje u koje niko nikada ranije nije kročio. Svakodnevni svet koji gradi u svojim instalacijama je koncizan, hladan, klinički sterilan: „Veštačka mesta koja stvaram dolaze iz stvarnosti, ali kada ih konstruišem ona nisu stvarnost u pravom smislu te reči, postaju nešto drugo. Neki ljudi to shvataju veoma snažno, a neki ne razumeju. I to mi se sviđa? Volim da budem u situaciji da ljudi sumnjaju, ne znaju šta je to i pitaju se da li je to umetnost? Mislim da kada odeš na neko veštačko mesto, nešto čudno ti se dešava. Ne hodaš normalno, zvuk je veštački, sve deluje nekako odloženo i stvara jak uticaj na ljude.“ Osećaj koji Marko kreira u svojim instalacijama najpribližniji je osećaju koji imaju gejmeri uz kompjutersku igricu - osećaj budnog istraživanja, stalne pretnje, mesta koje je poznato, ali nepoznato, ne znajući kuda vodi ili šta će se sledeće desiti. „Sećam se kada sam radio Safari instalaciju koja je između ostalog sadržala i veštačku baštu. Stajao sam ispred ograde, u njoj, na veštačkoj hladnoći koja je dolazila iz klima-uređaja i - čuo sam mačku. Znači, delovalo je na mene, na mene koji sam napravio tu stvar. Bio je to pigmalionski trenutak. Stvorio sam nešto što mi se vratilo i uspelo da deluje na mene. Postoji život u veštačkim stvarima! I to mi je vodilja kada kreiram instalaciju. Stvaram vakuum unutar sigurnog mesta kao što je muzej, i u njega usađujem usamljenost, anksioznost, kritiku. Kada deluje, taj vakuum izaziva jednu vrstu nemira u gledaocu, malo suptilniji osećaj od straha. Pravi strah je teško stvoriti u muzeju, jer je muzej zaklonjen i zaštićen.“ Ovom instalacijom Marko je, dakle, potvrdio uverenje da je budućnost uvek najpre zamišljena u mislima umetnika i možda baš zato pandemija korone za njega nije bila preterano inspirativna: „Prilično sam agorafobičan. Ne volim mesta s mnogo ljudi, ne volim kolektiv, mase. Zato su mi korona i zaključavanje bili uzbudljivi, ali samo na početku, ubrzo je postalo dosadno, nedovoljno apokaliptično za mene. Bio sam u svojim mislima ranije, mnogo puta, u tom svetu bez ljudi. Moje slike i fotografije su obično okviri bez ljudskih bića, struktura koja je izolovana, praznina. U pandemiji je ceo svet postao takav, ali to nije bilo dovoljno jako za mene, bio mi je potreban neki stvarno apokaliptični momenat.“ Bogdan Petrović