Kako je Bauvezen dobijao poslove i izvlačio pare uz podršku države

Slučaj hapšenja šest osoba osumnjičenih da su oštetili Elektroprivredu Srbije za 7,5 miliona dolara prvo je iznenadio javnost koja se ne seća kada je poslednji put procesuirana neka velika korupcionaška afera, a onda je i pokazao zašto je to tako. Vlast jednostavno ne dozvoljava da bilo ko dira njene miljenike, posebno one sa kojima su u finansijskom dilu. A sve indicije ukazuju na to da bivše odgovorno lice firme Bauvezen iz Lazarevca, nekadašnji direktor, sada uhapšeni Nemanja Trifunović spada u takve. Tako je ovo „neplanirano“ hapšenje bilo okidač da se u roku od 24 sata uruši i ono malo nezavisnog u pravosuđu koje ne počiva na sistemu, već na ličnom integritetu pojedinih tužilaca. Konkretno, Bojanu Savović, tužiteljku koja je izdala nalog za hapšenje, momentalno je sa predmeta EPS-a sklonio njen pretpostavljeni, viši javni tužilac Nenad Stefanović. U „paketu“ je uklonio i tužiteljku Jasminu Paunović koja je radila na drugom kraku istog slučaja – pranju novca u kome je, kako NIN saznaje, Bauvezen jedan od aktera. Pri tome ne samo da su im oduzeti slučajevi, već su i premeštene iz Odeljenja za borbu protiv korupcije u kome su radile od njegovog osnivanja, uz kontradiktorna objašnjenja - od toga da su same želele premeštaj, preko tvrdnji da se radi o uobičajenom internom preraspoređivanju tužilaca, do optužbi za odugovlačenje predmeta. S obzirom na to da ni struka (54 profesora prava, 37 zamenika tužilaca Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu, šest zamenika iz Posebnog odeljenja za ratne zločine, 17 zamenika tužilaca Trećeg javnog tužilaštva u Beogradu...), a ni mnogi građani, uključujući i neke opozicione stranke, nisu progutali tu „stručnu odluku“, morala je da se umeša i vlast. I to ne bilo ko – prvi se oglasio lično predsednik Srbije Aleksandar Vučić, koji je čitav slučaj okarakterisao kao „političku hajku“ na tužioca Stefanovića. Zvučalo bi krajnje nebulozno (po važećim zakonima tužioci nemaju prava na političko delovanje i Stefanović nije član nijedne stranke), osim ako predsednikovo objašnjenje nije ujedno bilo i priznanje da viši tužilac štiti poslovne interese vladajuće stranke i da se zbog toga našao na udaru struke, javnosti i opozicije. Slučaj za koji sada možemo samo da se nadamo da će uopšte stići do suda, tiče se velikog projekta izgradnje novog bloka termoelektrane Kostolac B i proširenje kopa uglja Drmno za koji je Vlada Srbije od kineske državne Eksim banke pozajmila 608,2 miliona dolara uz obavezu da glavnicu posla realizuju upravo kineski partneri. Međutim oni nisu bili umešani u deo posla kojim se bavilo tužilaštvo – izgradnju železničke pruge dužine 21,5 kilometara, kojom bi se TE Kostolac B i Površinski kop Drmno povezali sa državnom železnicom, što ne samo da bi olakšalo prevoz sirovina potrebnih za redovan rad elektrane, već je bilo zamišljeno i da se koristi za prevoz opreme i materijala potrebnih za radove na proširenju njenih kapaciteta. Projekat za prugu izradio je Saobraćajni institut CIP, a njena realizacija je poverena italijanskoj firmi Italijana kostrucioni (Italiana Costruzioni s.p.a) i grupi domaćih ponuđača na čelu sa Bauvezenom. Ukupna vrednost projekta bila je 14 miliona dolara, a rok za završetak radova 10 meseci, odnosno jul 2018, uz mogućnost da se produži za četiri meseca zbog nerešenih imovinskih pitanja na trasi železnice. Mada je do januara realizovano samo 13 odsto planiranih radova, tekstovi o projektu u internom glasilu EPS Energija odisali su optimizmom, pa je tako samo mesec dana pre isteka roka konstatovano da se izgradnja odvija „planiranom dinamikom“ – iako je čak 60 odsto posla ostalo neobavljeno. Naravno, u julu je rok produžen za predviđena četiri meseca, uz obrazloženje da su raniji vlasnici većeg broja parcela na trasi radova sprečavali izvođače da im pristupe, iako je postupak eksproprijacije već završen u trenutku potpisivanja prvobitnog ugovora. Dalji tok postaje pomalo misteriozan. U novogodišnjem broju EPS Energije, između ostalog navedeno je da će u Kostolcu 2018. biti upamćena po finalizaciji tri važna projekta, od kojih je jedan upravo kolosek industrijske pruge, da bi odjednom, u novembru 2020. bilo objavljeno da je njena izgradnja i dalje u toku, usled problema sa eksproprijacijom. I to je poslednji put da smo o njoj mogli da nešto čujemo do trenutka hapšenja, jer se ispostavilo da nedostaje više kilometara pruge, koja je uredno uknjižena kao završena i shodno tome naplaćena. Iz nemušto sročenog saopštenja MUP-a nakon hapšenja, domaća javnost mogla je steći pogrešan zaključak da je EPS za 7,5 miliona dolara, pored Bauvezena, oštetila i beogradska ćerka-firma kompanije Italijana kostrucioni iz Rima, koja je u Srbiji registrovana za izgradnju železničkih pruga i podzemnih železnica 28. avgusta 2012, mesec dana nakon što je nova vlada, koju su formirali SNS i SPS, položila zakletvu. Izvori NIN-a, međutim, otkrivaju da su i Italijani ostali kraćih rukava, te da je Bauvezen i njih oštetio. Sagovornici NIN-a, dobro upoznati sa detaljima ovog slučaja, navode da je i ta porodična firma iz Rima, osnovana 1880, bez ijedne afere u drugim zemljama, pretrpela štetu od više miliona dolara i da je, kao i EPS, bila žrtva prevare u kojoj je, kako tvrde, učestvovao i njen bivši zakonski zastupnik Bojan Vladimir Starec, do 2019. direktor beogradskog ogranka firme. Starec je, zajedno sa još petoro osumnjičenih za malverzacije u EPS-u, uhapšen 22. februara. Izvori NIN-a tvrde da je Starec zloupotrebio puno poverenje koje je kod uprave u Rimu gradio osam godina, s obzirom na to da je za jednog od zastupnika imenovan još u decembru 2015, a već u aprilu naredne godine je postavljen za direktora, i na tom mestu je bio sve do 5. decembra, kada ga iz centrale smenjuju i na njegovo mesto postavljaju Andreu Stramačija. Nažalost, za njih kasno, jer ih je u međuvremenu zavio u crno. „U Rimu nisu imali predstavu šta se dešava u Kostolcu, oni su bili uvereni da sve teče po planu, jer je sve finansirala Čajna eksim banka, koja je za projekat odobrila kredit od 15 miliona dolara i verovali su da neko kontroliše kako se troši svaki dolar. Tim pre što se novac povlačio u tranšama. Tek kada nadzorni organ potvrdi da je završeno sve što je bilo predviđeno tom fazom radova, tek tada Čajna eksim banka prosleđuje pare EPS-u, a on izvođačima radova“, objašnjava jedan od sagovornika NIN-a proceduru trošenja novca. Kako je onda uopšte sve otišlo dođavola? Problem je nastao jer je 31. decembra 2018. isticao rok, a sagovornici NIN-a tvrde da Čajna eksim banka nije htela da produžava rok za taj kredit. Problem je „rešen“ tako što su osumnjičeni za prevaru sastavili fiktivnu dokumentaciju kao da su svi radovi završeni, iako nisu bili. Uz to, bivši direktor beogradskog ogranka italijanske firme, koja je trebalo da uradi većinu radova, bez znanja uprave iz Rima, sklopio je aneks ugovora po kome sve radove preuzima Bauvezen, dok Italijana kostrucioni dobija samo proviziju od tri odsto. Jedno vreme sve je teklo kao po loju - Bauvezen je sastavljao lažnu dokumentaciju, CIP je overavao da je sve što se navodi i urađeno, iako nije bilo, tako dobijenu dokumentaciju EPS je slao Kinezima, koji su na osnovu toga uplaćivali novac EPS-u, on ga prosleđivao Bauvezenu, koji je zadržavao za sebe 97 odsto, a italijanskoj firmi davao samo tri odsto provizije. A kad je Bauvezenu uplaćena i poslednja rata po osnovu kineskog kredita, povukao je preko noći svu mehanizaciju. EPS formira radnu grupu koja konstatuje da nedostaje deo pruge, da radovi nisu završeni i aktivira bankarsku garanciju firme Italijana kostrucioni na 3,5 miliona evra. Da zlo bude veće, sve to dešava se u jeku pandemije, zbog koje niko iz Rima nije fizički mogao da dođe u Beograd, a sagovornici NIN-a tvrde da su Italijani bili spremni da sami nastave projekat i otklone sve uočene nepravilnosti. U međuvremenu, Italijani su pokušali da spasu šta se još spasti može. Namera im je bila da blokiraju račune Bauvezena i tako nadoknade bar deo štete koju im je ta firma nanela. Ispostavilo se, međutim, da je neko bio brži. Pre Italijana kostrucioni neko drugi je blokirao Bauvezen i očistio sve njegove račune, koji su u neprekidnoj blokadi već 420 dana, od 2. februara 2022. U međuvremenu, dug te firme je, prema podacima NBS, narastao na više od 1,6 milijardi dinara ili 13,7 miliona evra, tako da su se poverioci već pomirili sa tim da nikada neće moći da naplate svoja potraživanja. Dobro upućeni u model operandi Bauvezena sumnjaju da je firmu iz Lazarevca pre Italijana blokirao njen pravi vlasnik ili neko blizak njemu, samo preko druge firme, nekog drugog povezanog lica. Drugim rečima, sasvim je moguće da je stvarni vlasnik Bauvezena sve pare sa računa te firme, aktiviranjem menice na 489 miliona dinara ili na oko četiri miliona evra, za navodno izvršene poslove, prebacio na račun nekog drugog preduzeća, koje kontroliše. Zato su sagovornici NIN-a uvereni da bi prava istraga lako utvrdila tragove novca i ustanovila koja je firma za samo nekoliko sati preduhitrila Italijane i tako sprečila da nadoknade bar deo nanete štete. Ako je to tačno, nameće se i pitanje da li je Bauvezen mogao sve ovo da uradi bez ozbiljne podrške iz vrha vlasti? I da li je, možda, neko pravom vlasniku Bauvezena dojavio da Italijani hoće da mu blokiraju račune, pa je on brže-bolje sav novac prebacio na račune neke druge firme? Nije to bio jedini „nestašluk“ vlasnika Bauvezena. Iako je njihova firma zapravo dugovala italijanskim partnerima, oni su svoje navodno potraživanje od Italijana kostrucioni pre roka dospeća, uz diskont, prodali Alta banci, bivšoj Jubmes banci. Uz to, Bauvezen, kako NIN saznaje, od Alta banke traži kredit od 500 miliona dinara i kao sredstvo obezbeđenja dostavlja navodnu garanciju firme Italijana kostrucioni na duplo veću sumu, odnosno na milijardu dinara. Na prvi pogled ništa čudno, osim što je jedan od članova Upravnog odbora Alta banke bio niko drugi do uhapšeni direktor Bauvezena - Nemanja Trifunović. I što, kako saznaje NIN, Italijani tvrde da spornu garanciju nije potpisao novi direktor njihovog beogradskog ogranka, Andrea Stramači, već je neko falsifikovao njegov potpis. Zbog toga je, kako se nezvanično saznaje, zamenica javnog tužioca Jasmina Paunović stavila privremenu zabranu da se ta navodna garancija Italijana konstucioni aktivira. Samo par dana kasnije, i nju i Bojanu Savović viši javni tužilac Nenad Stefanović rasporedio je na druge poslove. U vezi s ovim slučajem nameće se još nekoliko pitanja. Kako su poslovično oprezni bankari tako lako prihvatili garanciju na milijardu dinara, koju im je, kako NIN nezvanično saznaje, u banku doneo „kurir“, koga niko nije pitao ni za ime i prezime? Zar baš nikom u Alta banci nije palo na pamet da proveri da li, po važećem Zakonu o privrednim društvima, direktor beogradskog ogranka strane firme uopšte može da potpiše garanciju na toliki iznos, s obzirom na to da on po tom propisu ne može da raspolaže sa više od 30 odsto kapitala firme bez odluke Upravnog odbora matične kompanije iz Rima? Na stranu na to što su nadležni, dok su za istragu bile zadužene Jasmina Paunović i Bojana Savović, zaključili da postoji osnovana sumnja da se u ovom slučaju radi o još dva moguća krivična dela, konkretno o pranju 90 miliona dinara prljavog novca i utaji poreza od 50 miliona dinara. A da li je scenario iz Kostolca mogao biti izbegnut? Čini se gotovo izvesno da je mogao, samo da je država bila spremna da primenjuje sopstvene mehanizme osmišljene da uvedu red u oblasti poreske politike i javnih nabavki, umesto što ih je ignorisala, a neke i potpuno ukidala. A ovakve „propuste“ zapravo je najbolje moguće ispratiti upravo na primeru Bauvezena. Dovoljno je bilo da Poreska uprava obrati pažnju na činjenicu da se on na spisku najvećih poreskih dužnika prvi put pojavljuje 2017, dok je prošle na njemu zauzeo 52. mesto sa ukupnim poreskim dugom od 137 miliona dinara. Zakon je više nego jasan, poreski dug je bio dovoljan razlog da Bauvezenu ne bude dozvoljeno da se prijavi na bilo koji tender, posebno ako se ima u vidu da Poreska uprava protiv građana pokreće postupak za dugove veće od 150 dinara. A dug Bauvezena je bio 1,15 miliona evra. Ta odredba, međutim, očito nije važila za firmu iz Lazarevca. Tim pre što nema podataka da je Bauvezen kao dužnik, što zakon omogućava, sa Poreskom upravom napravio dogovor o reprogramu, odlaganju duga. To otvara još jedno pitanje: kako je, recimo, bilo moguće da država Bauvezen angažuje i na izgradnji kovid-bolnica? Posebno ako se ima u vidu da postupak prijave za izvođače nije bio otvoren, već zatvoren, pa samim tim za taj posao nije mogla da se prijavi bilo koja firma nego samo one koje isključivo pozove država. A Pištaljka je prva objavila da je ponude za hitan posao izgradnje dve kovid-bolnice ukupne vrednosti 4,2 milijarde dinara država poslala na tri adrese, od kojih je jedna bila ona firme Bauvezen, za koju i taj portal navodi da je „poznata po probijanju rokova na poslovima na kojima je angažovana“. Na pitanje zašto je država angažovala preduzeće koje joj za porez duguje veliki novac, programski direktor Transparentnosti Srbija Nemanja Nenadić kaže za NIN da bi svi takvi ugovori morali da budu predmet istrage tužilaštva. „Imajući u vidu da postoji krivični postupak protiv odgovornog lica iz Bauvezena, ne samo da bi tužilaštvo trebalo da reaguje već bi i Državna revizorska institucija i Kancelarija za javne nabavke morali da utvrde da li su ispunjeni kriterijumi koji su bili postavljeni“, kaže Nenadić, uz opasku da je „malo verovatno da firma koja nije ispunila svoje obaveze prema EPS-u i čije je odgovorno lice uhapšeno, nije upletena u koruptivne tokove“. Drugi napušteni mehanizam koji je mogao da spreči malverzacije predstavljao je koncept „negativnih referenci“ iz starog Zakona o javnim nabavkama, koji je (između ostalog) nalagao naručiocima javnih nabavki da odbiju ponude ponuđača za kojeg poseduju dokaz da nije ispunjavao svoje obaveze u sličnim poslovima tokom prethodne tri godine i da o tome obaveste Upravu za javne nabavke. Sa druge strane, Uprava je bila dužna da ukoliko u roku od godinu dana dobije negativne reference za jedno isto preduzeće od tri međusobno nepovezana naručioca, priložene dokaze ispita i ako se pokažu valjani uvrsti to preduzeće na spisak negativnih referenci na Portalu javnih nabavki. Sticajem okolnosti, jedino preduzeće čije se ime nalazi na tom spisku je Bauvezen, na kome se pojavio zbog prijava JP Direkcija za izgradnju i uređenje Pančeva, JP Zavod za izgradnju grada iz Novog Sada i Ministarstva privrede. Po zakonu to je značilo da od marta do septembra 2015. nisu smeli biti angažovani preko javnih nabavki u istovrsnim poslovima kao što su bili oni zbog kojih su zaslužili negativnu referencu. Uprkos tome, Bauvezen nije proveo narednih šest meseci na klupi za rezervne igrače. Ne samo što su u tom periodu potpisali ugovor za rekonstrukciju Trga šabačkih žrtava (što zvuči prilično istovrsno poslu rekonstrukcije pešačke zone u Apatinu, zbog kojeg su kažnjeni), nego je i Vlada već u julu te godine pokrenula hitnu proceduru izmene Zakona o javnim nabavkama „kako bi se u što kraćem roku predloženim zakonskim rešenjima otklonili problemi koji su uočeni u dosadašnjoj praksi“. Jedan takav uočeni problem, kako je navedeno u predlogu izmena, predstavljali su slučajevi u kojima se na tender javi samo jedan ponuđač – a ima negativnu referencu. I kako onda da se zaključi ugovor? A rešenje vlasti bilo je da sve prethodne zakonske obaveze koje su sledile iz negativnih referenci pretvore u mogućnosti, pa tako recimo naručilac „može“ odbiti ponudu preduzeća za koje postoje dokazi da je ranije dostavljalo neistinite podatke naručiocima ili plaćalo kazne zbog neizvršenih obaveza. Izuzetak je predstavljala samo obaveza Uprave da dalje ažurira spisak – ona je usvajanjem izmena prosto ukinuta i nije ostavljena slobodnoj volji zaposlenih – a sve zajedno dodatno opravdano potrebom da se uskladimo sa „sudskom praksom Evropskog suda pravde“. Kakvom tačnom praksom, kojim odlukama, u kojim predmetima... To već nije moglo da se pročita ni u fusnoti. Međutim tu nije bio kraj ovoj reformi, pošto je u julu 2020. stupio na snagu novi Zakon o javnim nabavkama u kome se više uopšte ne pominju negativne reference. Istina, i dalje je ostavljena mogućnost da se iz sličnih razloga neko isključi iz postupka javne nabavke, ali samo ako je ona naglašena u konkursnoj dokumentaciji. Ukoliko to nije urađeno, naručiocu ostaju vezane ruke do kakvih god dokaza o nepoželjnosti saradnje sa nekom firmom naknadno došao. Još jedan ugušen mehanizam predstavljaju bele i crne liste izvođača radova koje je krajem 2014. pompezno predstavila tadašnja ministarka građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Zorana Mihajlović, govoreći o šteti od više milijardi dinara koju je država pretrpela zbog ranijih „dogovora u četiri oka“. Takođe je najavila da će se liste redovno ažurirati, u cilju da se nateraju preduzeća da poštuju i rokove i obaveze prema državi i radnicima, jer firme koje se nađu na crnoj listi neće moći da učestvuju u projektima koje finansira država. Država, kao možda Ministarstvo privrede, koje je tri puta potpisalo ugovor sa Bauvezenom kao samostalnim ponuđačem dok su bili na crnoj listi? Zapravo, NIN je pronašao čak 49 javnih nabavki u kojima je Bauvezen angažovan bilo samostalno, bilo kao član konzorcijuma, u periodu kada su se nalazili na crnoj listi - ukupne vrednosti 6,76 milijardi dinara sa PDV-om. A na njoj su bili neprekidno od njihovog uvođenja pa sve do kraja 2018. Narednu godinu su proveli na beloj, ali je neobično da im na listama iz te godine nijednom nije uračunat rad „na crno“ (faktor koji se uzima u obzir) budući da je u izveštaju Ministarstva rada za 2019. evidentirano da su na Bauvezenovom gradilištu u Despotovcu dva puta po četiri radnika bila angažovana bez ikakvog ugovora. U 2020. su se ponovo tri meseca nalazili na crnoj listi, da bi po sada već prepoznatljivom obrascu, Ministarstvo ubrzo odustalo od njenog daljeg ažuriranja. Iste godine je i tadašnji zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić najavio uvođenje gradskih crnih lista. „Mogu da imam razumevanje za objektivne probleme koji se pojave na gradilištima, ali kompanije koje rade na infrastrukturnim projektima u Beogradu moraju da shvate da svi radovi remete normalan život ljudi i da zato moraju da se završe u zakazanom roku. Zato, ponovo obećavam, biće ’crnih lista’ za one koji kasne i neće dobijati nove poslove u Beogradu. Možete da pretite koliko god hoćete ili da mi poručujete da ćete naći nekog ko će vam progledati kroz prste, ali džabe“, izjavio je početkom januara. Nije poznato da li su pretnje upućene Vesiću imale sudski epilog, ali jeste da je od tog trenutka pa do kraja njegovog mandata (20. juna 2022) Bauvezen učestvovao u deset javnih nabavki u kojima je naručilac bio Grad Beograd ili neko od gradskih javnih preduzeća, ukupne vrednosti 210 miliona dinara. A prethodnih kašnjenja je svakako bilo, čak i ako se ograničimo samo na Bauvezenove poslove u Beogradu. Izgradnja pasarele kod Kalemegdana je prvobitno planirana da bude završena početkom 2018, da bi konačno bila otvorena u maju 2020, posle šest produžetaka rokova, a u međuvremenu je cena radova porasla sa 214 na 224 miliona dinara. A rokovi iz ugovora za izgradnju pomoćne, privremene zgrade autobuske stanice na Novom Beogradu aneksom su menjani više od deset puta tokom četiri godine, koliko je Bauvezenu bilo potrebno da završi sređivanje tog objekta od oko 1.200 kvadrata površine. Predsednik opštine Petrovac na Mlavi, u kojoj je Bauvezen za rekonstrukciju mosta prvo tražio produžetak roka i dodatnih 9,5 miliona dinara, a onda i taj rok probio za preko sto dana, objasnio je ovakvu praksu činjenicom da „preuzimaju veliki broj poslova širom Srbije, a da za to nemaju dovoljan broj radnika“. Pa opet, ni kašnjenje i probijanje ugovorenih rokova, ni poreski dug nisu se isprečili uspešnom poslovanju sa državom, iako bi neplaćen porez trebalo da diskvalifikuje ponuđača i po starom i po novom zakonu. Na pitanje novinara Pištaljke kako je to moguće, bivši vlasnik Bauvezena Dejan Živanović, koji je 2011. uhapšen pod optužbom da je bio u grupi privatnika koji su u saradnji sa direktorima Rudarskog basena Kolubara oštetili ovaj ogranak EPS-a za oko dva miliona evra prilikom iznajmljivanja mehanizacije, lakonski je odgovorio: „Izađemo na tender i dobijemo“. Uostalom, u važećem zakonu jeste predviđeno izuzeće od pravila usled „preovlađujućih razloga koji se odnose na javni interes, kao što je javno zdravlje ili zaštita životne sredine“, a zar nije, recimo, angažman Bauvezena na adaptaciji toaleta na Aerodromu „Nikola Tesla“ upravo primer oba? A što se tiče ostalih nabavki, vladajuća stranka je uvek spremna da preuzme ulogu vrhovnog arbitra i presudi šta jeste, a šta nije javni interes. Ako gradite kuću, pa i neki manje značajan objekat, sigurno za izvođača radova nećete izabrati firmu ili majstore na zlom glasu zbog lošeg kvaliteta radova, probijanja rokova, nestručnosti, upotrebi materijala lošijeg kvaliteta u odnosu na ugovoreni, ističe za NIN Dragan Dobrašinović iz Koalicije za nadzor javnih finansija. „Ali, kada građevinske i infrastrukturne poslove ugovara država, kriterijumi su potpuno drugačiji. Sve pobrojane mane koje ovakve firme diskvalifikuju u privatnim poslovnim operacijama, u aranžmanima sa javnim sektorom se pretvaraju u izrazitu prednost. A ako je firma na crnoj listi, a pored toga još i poreski dužnik, ona postaje izraziti favorit za dobijanje poslova vrednih često i više desetina miliona evra. Nije potrebno da neko bude detaljnije upućen u stručne stvari da bi razumeo razloge za ovakvu kontralogiku kojom su vođeni zastupnici ’javnog interesa’. Sa firmama čiji vlasnici nemaju prljavu biografiju i posluju u skladu sa zakonima, teško se ’upravlja’. Sa njima je teško sklapati aranžmane koji podrazumevaju divljačko pumpanje cena, beskonačan broj aneksa kojima se pomeraju rokovi i neopravdano podiže vrednost radova i, najvažnije od svega, podelu razlike od stvarne do ugovorene cene, što je neopravdano fina sintagma za visoku političku korupciju čiji akteri u Srbiji uživaju najviši stepen zaštite. S druge strane, sa firmama u kakve spada i Bauvezen, ovakvi aranžmani su sasvim realni i ostvarivi“, ističe Dobrašinović. Firma iz Lazarevca, po njegovim rečima, od osnivanja 2007. menjala je i nazive, i adrese, i vlasnike, i delatnosti, a jedina konstanta su brojni ugovori sa državom, nepoštovanje ugovorenih rokova i obaveza i često aneksiranje ugovora. Sve to, kao i visoki poreski dugovi na koje država gleda blagonaklono, kvalifikovali su ovu firmu za višegodišnju prisutnost na listama najvećih ugovarača sa javnim sektorom. „Na primeru ove firme, koja je prešla dug put od hapšenja bivšeg direktora zbog kriminalnih poslova sa Kolubarom 2011. do stabilnog partnerstva sa vladajućim SNS-om, može se pratiti kako izgleda koruptivni obrazac delovanja vlasti i njenih biznis partnera. Firma, veliki poreski dužnik, koja se zbog neispunjavanja prethodnih ugovornih obaveza sa javnim sektorom nalazi na crnoj listi naručilaca, bez problema dobija poslove od države, a onda na bazi upravo sklopljenih višemilionskih ugovora dobija kredite od poslovnih banaka. Jednostavno, zar ne? Pravi perpetuum mobile. Ali samo za one koji su spremni na sve koruptivne aranžmane koje možemo da zamislimo. I poneki koji baš i ne možemo“, poručuje Dobrašinović. Ali dok se optimistični naručioci mogu nadati da će se baš njima posrećiti i da će im firma sa negativnom referencom, poreskim dugom i plasmanom na crnoj listi Ministarstva građevinarstva ipak valjano odraditi posao (možda čak i za manje od četiri godine), veoma je teško razumeti čemu su se nadali oni koji su sa Bauvezenom potpisivali ugovore nakon što su im računi blokirani pre skoro 14 meseci, 2. februara 2022? A od tada do kraja prošle godine država je sa Bauvezenom sklopila 11 ugovora vrednih 360,9 miliona dinara ili više od tri miliona evra sa PDV-om, s tim što u tim javnim nabavkama firma iz Lazarevca nije nastupala samostalno, već kao deo nekog konzorcijuma. Od tih 11, čak sedam poslova sa Bauvezenom ugovorila su beogradska javno-komunalna preduzeća, pet GSP Beograd i dva Beogradski vodovod i kanalizacija. Dva posla poverila mu je Direkcija za gradsko građevinsko zemljište i izgradnju Beograda, a po jedan JP Infrastruktura železnice Srbije i gradska opština Lazarevac. Sve i da Bauvezen ima lojalne radnike (pitanje je da li im i kako zbog blokade računa firma isplaćuje zarade), i oni koji su ih angažovali trebalo bi da znaju da se materijal ne može platiti sa blokiranih računa. Zato nije ni nikakvo iznenađenje što je Infrastruktura železnice ugovor sa tom firmom raskinula posle samo mesec dana, navodeći kao razlog „neodgovarajuću dokumentaciju koju su dostavili izvođači radova“. U medijima se pojavila nezvanična informacija da je u pitanju falsifikovana garancija, zbog čega je podneta i krivična prijava. Reklo bi se da i ostalih, bar deset poslednjih ugovora zaslužuju makar interesovanje tužilaštva i drugih nadležnih organa. Možda bi u tom slučaju dobili i odgovor na pitanje ako je država preko raznih ministarstava, gradova, opština, javnih i lokalnih javno-komunalnih preduzeća tako često angažovala Bauvezen (bauwesen na nemačkom znači konstrukcija) da gradi širom Srbije, ko se sve ugrađivao u njegove poslove. I zašto je država ćutala. A kada su dve tužiteljke rešile da bar jedan slučaj isteraju na čistinu, još brže su „počišćene“ sa jasnom namerom da se slučaj poveri nekom proverenom, ko neće previše da talasa. Istraživački tim NIN-a Luka Petrušić, Zoran Preradović, Milan Ćulibrk, Vuk Cvijić Poznati po kašnjenju i lošem kvalitetu radova Kocka, kocka, kockica Iako su mu poslovi sa EPS-om bili najvredniji (ukupno više od osam milijardi dinara), Bauvezen je javnosti najpoznatiji po svojim beskrajnim radovima na gradskim trgovima. U Bajinoj Bašti je rekonstrukcija trga „Dušan Jerković“ trebalo da traje samo šest meseci, do juna 2020. Dve godine kasnije, posle šest uzaludnih pomeranja rokova, u Službenom listu opštine objavljeno je da radovi još uvek nisu završeni, da Bauvezen nije produžio važenje bankarske garancije u skladu sa ugovorom, ali i da se odrađeno već raspada: „U više navrata nadzorni organ je dao nalog da, u skladu sa pravilima struke, ponovo izvede štampani beton na žardinjerama, s obzirom na to da je u toku zimskog perioda ispucao i delimično otpao, zatim da o svom trošku obavi ispitivanje kvaliteta ugrađenog materijala i da izniveliše površine pod behatonom, isfuguje površine kvarcnim peskom i zameni oštećene behaton ploče“. Za završetak gradskog trga u Leskovcu Bauvezenu je isprva dato godinu dana. Sedam meseci po isteku roka leskovački JP Urbanizam i izgradnja se obratio Bauvezenu dopisom u kome je konstatovano da je odrađeno tek oko 37 odsto posla, a da na gradilištu dominiraju periodi bez ikakvog ulaganja i tek ponekim prisutnim radnikom. I postavljeno pitanje: „Više puta smo vas obaveštavali o kašnjenju izvođenja radova i neprimereno je da nismo dobili od vas nijedan odgovor. Da li je za isti potreban izuzetan napor ili jednostavno profesionalno reagovanje na naše apele?“ Priča se završila tako što je, posle 28 meseci „radova“, gradska vlast upriličila svečano otvaranje i dalje nezavršenog trga, svesna da će za njegovu finalizaciju verovatno morati da raspiše novi tender. A u Nišu je isprobana nešto drugačija taktika gradskih vlasti koje su za preuređenje Trga kralja Milana sa Bauvezenom potpisale ne jedan, već tri ugovora u rasponu od godinu dana. Ne deluje da je pomoglo – trg je zvanično otvoren (iako su se na njemu i dalje nalazile građevinske mašine i materijal) nakon pet probijenih rokova, a samo pet dana kasnije viđeni su radnici kako menjaju kocke na trgu, zbog čega je gradonačelnica morala da precizira da ipak „ništa nije definitivno završeno“. Kocke su se menjale i tri meseca kasnije, a fontana koja je puštena u rad pre dve godine, još uvek nije spojila godinu dana rada bez kvarova.Ekskluzivno: Šta je u istrazi ispričao Miroljub Jevtić, bivši direktor JP Infrastruktura železnice Srbije Kakva je uloga Nebojše Stefanovića u Posebno interesantan u čitavom „aranžmanu“ sa Bauvezenom je i slučaj bivšeg direktora JP Infrastruktura železnice Srbije Miroljuba Jevtića. On je, naime, u januaru 2020. uhapšen pod sumnjom da je u službenim prostorijama preduzeća primio mito u iznosu od 10.000 evra, od posrednika, kao nagradu, kako je saopšteno, za koruptivne radnje u postupku eksproprijacije zemljišta koje se nalazi na trasi planirane brze pruge. „Policija je u trenutku hapšenja kod osumnjičenog našla novac“, rekao je na konferenciji za medije tadašnji ministar policije Nebojša Stefanović i dodao da se sumnja da je tih 10.000 evra samo jedna od tranši. U međuvremenu, u oktobru 2021. Jevtić je osuđen na godinu zatvora, da bi samo nekoliko meseci kasnije, u februaru 2022. Apelacioni sud ukinuo tu presudu uz obrazloženje da je došlo do bitnih povreda krivičnog postupka. Ono što uvezuje slučaj Jevtića i Bauvezena jeste činjenica da je u iskazu, u koji je NIN imao uvid, bivši direktor JP Infrastruktura železnice tokom istrage u više navrata ukazivao na štetne i koruptivne poslove lazarevačke firme. Tako Jevtić navodi da je odluka o njegovom prisluškivanju doneta u avgustu 2018. i to nakon što je Bauvezen izbačen sa gradilišta na pruzi Šabac – Lozica. „Neki centri moći su doneli odluku o mojoj egzekuciji, čiji je poslednji čin bio unošenje novca u kancelariju... A to što nisam dozvolio da se naše mašine koriste da bi drugi imali koristi, svi sem srpske železnice, što me je i glave koštalo i, na primer, doprinelo da danas nemate prugu Stig – Kostolac, a neko ju je celu naplatio“, navodi Jevtić. Da li je potrebno još jednom ponoviti da je Bauvezen bio deo konzorcijuma, angažovanog i na izgradnji ovog dela pruge? Jevtić je, takođe ispričao da je nakon toga počeo da dobija pretnje, te da je sve što mu se događalo u uzročno-posledičnoj vezi sa odnosima tadašnje potpredsednice Vlade i ministarke građevinarstva Zorane Mihajlović i ministra policije Nebojše Stefanovića. Prema njegovim rečima, Stefanović je svog kuma, Dmitra Đurovića, bivšeg direktora Koridora Srbije (jedno vreme bio je i koordinator Saveta Gradskog odbora SNS-a u Beogradu, čiji je predsednik do 2021. bio upravo Stefanović) postavio da bude dodatna kontrola. „Jako me je iznenadilo kada me je pozvao u ime Nebojše Stefanovića, kao predsednika Gradskog odbora SNS-a, da dođem odmah u stranku u Parisku ulicu. Ne znam šta je, trčim odmah naravno, gde je prvo pokušao da me ucenjuje sa partijskim radom, a zatim krenuo sa nekim nesuvislim predlozima i to mučenje je trajalo sve do novembra, kada me poziva da dođem ispred njegovog restorana Terminal kod Hrama (Svetog Save) u Beogradu i traži od mene da prekinem sve odnose sa Zoranom (Mihajlović prim. ur.) i da počnem da radim za budućeg premijera Nebojšu Stefanovića. Rekao sam da ja ne radim ni za koga i da ja ne znam kako se to radi, mogu samo da radim kako treba. Bio sam svestan da je priči došao kraj“, ispričao je Jevtić u istrazi. Nakon toga, prema njegovom iskazu, oduzeti su mu sertifikati za rad na železničkoj infrastrukturi i dati Bauvezenu i firmi GIP Konstruktor, a sve to učinjeno je na osnovu falsifikovane dokumentacije. „Znate, popravljati pruge i teretne vagone sa takvim sertifikatima, to je mnogo gore nego kada lekari falsifikuju diplomu. To koliko ovi mogu da ubiju, to jedan lekar ne može za deset života. Nakon toga, pošto su mi oduzeti sertifikati, dolazi policija kod mene, naravno uvek bez najave i odbijaju da prime ovo što sam već napomenuo, da prime papire koji se odnose na malverzacije Bauvezena... A kada su oni decembra 2019. izbačeni, odnosno kada im je zatvoreno gradilište Mala Krsna, vrednost radova 39 miliona evra, gde su oni radili kao neprijavljeni podizvođač Kolosa i Energoprojekta, e nakon toga sam posle zatvaranja gradilišta, zatvoren i ja.“ Jevtić je u svom iskazu rekao da se protiv angažovanja Bauvezena borio i predsednik Aleksandar Vučić. „Zorana mi sredinom 2019. šalje poruku: ’Pita me predsednik Vučić šta još uvek Bauvezen traži na železnici?’ Ja sam ovo parafrazirao, u telefonu je original poruka. Ispostavilo se da smo se samo on i ja borili protiv Bauvezena, ali očigledno to u tom trenutku nije bilo dovoljno...“, ispričao je između ostalog Jevtić. On je, isto tako, u iskazu rekao da stvari ne možete činiti boljim ukoliko, kako je rekao, ne zgazite kriminal. „Ja sam uklonjen da bi odmah posle mene, tada sam shvatio šta je trebalo da radim za ministra Stefanovića, izvršni direktor Milan Maksimović 31. januara te 2020. mogao nesmetano svojim potpisom na nezakonit način omogući Bauvezenu višemilionsku korist u evrima. Posle toga građani Kuršumlije već dve i po godine ne mogu da vide voz“, naveo je Jevtić. Ono što čitavu stvar čin dodatno intrigantnom jeste činjenica da je upravo na konferenciji za štampu, na kojoj je objavio hapšenje Jevtića, Nebojša Stefanović na pitanje novinara o sukobu sa Vučićem rekao da „apsolutno nikakvog sukoba nema između njih dvojice, da već danima sluša besmislice i da je dovoljno da Vučić okrene telefon i da mu zatraži ostavku i da bi je dobio odmah, jer se poznaju 21 godinu“. Kako je okončan sukob, šta je o tome govorio Vučić znamo, a zbog čega je tačno Stefanović ostao bez ijedne državne funkcije možda i saznamo jednom, kada SNS ne bude više na vlasti. A može biti da su u pravu i oni koji tvrde da je za otkrivanje prave pozadine sukoba dovoljno samo pratiti tragove novca.slučaju Bauvezen