Bitka bez pobednika

Ma koliko da je poslednjoj odluci američkih Federalnih rezervi (Fed) da još jednom poveća referentnu kamatnu stopu, ali ovoga puta za 0,25 procentnih poena, prethodila ozbiljna polemika među donosiocima odluke šta činiti u trenutku krize na finansijskom tržištu, ishod je unapred bio poznat. Uz sve rizike da izazove dodatnu krizu nelikvidnosti na bankarskom tržištu i nanovo poremeti berzanske indekse na Volstritu, američka centralna banka bi drugačijom odlukom rizikovala da izazove još veći potres. Kao što je u prošlom broju NIN-a i upozorio dekan FEFA Milan Nedeljković, referentna kamatna stopa morala je biti i ovaj put povećana, ne samo zbog dalje borbe da se rast cena zaustavi i inflacija vrati u ciljane okvire, već i zbog signala koji se na taj način šalje investitorima. Jer, tržištu manje znači rečenica predsednika Feda DŽeroma Pauela da je bankarski sistem Sjedinjenih Država zdrav i otporan, a daleko više ono što je institucija kojom rukovodi, između redova poručila sredinom prošle nedelje. Da je kamata kojim slučajem ostala na istom nivou, ovo ne bi bilo pročitano kao poruka da je bitka protiv inflacije dobijena, te da je učinjeno dovoljno u zaoštravanju monetarne politike, nego kao poruka da je situacija na bankarskom tržištu opasnija i nestabilnija no što se želi priznati. Investitori bi sasvim sigurno zaustavljanje daljeg rasta referentne kamatne stope doživeli kao signal da njihov novac u bankama ipak nije na sigurnom i da je izjava o zdravom i otpornom bankarskom sistemu samo lažni pokušaj da se tenzija smiri i predupredi neki novi stampedo. I samo povećanje za 25 umesto 50 baznih poena neki su pročitali kao popuštanje borbe za cenovnu stabilnost usled nedavnog finansijskog potresa, pa se trenutno među analitičarima vodi polemika o tome da li ovo znači lagano privođenje kraju politike monetarnog zatezanja i da li se to čini zbog signala da bi inflacija zaista mogla da se smiri i u dogledno vrati u zacrtane okvire ili se, pak, radi o činjenici da je borbu za stabilnost cena sada zamenila borba za očuvanje stabilnosti bankarskog i celokupnog finansijskog sektora. I dok u Fedu tvrde da su građani mnogo osetljiviji na rast cena nego na potrese u nekolicini banaka, Vilijam Bauter, bivši glavni ekonomista Siti banke i bivši član Komiteta za politiku Centralne banke Engleske u tekstu za Project Syndicate kaže da finansijska stabilnost mora biti na pravom mestu, jer je to preduslov za delotvornu težnju ka stabilnosti cena. „U situaciji kada dođe do krize likvidnosti tržišta i to u trenutku kada je inflacija iznad ciljanog nivoa, neizbežna je napetost između ciljeva centralnih banaka, stabilnosti cena sa jedne strane i finansijske stabilnosti sa druge“, piše on, uz opasku da to što smatra da je finansijska stabilnost prioritet ne znači da se sa povećanjem referentne kamatne stope mora stati. „To ne znači da centralna banka treba da prekine ili suspenduje antiinflatornu politiku kada joj preti bankarska kriza ili sličan rizik po sistemsku stabilnost. Konflikt između ova dva cilja - stabilnosti cena i finansijske stabilnosti - može se rešavati tako što će se referentna kamatna stopa koristiti za ciljanje inflacije, a veličina i sastav bilansa stanja centralne banke za ciljanje finansijske stabilnosti“, smatra Bauter i ukazuje da na finansijsku stabilnost velike ekonomije kakva je američka ne utiče povećanje kamatne stope, nego sa njom povezane premije za likvidnost. Zato kao pomirenje ova dva cilja predlaže politiku koju je prošle jeseni primenila Centralna banka Engleske hitnim i privremenim otkupom dugoročnih državnih obveznica da bi upumpala dodatnu likvidnost u sistem i sprečila krizu i kolaps pre svega na tržištu penzijskih fondova. Bauter povećanje stope za 25 umesto za 50 baznih poena, s obzirom na to da je u SAD inflacija u januaru bila 4,7 odsto, naziva „pogrešnom zabrinutosti zbog posledica povećanja referentne kamatne stope na dalju finansijsku stabilnost“. On kaže da finansijskoj stabilnosti u SAD najbolje služi Fed koji je spreman da bude zajmodavac i tako stvara likvidnost na tržištu, te da bi zbog toga u srednjem ili dugom roku malim i srednjim bankama trebalo ponovo nametnuti primenu originalnih Dod-Frenk propisa iz kojih su one 2018. izuzete pod izgovorom da ne mogu svojom veličinom ugroziti stabilnost finansijskog sistema. Ako ni po čemu drugom, ovaj finansijski potres u SAD podseća na krah Liman bradersa i još nekih finansijskih giganta 2008. po neadekvatnoj regulativi, tačnije po nedovoljno nadziranom i regulisanom radu američkog finansijskog sistema. Kako Bauter i piše, male i srednje banke uspele su pre pet godina da izlobiraju kod administracije tadašnjeg predsednika Donalda Trampa da budu izuzete od primene Dod-Frenk zakona pošto se tvrdilo da zbog svoje veličine ne mogu izazvati sistemsku krizu na tržištu. I Dejan Šoškić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu i nekadašnji guverner Narodne banke Srbije, kaže za NIN da bi Fed mogao biti pod velikim pritiskom da smanji restriktivnost monetarne politike jer je neizvesnost već stvorena, a ona je ozbiljan neprijatelj stabilnosti banaka. „Slom nekolicine banaka u SAD i problemi u pojedinim bankama u Evropi imaju svoje jasne uzroke i ti uzroci nisu međusobno povezani, a posve su različiti i od onih koji su uzrokovali propadanje banaka tokom svetske ekonomske i finansijske krize 2008. Problem nije sada iz domena kreditnog rizika nego tržišnog, jer su propale banke u SAD previše investirale u dugoročne obveznice države. To je inače sigurna investicija, ali u uslovima rasta kamatnih stopa obveznice, pogotovo ako su dugoročne, gube na vrednosti. Propast je mogla biti izbegnuta da su banke adekvatno merile tržišni rizik i njime upravljale, da nisu bile izuzete iz sprovođenja regulative Bazel III, da su veliki deponenti podelili svoje depozite na veći broj manjih i osiguranih, ali i da su deponenti sami, a ne preko banaka, višak likvidnosti plasirali u državne obveznice“, kaže Šoškić navodeći da bi odustajanje od restriktivne monetarne politike, sada kada je neizvesnost već prisutna, smanjilo oštricu borbe sa inflacijom, što nije dobro. „U Evropi, evropske banke sprovode Bazel III i krize banaka kakve su se desile u SAD su malo verovatne. Otuda je i manja verovatnoća da će Evropska centralna banka smanjiti restriktivnost“, dodaje bivši guverner. Osim što se za sada problemi sa likvidnosti banaka na tlu Evrope ne vide, činjenica je da je Evropska centralna banka nešto kasnije nego Fed počela sa povećanjem kamatne stope i zatezanjem monetarne politike, te da je stopa inflacije u Evropi i dalje viša nego u Americi, pa ni po jednom od ovih kriterijuma nema osnova da se smanji ili zaustavi dalje povećanje kamatne stope. Nadalje, evropske ekonomije, iako je rast usporen, nisu u recesiji pa nema još uvek bojazni da bi i to moglo da posluži kao razlog političarima da vrše pritisak na centralnu banku da otupi monetarnu oštricu zbog straha da bi uticala na rast, ali i na njihove političke rejtinge. Na pitanje kako bi eventualno zaustavljanje borbe sa inflacijom, iz kojeg god razloga, uticalo na dalje kretanje inflacije, kao osnovnog cilja monetarnih vlasti, Šoškić odgovara: „Inflacija već dugo traje i ona nije prolazna, niti tranzitorna, kako se verovalo početkom 2021. Takođe, inflacija nije samo posledica pandemije i rata u Ukrajini, nije dakle nastala samo zbog problema u ponudi. Ovo je i inflacija tražnje i posledica je ogromne monetarne ekspanzije, najpre u SAD, gde je sprovođena ogromna fiskalna ekspanzija. Podsetimo da je fiskalni deficit u SAD 2020. bio 14,5 odsto, a u 2021. gotovo 11 odsto BDP-a, uz izuzetno ekspanzivnu monetarnu politiku Feda, što je za posledicu imalo nezabeleženi rast količine dolara u opticaju. S obzirom na to da se većina berzanskih indeksa kotira u američkoj valuti, dolarske cene su u kratkom roku porasle, čak i neopravdano visoko u uslovima neizvesnosti i ugroženog snabdevanja tržišta, zbog rata i sankcija“, objašnjava Šoškić uz napomenu da borba sa inflacijom zahteva, sem uspostavljanja redovnosti snabdevanja i normalne međunarodne trgovine i obaveznu monetarnu restriktivnost u dužem periodu, pre svega u Sjedinjenim Državama. „Odustajanje od takve politike inflaciju može ostaviti na višem nivou u dugom vremenskom periodu“, smatra Šoškić. Niko se još uvek ne usuđuje da tvrdi da će se finansijska kriza koja je prethodnih nedelja uzdrmala SAD, ali i Švajcarsku - podsetivši mnoge na ono što se desilo pre 15 godina, kada se slom nekolicine banaka brzo rasplamsao na ceo finansijski sistem, a onda i na realnu ekonomiju - na ovome zaustaviti, te da neće biti njenog daljeg širenja. Analitičari se, barem zasad, nadaju da je većina banaka, pogotovo u SAD, bolje procenjivala tržišni rizik od onih koje su propale i da su na vreme preduzimale korake neophodne da ne bi došlo do sloma. „Očekujem smirivanje situacije, jer su banke danas adekvatno kapitalizovane, posebno u Evropi, ali su i u Americi one velike i sistemski važne banke sasvim stabilne. Ipak, ne može se potpuno isključiti činjenica da jednom kreirana neizvesnost na finansijskom tržištu u uslovima očekivanog pada ekonomske aktivnosti i visoke inflacije kreira i nove izazove za finansijsku stabilnost“, tvrdi Dejan Šoškić. Hoće li ovo biti vreme visoke inflacije na koju se svi moraju navići, zavisiće, između ostalog, i od činjenice koliko će centralne banke biti istrajne i kadre da se suprotstave fiskalnim vlastima, pogotovo ukoliko se situacija bude odvijala tako da se kriza na finansijskom tržištu proširi, a uz to zapadne ekonomije počnu da lagano klize u recesiju? Takav scenario, sasvim izvesno, značio bi pojačane pritiske na monetarne vlasti da smanje svoje oštrice i da pokažu više razumevanja i za ostale nestabilnosti, a ne samo onu cenovnu. Petrica Đaković