Izgovor za agresiju

Propaganda i dezinformacije su najvažniji alati ruske meke moći u Ukrajini, Srbiji i drugim zemljama sveta. Pomoću društvenih mreža, novina i drugih štampanih medija, Kremlj širi lažne informacije koje se često zasnivaju na istorijskim mitovima. Rusija ih koristi da bi stvorila sliku koja joj je potrebna u Srbiji da bi diskreditovala Ukrajinu, i da ujedno brani pravo na određene teritorije i da se pokaže kao zaštitnik potlačenih nacija. U poslednjih nekoliko godina, broj ruskih mitova je počeo da raste, što je u vezi sa ratom u Ukrajini koji je Rusija započela u februaru 2014. Značajnu ulogu u širenju lažnih istorijskih informacija imala je i aktivna politika Evropske unije na Balkanu. Ovi mitovi su veoma raznovrsni, a treba istaći glavne – „Krim je oduvek bio ruski“, „Rusija je naslednik Kijevske Rusije“, „istočni regioni Ukrajine su oduvek bili ruski“, „stanovnici koji govore ruski su progonjeni u Ukrajini“, „fašisti su na vlasti u Ukrajini“. Mit o Krimu Mit o „uvek ruskom“ Krimu Rusija aktivno koristi nakon okupacije poluostrva kako bi se opravdalo njeno „istorijsko pravo“ na njega. Pre toga, u srpskim, ukrajinskim i svetskim medijima se raspravljalo o pitanju navodnog „poklona“ Krima Ukrajinskoj Sovjetskoj Socijalističkoj Republici 1954. god. Ovaj mit se veoma čvrsto ukorenio u glavama Evropljana, jer prenosi glavnu ideju - Krim je Ukrajini „poklonio“ Hruščov, a pre toga je poluostrvo bilo deo Sovjetske Rusije. Ruska propaganda nije ispričala pravu priču o transferu, jer se proces tako nazivao. Krajem 1953. godine, Nikita Hruščov, koji je postao šef SSSR-a nakon smrti Josifa Staljina, posetio je Krim. Poluostrvo je bilo u užasnom stanju - farme, vinogradi i privreda bili su potpuno uništeni, stanovništvo se sa njega iselilo. U takvom stanju Krim se našao nakon masovne deportacije Krimljana u Srednju Aziju 1944. god. To je veoma dobro opisano u filmu ukrajinskog reditelja Ahtema Seitablajeva Haitarma. Posle oslobođenja Krima od Nemaca, Staljin je osumnjičio Tatare, Grke, Albance i Bugare koji su živeli na poluostrvu za kolaboracionizam, pa je naredio da budu deportovani u udaljene krajeve Srednje Azije i Sibira. Kao rezultat toga, Krim je počeo da propada. Nikita Hruščov je odlično shvatio da je teško oživeti privredni život na poluostrvu, gde nije bilo normalnog vodosnabdevanja. Zato je Moskva odlučila da Krim preda Ukrajini, kako bi se život na poluostrvu vratio. Ovaj „poklon” je pripremljen za važan datum za Rusiju – 300 godina od potpisivanja ugovora između Bogdana Hmeljnickog i Moskovske države 1654. Rusija priča mitove o ovom ugovoru kao i o Krimu. Po svemu sudeći, Bogdan Hmeljnicki je želeo da ujedini Ukrajinu sa Moskvom, pa je otišao da potpiše ugovor sa carem Aleksijem Mihajlovičem. Hmeljnicki je zaključio ugovor o vojnom protektoratu (ne uniji! nego protektoratu!) kako bi imao saveznika u borbi protiv poljsko-litvanske zajednice. Rusija je ovu istorijsku činjenicu izvrnula u svoju korist, pa se stalno piše da je 1654. godine došlo do „ujedinjavanja“ ukrajinskih i ruskih zemalja. Moskva krije da je to bio običan sporazum o zajedničkoj borbi protiv Poljske. Ulazak Krima kao posebnog regiona u sastav Ukrajine 1954. god. imao je pozitivne posledice po poluostrvo. Već krajem 1950-ih ovde je počelo oživljavanje privrede, farmi, vinograda, turističke industrije i medicinskih ustanova. Poluostrvo Krim zapravo istorijski nikada nije bilo rusko. Do 1783. godine, Krimski kanat je bio nezavisna država koja je bila u vazalnim odnosima sa Osmanskim carstvom. Krimski kanovi su pružali pomoć Istanbulu i Ukrajini tokom vojnih pohoda, vodili su sopstvenu nezavisnu spoljnu i unutrašnju politiku. Početkom 1770-ih godina Rusija je dobila još jedan rat sa Turskom, ruske trupe su nakratko ušle na poluostrvo, stvorile vojne garnizone, koji su nastavili da deluju kada je Rusija ponovo započela rat sa Otomanskim carstvom. Turska i Rusija su 1774. godine potpisale sporazum Kučuk-Kajnardži, po kome je Krimski kanat postao nezavisan i prestao da bude vazal Osmanskog carstva. Međutim, Ruska imperija je obezbedila da njeni vojni garnizoni ostanu u nezavisnom Krimskom kanatu. Ovaj primer samo pokazuje da ruske vlasti nisu u stanju da priznaju postojanje nezavisnosti tih država, ako im to nije od koristi. Novi krimski kan je izabran pod pritiskom i željom Rusije, carica Katarina II je izabrala kana kojim je lako mogla da kontroliše. Postojanje nezavisnog Krima na granicama sa Ruskom imperijom nije bilo od koristi carici, pa je 1783. god. izdala manifest o pristupanju kanata Rusiji. Sultan se protivio ovoj odluci, pozivajući se na mirovni ugovor iz 1774. godine, ali je Katarina II ignorisala apele Istanbula. Tako je, protiv svoje volje, nezavisni Krimski kanat postao deo Rusije i tu je ostao sve do 1954. godine, kada je Nikita Hruščov shvatio da napušteno poluostrvo jedino Ukrajina može da oživi. Rusija ne znači Rus Još jedan rasprostranjen mit, na koji se Moskva stalno poziva u svom pravu na posedovanje nasleđa Kijevske Rusije, jeste tvrdnja da reč „Rusija“ potiče od imena „Rus“. Međutim, moskovski carevi su počeli da koriste ovaj termin u svojim dokumentima tek od druge polovine 15. veka, kako bi opravdali svoje pravo na teritorije koje su bile u sastavu Kijevske Rusije. To je učinjeno kako bi se dokazala drevnost njihovog porekla iz kijevske dinastije Rjurikoviča i kako bi se opravdalo pravo na agresivnu spoljnu politiku. Poslednji predstavnik moskovskih careva iz dinastije Rjurikova preminuo je 1598. godine, nakon čega su na presto u Moskvi počeli da stupaju predstavnici dinastije Romanov, koji nisu imali nikakve veze sa porodicama Rjurikova. Moskovska država počela je da se formira u 16. veku, a Moskva kao grad je osnovana u prvoj polovini 12. veka, kada je Kijevska Rusija već bila u fazi feudalnog raspada. U početku su se zemlje koje su moskovski carevi zauzeli i pripojili nazivale moskovskim, a ne ruskim. Zbog toga je netačno označavati ih pojmom „Rus“. Ovo je laž kojom se Rusija stalno služi kako bi dokazala svoje pravo na starost svog porekla. Naziv „Rusija“ konačno se fiksirao na mapi Evrope u 18. veku odlukom Petra I, koji je krunisan za cara. On nije želeo da bude vladar Moskovske države, već je želeo da bude kao susedne zemlje - Austrijsko carstvo, Pruska, Švedska. Od tog trenutka počinje falsifikovanje istorije države, koja je prisvojila tekovine Kijevske Rusije, kozaka, ukrajinske kulture i književnosti. Sličan proces možemo posmatrati poslednjih devet godina - dragocenosti, arheološki spomenici, slike, umetnička dela izvoze se sa Krima u Rusiju, a Rusija sve ovo prisvaja kao svoje, kao i istoriju Kijevske Rusije. Mit o slovenskom svetu Jedan od najrasprostranjenijih ruskih mitova o Ukrajini je da je ona deo ruskog istorijskog i kulturnog nasleđa. Ovaj mit je zasnovan na ideji da je Ukrajina oduvek bila sastavni deo slovenskog sveta, a da su njena istorija, jezik i kultura usko povezani sa ruskim. U srpskim masovnim medijima ovaj mit se često širi, ističući zajedničku kulturnu baštinu Ukrajine i Rusije, posebno njene pravoslavne tradicije, folklor i književnost. Međutim, ovaj mit ignoriše izražen identitet Ukrajine, kako jezički, tako i kulturni, kao i njenu istoriju nezavisnosti i autonomije. Ukrajina je konačno došla pod ruski uticaj u drugoj polovini 18. veka, kada su ruski carevi nasilno pripojili ukrajinske teritorije Rusiji. Istovremeno, počela je nasilna rusifikacija stanovništva, ukidanje ukrajinskih zakona, zabrana ukrajinskog jezika. Rusi su vodili posebnu politiku protiv ukrajinskog jezika, čiji je vrhunac došao u drugoj polovini 19. veka. Tada su posebni dokumenti - Valujevski cirkular (1863) i Emski edikt (1876) trajno zabranili ukrajinski jezik. Nazivan je „maloruski“, nije bilo moguće štampati knjige, izdavati novine, postavljati predstave, koristiti ga za čuvanje službenih dokumenata. Kada je Ukrajina bila deo Sovjetskog Saveza, broj škola u kojima su deca mogla da uče na ukrajinskom jeziku bio je beznačajan. Nastavnici koji su predavali na ruskom dobijali su veće plate. U Ukrajini je bilo nemoguće dobiti obrazovanje na ukrajinskom. Još jedan nedavni ruski mit o Ukrajini je da je ona leglo političke nestabilnosti i korupcije. Ovaj mit često podržavaju ruski mediji koji Ukrajinu prikazuju kao zemlju koja je stalno u krizi zbog nesposobnosti i korupcije njenih političkih lidera. U srpskim masovnim medijima ovaj mit je ponekad pojačan senzacionalnim vestima koje se fokusiraju na političke i ekonomske izazove Ukrajine. Međutim, ovaj mit ignoriše činjenicu da je Ukrajina suverena država sa sopstvenom političkom i ekonomskom realnošću i da njeni ljudi rade na izgradnji stabilnije i prosperitetnije budućnosti. Preko srpskih medija i društvenih mreža Moskva širi propagandu da je Krim ruski kao što je Kosovo srpsko. To je glavna činjenica koja povezuje Srbe i Ruse, a takođe budi emocije srpskih stanovnika u vezi sa odbranom svoje zemlje. Često masovni mediji pišu i o Donbasu, koji u okviru ruske propagande postaje posebna regija koja će biti u savezu sa Rusijom. Reporteri naglašavaju da je to veoma slično situaciji u 1990-im godinama kada su Srbi u Hrvatskoj i Bosni želeli ostati u Jugoslaviji. Takođe je potrebno spomenuti informaciju o srpskim dobrovoljcima koji odlaze na Donbas da se bore za slobodu stanovništva Donbasa. Ne postoji poseban narod Donbasa, to je ruski mit koji odgovara propagandi Rusije kako bi mobilisala srpsko stanovništvo i imala njegovu podršku. Mit o diskriminaciji Jedan od najpopularnijih ruskih mitova je da je Ukrajina opasno i neprijateljsko mesto za Ruse i etničke Ruse koji govore ruski. Ovaj mit često podržavaju ruski i srpski mediji koji pišu da je rusofona manjina diskriminisana u Ukrajini. U srpskim medijima ovaj mit je ponekad pojačan pričama koje se fokusiraju na tenzije između stanovnika istočnih regiona zemlje koji govore ukrajinski i ruski. Međutim, ovaj mit zanemaruje činjenicu da je Ukrajina raznoliko i multikulturalno društvo koje ceni i štiti prava svih svojih građana, bez obzira na njihovu etničku pripadnost ili jezik. U Ukrajini nikada nije bilo sukoba zbog jezika – ni u sovjetsko vreme, ni u godinama nezavisnosti. Ruska propaganda često širi mitove o Rusima u Donbasu, o njihovom ugnjetavanju tamo zbog ruskog jezika. Istorijski gledano, istočni regioni Ukrajine bili su deo kozačke Ukrajine, ovde su živele različite etničke grupe - Ukrajinci, Rumuni, Moldavci, Grci, Rusi, Srbi. Ovo je teritorija na kojoj su bili stalni migracioni procesi, koji su se intenzivirali u 19. veku, kada su ruske vlasti počele da ulažu novac u razvoj rudnika i teške industrije u Donbasu. Rudnike i razna industrijska preduzeća u ovom kraju otvorili su Nemci, Francuzi, Belgijanci, Britanci itd. Stanovništvo je govorilo različite jezike, ali većina ljudi govori ukrajinski. Rusifikacija se ubrzala kada su etnički Rusi počeli da se regrutuju da rade u rudnicima. Broj Ukrajinaca se smanjio kao posledica prisilne deportacije stanovništva posle Drugog svetskog rata. Ruska propaganda skriva ove činjenice, jer istovremeno treba opravdati razlog i cilj ovih prinudnih preseljenja. Rusija vešto koristi istorijske mitove, prerađuje ih za sopstvene interese i spoljnopolitičke ciljeve. Glavni cilj je opravdanje za zauzimanje Ukrajine i početak rata protiv ukrajinskog stanovništva. U ovom kontekstu, za Rusiju je vrlo važno da ima podršku Srbije i Srba kojima odgovara sličnost situacije između Krima i Kosova, „progon“ stanovnika Donbasa i Srba u bivšoj Jugoslaviji. Rusija ne zaboravlja da naglasi sličnosti, što je za nju jako važno da bi opravdala rat protiv Ukrajine i uključenost Srba u ratne događaje. Ali, svaka poređenja ove vrste su veštačka i propagandna, što Rusiju ne zanima, zbog čega i dalje traje korišćenje istorijskih mitova i laži u Srbiji. Katerina Šimkevič, gostujući istraživač Beogradskog centra za bezbednosnu politiku i predavač na Zaporoškom institutu za ekonomiju i informacione tehnologije