Olovka je osnov za sve

Popularni Martovski festival, koji će ove godine obeležiti jubilarno 70. izdanje do 2. aprila, imaće jednu ekskluzivnu premijeru. Naime, u četvrtak 30. marta u 19 sati u Domu omladine Beograda biće prikazan dugometražni animirani film Avanture karikature, naše proslavljene animatorke Vere Vlajić. Biće to prva premijera jednog domaćeg animiranog dugometražnog filma, u gotovo 15 godina, od filma Edit i ja Alekse Gajića. Kako već sam naslov sugeriše, Vera Vlajić se bavi bogatom istorijom karikature na ovim prostorima, značajnim ličnostima koji su činili tu umetničku granu, ali i njenim posebnim mestom na umetničkoj sceni. Za nju, ova tema je od starta bila od nacionalnog značaja, ali i uvek dobra prilika da se makar gorko nasmejemo onim interpretacijama našeg života, kakvi su izlazili iz pera karikaturista. „Film Avanture karikature iziskivao je potpuno novi pristup i likovima i animaciji, ali i brojnim vizuelnim rešenjima“, priča Vera Vlajić najavljujući svoj film za naš list. „S druge strane, kroz tu dugu i bogatu istoriju, još od Dimitrija Avramovića koji je prvi napravio časopis za karikaturiste koji se zvao Šaljivac pa sve do početka 21. veka, možemo da sagledamo kako se karikatura razvijala kroz likovne promene, koji su pratili istorijske događaje. Karikatura je prošla taj put na način na koji je i likovna umetnost prolazila, jer je svako novo vreme tražilo nove izazove. Tako u filmu imamo taj likovni izraz koji je pripadao kraju 19. veka, pa sve do danas, kada karikaturisti uveliko koriste kompjutere i grafičke table za rad. Ali ja i dalje mislim da je olovka osnov za sve.“ Crteži u filmu bazirani su na originalima karikatura, koje su Vera Vlajić i Miroslav LJ. Jelić oživeli klasičnom animacijom. „Svaka od tih karikatura imala je unutar sebe svoju dramaturgiju i razvoj. Svaka je bila scena za sebe. Animacijom smo ih oživljavali i dodavali im nove ideje, čak i onaj sadržaj o kome karikaturista nije razmišljao dok je stvarao. A sve je crtano ručno, što je najteže bilo. Ako računamo da za jedan minut imamo 24 sličice, zamislite onda koliko je to crteža u 76 minuta dugom filmu.“ Tako su Avanture karikature jedan hibridni film, koji zapravo jezikom animacije dokumentuje jednu bogatu istorijsku baštinu. Pažljivo hronološki postavljen, film prati brojne stilove u karikaturi, ali ujedno poseban akcenat stavlja na zemlje bivše Jugoslavije, i neka od danas zaboravljenih imena ove scene. Vera Vlajić se slaže s našom tvrdnjom da danas karikatura polako izumire: „Mislim da je problem pre svega u tome što štampani mediji posustaju, elektronske platforme preuzimaju vođstvo, a na njima ima malo mesta za karikaturu. S druge strane, mladi neće da se bave karikaturom jer je to potcenjen posao, bedno plaćen, a opet više ni nemate gde da objavite svoj rad. Mnoge medije to više ne zanima. A najveća tragedija je što ne postoji specijalizovani časopis, poput Ošišanog ježa, koji je bio svedok i kritičar društva i vremena. A to je sudbina svih listova koji se bave humorom, satirom i aforizmom.“ Karikatura nestaje baš kao i klasični animirani film, crtan rukom. Iz te srodnosti dve umetničke prakse, mnogi karikaturisti su se bavili animiranim filmom i obratno. Ali u opštem razvoju tehnologija, novi programi preuzimaju primat. No da li je to jedini razlog što je prošlo gotovo 15 godina između dva domaća dugometražna animirana filma? „Problem je i kadar“, kaže Vera Vlajić. „Mnogi moji učenici, kojih je bilo preko 200, danas se bave animacijom, ali bave se komercijalnom animacijom, jer je to lakše a i tržište to od njih zahteva. Skoro da više nema onih koji se bave klasičnom animacijom. Prvo, tu novca nema, a drugo to je najteža disciplina. Gledala sam kako su mnogi, koji su dobili da rade dugometražne filmove, polako posustajali. I u svetu je tako. Primat je preuzela druga vrsta animacija, onih koje su za decu, sa nebuloznim pričama, baziranim na dramaturgiji igranih filmova. To su komercijalni filmovi, koji nemaju ničeg umetničkog u sebi. Tako da i mnogi veliki festivali, poput Zagreba ili Anesija, imaju godišnje jedva četiri do pet dugometražnih umetničkih animacija.“ Primećujemo u filmu da je karikaturistkinja u Jugoslaviji bilo tako malo spram poznatih muških imena srpske scene. „Izgleda da su to bila muška posla“, kaže Vera Vlajić kroz smeh. „Pitanje je da li bismo znali za Betu Vukanović, Desu Glišić i Sunčicu Božinovsku da nisu bile tako uporne. Desa je radila i pre Drugog svetskog rata, a zatim nastavila u Ježu, gde je objavljivala karikature beogradskih devojaka koje su likom podsećale na Brižit Bardo. Kasnije je izmislila Daru Nijagaru i u stripovima o njoj je parodirala novo moderno vreme, koje je prihvatalo sve bez kriterijuma. Beta je s druge strane bila slikarka, minhenski đak. Ona se računa kao prva osoba koja je uvela umetnički portret kao karikaturu u našu umetnost. Danas kad se pogledaju njene karikature, ta likovnost potpada pod klasicizam koji je u to vreme bio zastareo u likovnoj umetnosti u odnosu na trendove koji su se pojavljivali u slikarstvu, ali je zato u karikaturi bio izuzetno moderan. A Sunčica je priča za sebe. Živela je u Velsu, odakle je poštom slala svoje karikature za Ošišani jež. Imala je divan, lagan crtež i govorila je o muško-ženskim odnosima, kao i o odnosima u društvu.“ Posebno mesto u filmu zauzima NIN, koji od početka gaji karikaturu, a i danas ima čak dve stalne rubrike karikatura, uz mnoštvo drugih koje oslikavaju tekstove. „NIN-u sam posvetila jednu posebnu partiju u filmu. Pre svega Jugoslavu Vlahoviću, koji je bio urednik karikature i proveo svoj čitav radni vek kao karikaturista. Ali nisam se bavila današnjim vremenom u NIN-u, jer je mene interesovao mahom 20. vek.“ A današnji vek donosi verovatno najbritkiju oštricu vremena u kome živimo, o kome se često mnogo konkretnije sazna iz karikatura no iz tekstova. Upravo iz tog razloga, ti preostali karikaturisti trpe zabrane i cenzure. No za Veru Vlajić taj ugao priče bio bi potpuno novi film, te se ona u Avanturama karikature bavi isključivo istorijom karikature kao fenomenom. „Na početku filma rekla sam da su karikaturisti uvek imali strepnju od cenzure. I kada je pokretan časopis Jež rečeno je da tema za karikaturu ima mnogo, ali da mnogo više ima cenzure. Cenzura je uvek visila kao mač iznad glava karikaturista. Recimo, u vreme socijalizma, kada su bile razne zabrane, za karikaturiste je to bio period najslobodnijeg izražavanja. Najveći broj karikatura o Titu nastao je zapravo nakon njegove smrti. A dok je on bio živ, „govorilo“ se u šiframa. Jer uvek je bilo načina da se neke stvari kažu nedirektno, kroz karikaturu, i uvek je bilo onih koji su umeli da pročitaju o čemu se tu zapravo radi.“ Umesto toga, Vera Vlajić film završava komentarom na katastrofalnu ekološku situaciju, oživljavajući jednu divnu karikaturu Borivoja Šajtinca, koja jasno kaže da će i posle svega ostati neko ko će na poslednjoj santi leda odigrati svoj ples. Dragan Jovićević