Vredi li plakati za prosutim mlekom

Krajem aprila cene mleka i mlečnih proizvoda u svetu bile su u proseku za 15,1 odsto manje nego u istom mesecu prošle godine, pokazuju najnoviji podaci Organizacije za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija (FAO). Srbija, pak, kao da nije sa ove planete i kao da za njene građane važe neka druga pravila tržišne ekonomije, jer su u istom periodu, prema zvaničnim podacima, u domaćim prodavnicama mleko, sir i jaja poskupeli za čak 39,6 odsto. Pri tome je samo u toku prošle godine, prema podacima jednog domaćeg trgovinskog lanca, sveže mleko poskupelo 57 odsto, jogurt 60, a sir trapist 89 odsto. Da apsurd bude veći, Vlada Srbije svojevremeno je „da bi zaštitila socijalno najugroženije slojeve stanovništva i tržište od nekontrolisanog rasta cena“, svojom Uredbom odlučila da cene šest osnovnih proizvoda, među kojima je bilo i mleko, ograniči na nivo od 15. novembra 2021. Uprkos tom „zamrzavanju“, koje je bilo na snazi sve do kraja septembra prošle godine, kao i interventnom uvozu, koji je u međuvremenu država odobrila, cene mleka i mlečnih proizvoda na domaćem tržištu u poslednjih 12 meseci porasle su 2,6 puta više od sve ostale robe i usluga. Da bi dodatno zaštitila domaću proizvodnju mleka, Srbija je 20. februara 2023. uvela prelevmane na uvozno mleko. Nemanja Gajević iz mlekare Granice iz Mladenovca, međutim, ističe da se u Srbiju i dalje uvozi mleko iz EU. „Uvođenje prelevmana trenutno pogoduje samo mlekarama koje imaju sestrinske firme u zemljama CEFTA ili im neka mlekara sa te teritorije uslužno prerađuje mleko, jer prelevmani trenutno, nadamo se ne još dugo, ne važe za mleko i mlečne proizvode uvezene iz zemalja CEFTA, naročito BiH, odakle se nekontrolisano i bez prelevmana i dalje uvoze ogromne količine mleka. Prelevmani za uvoz u Srbiju, dakle, ne važe za zemlje članice CEFTA, a iste te zemlje nesmetano uvoze mleko iz EU. Prelevmani, takođe, ne dotiču ni trgovinske lance koji iz BiH uvoze proizvode od mleka“, objašnjava Gajević i dodaje da domaćim mlekarama uvoz po nižim cenama od onih koje oni plaćaju ovdašnjim farmerima pravi ogromne probleme. Nesiguran otkup, čija pravila - uključujući i otkupne cene, ponekad niže i od troškova proizvodnje - diktiraju mlekare, pojačani uvoz mleka u prahu i mlečnih proizvoda, razni vidovi protesta, od prosipanja mleka po ulicama do blokada puteva, država koja kasni sa isplatama premija i subvencija…. samo su deo ambijenta u kom već dve decenije rade i žive ovdašnji proizvođači mleka, a najnoviji talas protesta, koji se poslednjih dana proširio Srbijom, očito svedoči da u ništa boljoj poziciji nisu ni ratari, povrtari, jednom rečju svi primarni poljoprivredni proizvođači. Podele, toliko imanentne srpskom društvu, međutim, nisu ni njih zaobišle. Tako su poljoprivrednici iz sedam udruženja danima blokirali puteve širom Srbije, zahtevajući da najniža otkupna cena za mleko bude 78 dinara plus PDV, subvencije od 35.000 dinara po hektaru i ukidanje ograničenja za te podsticaje samo na površine do 20 hektara. S druge strane, Vlada je na predlog predsednika Aleksandra Vučića, 18. maja ispunila zahtev udruženja proizvođača mleka Mačvanskog okruga i odgajivača goveda centralne Srbije i podigla premiju za mleko sa 15 na 19 dinara po litru, regres po kravi sa 30.000 na 40.000 dinara i uvela prelevman na polutvrde sireve od 300 dinara. Dva dana kasnije, 20. maja, nakon petočasovnog sastanka sa premijerkom Anom Brnabić, ministrom finansija Sinišom Malim i ministarkom poljoprivrede Jelenom Tanasković, poljoprivredna udruženja odustala su od daljih protesta i prihvatila ponudu Vlade da se subvencije po hektaru obradive zemlje povećaju sa 9.000 na 18.000 dinara, da se od početka 2024. poljoprivrednicima omogući da za svaki hektar mogu da kupe 100 litara dizel goriva bez plaćanja akciza i PDV-a, te da se postojeće naknade za odvodnjavanje odmah smanje za 50 odsto, a od naredne godine potpuno ukinu. To, nažalost, ne znači da su rešeni svi problemi poljoprivrednih proizvođača. Niti je vuk sit, niti su ovce na broju. Kao jedan od razloga za trenutnu, skoro nepodnošljivu situaciju u mlekarstvu, agroekonomista Milan Prostran navodi da je od 2001. promenjeno čak 16 ministara poljoprivrede. U proseku im je, dakle, mandat umesto 48 meseci bio tri puta kraći. I svako je, ističe Prostran, „igrao svoju politiku“, jer se slabo sluša struka i o agraru odlučuju političari koji o tome „znaju jako malo, osim što znaju da jedu“. Koliko je situacija alarmantna pokazuje i primer stočara Jugoslava Tomića iz Stajićeva pored Zrenjanina, koji je bio primoran da od 280 zakolje 60 krava muzara i da danima prosipa mleko jer nije imao kome da ga proda. I on kao jedan od glavnih problema ističe uvoz, čime se, kako kaže, smanjuje otkupna cena mleka od domaćih proizvođača. Tomić podseća da do 1. januara ove godine nije bilo viškova mleka, čak ga je falilo, a sada ga ima i više nego što je potrebno. „To ne može da bude posledica povećane domaće proizvodnje, jer se za tako kratko vreme ne mogu nabaviti nove krave muzare, pa je jasno da se sada prodaje mleko iz uvoza, koje je oborilo i još uvek obara otkupnu cenu domaćeg mleka. Zbog toga više ne možemo da poslujemo rentabilno i to nas tera u krajnost, da gasimo našu proizvodnju“, ističe Tomić. I vlasnik mlekare Moravica iz Arilja Nenad Vranešević ukazuje da su proizvođači i prerađivači „prepušteni da sami vode računa o sebi“. On kao jedan od problema navodi i strane trgovinske lance. „Trebalo bi videti kolike su njihove marže i tu država mora da interveniše, da zaštiti domaće proizvođače. Razumem da svi poslujemo u uslovima tržišne ekonomije, ali upravo tome i služi država, da ne dozvoli da se neke stvari zloupotrebljavaju. Sramota je da profit ostvaruju samo trgovci i trgovinski lanci, tako da na kraju, u tom lancu, mi proizvođači i prerađivači ne ostvarujemo nikakvu zaradu“, poručuje Vranešević. Za Jugoslava Tomića, koji svakog dana proizvede oko dve tone mleka, cena od 70 dinara sa PDV-om je prihvatljiva, ali je problem što neke mlekare litar plaćaju samo 30-40 dinara. „Za tu cenu nemoguće je proizvesti kvalitetno mleko. Sa takvom cenom možeš samo da pustiš krave na pašu. Tako može da se preživi na kratak rok, a šta ćemo posle, kada ne bude bilo krava“, pita se on i ističe da je dodatni problem zloupotreba premija za mleko. „Čim nama država poveća subvencije, prerađivači automatski smanjuju otkupnu cenu. Država bi trebalo da se ozbiljno pozabavi takvim odnosom prerađivača, da zaustavi dalji uvoz da bi se koristilo mleko koje se ovde proizvede. Ili da svi mi koji se time bavimo prestanemo da radimo, pa neka se mleko uvozi, a naše krave neka završe u klanicama. I gotovo“, poručuje Tomić. Da su, kako kažu iz Udruženja odgajivača goveda centralne Srbije, mali proizvođači mleka „pušteni niz vodu“, govore njihovi podaci da se danas u okolini Požege mleko otkupljuje za 25 dinara po litru, neke farme u Vojvodini prodaju ga i za 80 dinara, dok najveći broj paora dobija između 40 i 50 dinara. „Neke mlekare znaju da su ti veliki proizvođači pod kreditima, da su instalirali robote za mužu, da imaju skupu radnu snagu, skupo plaćaju zakup zemljišta i moraju da imaju višu cenu od drugih kako bi opstali, dok će ovi mali vrlo verovatno propasti zbog niske cene mleka. NJih svesno puštaju niz vodu“, uveren je Miloš Trajković. Dok male, porodične farme grcaju u problemima, trenutno u prodavnicama litar mleka sa 2,8 odsto mlečne masti, u zavisnosti od proizvođača, košta od 110 do 154 dinara. „Nagli rast cene sirovog mleka u Srbiji sredinom prošle godine je neminovno doveo i do poskupljenja gotovih proizvoda, a to su trgovinski lanci iskoristili i dodatno uvećali svoje marže, pa je zbog toga cena mleka izuzetno visoka za potrošače“, objašnjava Gajević, po čijem bi mišljenju država u takvoj situaciji trebalo da limitira trgovačke marže. Prostran, pak, smatra da će problem cene moći da se reši tek onda kada se poveća broj mlečnih grla i podseća da je pre trideset godina u Srbiji bilo 900.000, a danas ima samo 200.000 krava muzara. I prema poslednjim podacima RZS, krajem 2022. u Srbiji je bilo nepunih 800.000 goveda, za 6,9 odsto manje nego pre godinu dana, a čak 11 odsto manje od proseka u prethodnih deset godina. „Sada je najveći prioritet da se ne uništi bar ono što je ostalo. To je uslov da se sačuva prehrambena sigurnost zemlje, a bez hrane možemo samo da sanjamo lepe IT sisteme“, poručuje Prostran. Tomić ističe da već više od dve decenije proizvođači, prerađivači, trgovinski lanci i država ne mogu da sednu za isti sto i da se dogovore o ceni mleka. „Očigledno je da nekome nije u interesu da svi sednemo za sto, jer onda će svi morati da rade onako kako je dogovoreno, a ovako može da radi ko kako hoće“, kaže on. Miloš Trajković navodi da je nakon uvođenja prelevmana smanjen samo uvoz mleka. U januaru i februaru uvezeno je oko tri miliona, a u martu tek nešto više od 800.000 litara mleka. Uvoz tvrdih sireva nije smanjen, već je ostao na istom nivou od oko milion kilograma mesečno, ali se povećao uvoz mleka u prahu, za koje nije uvedena taksa, sa oko 670 tona u januaru na 1.040 tona u martu. Vlada Srbije je u martu donela uredbu kojom se podstiče kupovina mleka u prahu od domaćih proizvođača. Međutim, potpredsednik Udruženja odgajivača goveda centralne Srbije kaže da je trenutna cena mleka u prahu u Evropi 2,5 evra za kilogram. „Pošto je za proizvodnju kilograma mleka u prahu potrebno 10 kilogram mleka, jasno je da ga je nemoguće proizvesti u Srbiji po toj ceni. Time su zapravo favorizovane tri mlekare koje mogu to da rade, Imlek, Ub i Pančevo, a sve ostale, koje proizvode sireve, u velikim su problemima“, naglašava Trajković. On procenjuje da bi zbog nekontrolisanog uvoza sireva i mleka u prahu moglo da dođe do kolapsa mlekara, čiji su magacini već puni, pa pojedini proizvođači mleka – njih 42 iz Banjana i još 16 okolnih sela, od 1. maja već nemaju kome da prodaju svoje mleko. „Može da se desi da za mesec dana neke mlekare potpuno obustave otkup mleka jer su toliko magacini puni da može da bude premija i 100 dinara, jer ako vam neko ne uzme to mleko ni vi nećete naplatiti premiju. Mlekare se ne bune zbog cene koju plaćaju nego zbog toga što imaju viškove. Tržište je toliko zagušeno da će za mesec dana verovatno biti katastrofa. Trenutno se prerađivači ne bune jer zavise od trgovinskih lanaca, a jedan od njih, recimo, kajmak od proizvođača kupuje za 760 dinara po kilogramu, a prodaje ga građanima za 2.000 dinara. U najgorem položaju su mlekare koje potpuno zavise od trgovinskih lanaca, jer su oni, kada je pala cena u Evropi, uvezli sami za sebe i tako u potpunosti otkačili domaće prerađivače“, tvrdi Trajković. Mlekarska industrija najrazvijenija je u Holandiji, Danskoj, Nemačkoj i Francuskoj. Neke od tih država su došle do tog nivoa proizvodnje mleka da danas smanjuju broj krava iz ekoloških razloga. S druge strane, Prostran smatra da se u Srbiji agrarna politika vodi od danas do sutra i da se stalno menjaju uslovi privređivanja. „Predlažem već godinu dana da se u ovoj kriznoj godini hitno donese sistemski zakon kojim bi se pre svega `napali` troškovi proizvodnje. Tim zakonom trebalo bi da se regulišu subvencije ili regresi za upotrebu mineralnog đubriva, goriva, sredstava za zaštitu bilja, semena, sadnica, jer je danas najveći problem poljoprivrednim proizvođačima visoka cena inputa“, precizira Prostran. Nenad Vranešević, vlasnik mlekare Moravica, konstatuje da niko ne beži od strane konkurencije i takmičenja u kvalitetu proizvoda, ali bi država svojim delovanjem morala da omogući fer utakmicu. „Ovde je vredan i radan narod i samo treba to država da osluškuje, da nas ne zaštiti previše, kao malo dete, ali da stvori neke normalne uslove i paritete. I da onda pusti tržišnu utakmicu, ali da se uvek umeša kad tržišna utakmica nije na realnim osnovama i da tako spreči monopole, da neko ne bi namerno podizao, spuštao, manipulisao cenama, jer vidite šta se sve događa“, kaže Vranešević. Država Srbija pokazala je da može da zaštiti svoje proizvođače mleka kada je krajem 2014. i početkom 2015. Rusija prestala da uvozi sireve iz EU. Tada je kilogram sira u Srbiji koštao tri evra, dok je u Evropi pao na dva evra, ali je Vlada tada donela uredbu kojom se uvode takse od 110 do 130 dinara i tako zaštitila domaćeg proizvođača. Uprkos tome što ovdašnji zvaničnici decenijama govore o neiskorišćenim potencijalima srpskog agrara, odnos države prema poljoprivredi se ne menja. Zapravo se stanje pogoršava. Na to ukazuje i podatak da je agrarni budžet Evropske unije 368 milijardi evra, tako da se za te namene izdvaja skoro svaki treći evro od ukupnog budžeta EU koji iznosi 1.161 milijardu evra. U Srbiji je, pak, u poslednjih nekoliko decenija agrarni budžet samo u nekoliko godina bio pet odsto ukupnog budžeta, iako po važećim propisima ne bi smeo da bude manji od toga. A i ove godine biće 4,32 odsto ukupnog budžeta Srbije. „Ukoliko se ne uvedu ozbiljni investicioni podsticaji za domaće stočarstvo, Srbija će zaista za nekoliko godina postati neto uvoznik stočarskih proizvoda, što bi bila najveća katastrofa, bruka“, smatra Prostran. Na osnovu broja zahteva za subvencije, u Srbiji ima 223.000 umatičenih krava i oko 180 mlekara. Brojke govore da proizvodnja mleka iz godine u godinu pada, a neto uvoz raste, što znači da nemamo dovoljno mleka za sopstvene potrebe. „Od decembra prošle do marta ove godine potrošnja mleka i mlečnih proizvoda pala je 20 odsto u odnosu na period od decembra 2021. do marta 2022. Jednostavno, zbog povećanja cena pala je kupovna moć, pa pada i potrošnja mleka i mlečnih proizvoda u Srbiji. Mi smo tražili i od ministarke i premijerke da ograniče marže trgovinama. To je recimo uradila Severna Makedonija. Samo tako može kako bi opstala i domaća proizvodnja. Oni jednostavno od toga beže“, tvrdi Trajković. U Srbiji je 1975. bilo dva i po miliona goveda, a skoro pola veka kasnije nema ih ni 800.000. „Ranije su se, pored države, unapređenjem stočarske proizvodnje bavile i brojne druge institucije, a danas smo ovaj sektor prepustili tržištu, žestokoj konkurenciji“, podseća Prostran, nekadašnji pomoćnik saveznog sekretara za poljoprivredu SFRJ. On kao rešenje za izlazak iz ove krize vidi u pravljenju zadruga i kooperative. „Onda bi stočari preko tih zadruga mogli da osnuju svoje mlekare, pa čak i da formiraju svoje trgovinske lance i tada niko ne bi mogao da ih ucenjuje. Slična rešenja postoje u Danskoj, u kojoj su farmeri vlasnici mlinova, pekara, mlekara i klanica i zato oni mogu da budu ravnopravni partneri ne samo sa drugim učesnicima u biznisu, nego i partner državi“, objašnjava on. Posle demokratske promene vlasti u Srbiji, 5. oktobra 2000, društvenu svojinu postepeno je počela da zamenjuje privatna, a među prvima privatizovana je industrija mleka. Prostran smatra da je i to doprinelo sadašnjoj krizi. „Sa privatizacijom su praktično pokidane sve veze između primarnih proizvođača, mlekara i trgovaca, a onda je po onoj narodnoj svaka vaška obaška, svako tražio svoj ekonomski interes, a najgore su u svemu tome prošli primarni proizvođači“, zaključuje on. Problemi u mlekarstvu nisu nastali ni juče, ni pre jedne, a bogami ni pre deset godina. O tome rečito svedoči i tekst Večernjih novosti iz marta 2003. Još tada je za taj list Bratislav Banjanac, tadašnji direktor Novosadske mlekare govorio da „nekontrolisani uvoz mleka i mlečnih proizvoda ugrožava proizvodnju, jer zalihe strmoglavo rastu u domaćim mlekarama“. „U poslednjih mesec dana iz inostranstva uvezene su velike količine mleka i mlečnih proizvoda. Na zalihama naših mlekara je 681 tona mleka u prahu, 671 tona maslaca, 435 tona sireva, pa je ugrožen i dalji otkup mleka“. Ove reči kao da su izgovorene juče. Treba li bolji dokaz da su se od tada problemi samo gomilali, a država ih je, čini se, gurala pod tepih. Otuda i ne čudi što je srpska mlekarska industrija pred izdisajem. Ostaje samo pitanje da li će imati ko da plače za prosutim mlekom. I da li ćemo ikad saznati ko je „zapalio žito“, jer su poslednjih dana, rame uz rame sa mlekarima, stali i ratari, kojima je prošle godine država zabranila da izvezu viškove iz silosa i to u trenutku kada su za tonu pšenice mogli da dobiju i 370 evra, a kukuruza 340 evra. Ovih dana za tonu pšenice na Produktnoj berzi u Novom Sadu ne mogu dobiti ni 188, a za tonu kukuruza ni 175 evra. Đorđe Jokić, novinar Insajdera Tekst je napisan u okviru projekta „Akademija novinarstva“ Beogradske otvorene škole