Sve dok se debakli ne smuče

S obzirom na veliki broj izložbi, ne samo aktuelnih, i ne samo u Beogradu, u ovom tekstu ćemo promeniti ugao njihovog posmatranja, i umesto o postavkama govorićemo o pojedinačnim radovima. Takav pristup ima opravdanje i u činjenici da se neko delo uvek izdvaja od drugih, i kad su u pitanju samostalne izložbe, i kad se radi o grupnim selekcijama. U okviru postavke O otkopavanju kolekcije u Galeriji KCB-u, koja traje do 17. juna i koja je i generalno zanimljiva, ističe se video-rad Leteće veverice finskog umetnika Ansija Kasitonija. U njemu, jednog adolescenta iz navedenog plemena sisara, otac priprema za prvi let. Obojica su preparirane životinjice, podvrgnute animaciji za potrebe Kasitonijevog filma. Potom veverica-junoša pokušava da prođe test zrelosti, ali uporno pada na zemlju, sve dok mu se debakli ne smuče, pa odlazi u svoju sobu, na gornjem spratu rupe u drvetu. Ovde radi sve što priliči njegovoj generaciji - svira gitaru, vozi skejt, mašta o američkim automobilima, i čak pokušava da jedan napravi. Izjutra objavljuje da ga letenje ič ne zanima, te da će svoja krila da odbaci, što i čini pa ona padaju na glavu svrake u slučajnom letećem mimohodu. Zatim se obnevidela ptica „zakucava“ u šoferšajbnu nekog auta, koji sleće s puta da bi udario u drvo gde žive junaci animacije. Odatle film menja format, postajući igrani, ali i ide unatraške, sve do trenutka kad je vozač seo u kola, ne sluteći šta ga tog dana čeka. I mimo fabule cele postavke, rad se doživljava kao neodoljiv i krajnje apsurdan. „Koncept izložbe spaja kolekciju Oktobarskih salona i fenomen kabineta retkosti, u kojima su imućni ljudi čuvali antikvitete i druga svedočanstva određenog vremena. S tim u vezi, zapitali smo se kakvu sliku sveta nudi zbirka otkupljenih radova najprestižnije smotre vizuelne umetnosti u Srbiji“, objašnjava Vladimir Bjeličić, jedan od kustosa postavke (pored Zorane Đaković Miniti, Jane Gligorijević i umetnika Siniše Ilića). Izvesne opore, gotovo stripovske duhovitosti ima i u crtežima (tušem) Mihaela Milunovića, koji su do 3. juna izloženi u Galeriji Haos u okviru izložbe Neimari. Konceptom postavke autor „aplicira strukturu društva po Marksu na viđenu, doživljenu situaciju, kao da je na realnost koja nas okružuje primenjen ’filter’ marksističke dijalektike“. Istovremeno, Milunović „predočava svoja ubeđenja i razmišljanja o tome kako se iz ruševina starog uvek kreira i učitava nešto novo“. Primenjeno na crtež Sveto Društvo, ovo dovodi do toga da je čovek prikazan kako leži na pločniku, obeležen natpisom „forces of production“, a kraj njega stoji posuda za prošnju sa oznakom „economy“. Obližnji bicikl postaje „capital“, a bačene novine – „ideology“, dok je autobus „superstructure“, odnosno, nadgradnja društva politikom, zakonima, moralom.., kako je Marks ovo video. Rad je povezan i sa percepcijom tzv. objektivne realnosti koja je ponekad konstrukt privida, napominje umetnik. Ideologije na koje se fokusira - transregresiraju, zauzimajući prazne „krletke“ prethodnih, ali i dalje reflektujući trenutno fenomenološko stanje društva. Fotografije Kamile Ile Kofler, izložene do 24. juna u okviru postavke Pogled u svet životinja, na gornjem spratu Muzeja primenjene umetnosti, odražavaju sasvim drugačiju emociju autorke. Jer, ona je živela u vremenu osvajanja egzotičnih svetova Afrike i Azije (u jednom periodu čak i u Beogradu), pa je i sama poželela da se u njih otisne. Takva prilika joj se ukazala tokom 1952/1953, zahvaljujući novčanoj pomoći Pjera Dirana Rijela koji je i snimio fotografiju na koju se NIN fokusirao. Na njoj je Ila u bliskom kontaktu sa majmunom koji čeka da bude nahranjen. Scena je dramatična na neki sofisticiran način. „Otišavši na foto-safari u Keniju i Ugandu, Ila se prvi put srela sa životinjama izvan zooloških vrtova. U toj avanturi naučila je kad treba da pobegne, a kad da se potpuno umiri“, objašnjava kustoskinja izložbe Jasna Kujundžić Jovanov. Podrazumeva se na osnovu apostrofirane fotografije da su joj zverke, onako slobodne, još više prirasle za srce, i za sočivo foto-aparata. Iako žanrovski srodna sa postavkom Kujundžić Jovanov, budući da kustoski tretira dokumentarne fotografije, izložba autorke Biljane Tomić u Galeriji B2 isporučuje sasvim drugačije sadržaje. Radi se o foto-svedočenju Milana Jozića, istoričara umetnosti, koji je bio učesnik rađanja avangardne vizuelne scene u SKC-u, od 1971. do 1975. Na fotografijama su sve sami bardovi - Raša Todosijević, Era Milivojević, Bora Iljoski.., a tu je i čuvena Marina Abramović, čije portrete izdvajamo. Zbog konteksta postavke ovde se ne možemo ograničiti na jedan rad, jer Tomić pravi priču o gestu. Scena zahvata Marininu devojačku sobicu, gde ona sedi na krevetu, pogleda uprtog u posmatrača, dok taj pogled otkriva setu i zbunjenost, za koje se ne da vezati potonja briljantna karijera performerke. U drugom kadru, ona malo diže glavu, i pomera ruku, dajući šlagvort postavci. „Umetnost Abramovićeve zasniva se na gestu i direktnom kontaktu sa publikom, a u ovom slučaju – sa kamerom“, objašnjava Bojan Muždeka, direktor Galerije B2. Muždeka tumači i jedan mogući nesporazum: izložba koja traje do 6. juna nije iskorak iz apstraktnog, čime se ova galerija isključivo bavi. Jer njome se tretira vreme (tačnije -period) kao apstraktni pojam. Dragana Nikoletić