На маргини трагичних догађаја који су разнели у комадиће и иначе трошно и паду склоно српско друштво, масовних убистава у основној школи у Београду и селима поред Младеновца, водила се и пригушена полемика о оправданости играња представа у тим околностима. Нико није спорио да представе не треба играти током тродневне жалости, али је проблем настао када су нека позоришта одлучила да ни после жалости не отворе своја врата. Тако је, рецимо, у Народном позоришту у Београду отказан једнонедељни програм. Процесуирање туге, њено превладавање, лично је искуство и најчешће траје знатно дуже од званичних „дана жалости“. Они су пак формални оквир којим се исказује пијетет жртвама, а заједница пролази кроз колективно суочавање с несрећом и процес жаљења. Зато се одиста не види потреба да установе културе буду затворене дуже од тог периода, поготову што се тако може послати опасна порука да су позориште и уметност генерално нека неприлична активност, јефтина забава или слично, па им није време у доба жалости. Да не помињемо то да је један од главних стожера европске позоришне културе, Аристотелова катарза, изворно исцелитељска пракса.