Tri lidera na jednom putu

Demokratska stranka 2010. godine ima sve. Predsednika, premijera, premijera Vojvodine, gradonačelnika Beograda, Novog Sada, Niša. Pa opet, uprkos tolikoj moći, ovog februara neće se održati Izborna skupština DS-a. Borbe za pozicije unutar partije odložile su redovnu skupštinu stranke na neodređeno vreme. Unutarpartijsko nadmetanje ovoga puta samo za mesta do i oko predsednika, ipak je značajno drugačije nego utakmica za pozicije unutar tek stvorene Demokratske stranke 3. februara 1990. kada partija nije imala ništa osim zanosa intelektualaca da baš oni mogu i treba da donesu demokratiju. Zarad tog sna, na čije se ostvarenje čekalo duže nego što su očevi - osnivači DS-a i mogli da pretpostave ali i pomenutih čestih unutarstranačkih borbi, neuobičajenih za autoritarne srpske partije, Demokratska stranka je pre svih drugih stranaka zaslužila ime koje nosi. DS su osnivali intelektualci. I to, svedoči prvi predsednik DS-a Dragoljub Mićunović, oni motivisani lošim nacionalnim položajem Srba i Srbije i oni nezadovoljni stanjem demokratije i ljudskih prava. Prvi su se mahom okupljali u Udruženju književnika, drugi u Institutu društvenih nauka i Filozofskom društvu. E sad, trebalo je objaviti formiranje DS-a. Dragoljub Mićunović potvrđuje bojazan osnivača da saopšte da formiraju stranku i anegdotu da je Kosta Čavoški upozoravajući na zabranu političkog organizovanja mimo SSRNJ predložio da predsednik bude „Mićun, pošto je bio u zatvoru, biće mu lakše“. Zapravo, Mićunovića je za prvog predsednika DS-a predložio Zoran Đinđić. I to, kako svedoči jedan od osnivača, književnik Gojko Đogo, iznenada dok je on još donosio dodatne stolice u svoju kancelariju na trećem spratu Doma omladine gde je, između ostalog, stvaran DS. Niko tog trenutka nije imao ništa protiv. Već pre osnivačke sednice došlo je do nesuglasica u stranci, tema, gle čuda: Kosovo, a Mićunović je dobio rivala za predsedničko mesto: Kostu Čavoškog. „Čavoški je tada bio naša radilica; o čemu bismo mi uveče govorili sutradan bi on donosio na papiru formulisano. Međutim, niko od nas nije hteo razdor na početku i većina delegata je prvo glasala za Mićunovića kao predsednika a onda kad je Mićunović pobedio i za Čavoškog kao predsednika Izvršnog odbora“, priča Gojko Đogo. Međutim, Čavoški i dan-danas smatra da nije legitimno izgubio i napustio je DS. SLS Koste Čavoškog je prva od sedam stranaka koje će nastati iz DS-a. Umesto Čavoškog predsednik IO postao je Zoran Đinđić. Od Čavoškog DS-u je ostao nacionalni program pa je sve do 1997. u stranačkom programu pisalo da se „DS zalaže za objedinjavanje srpskih zemalja“ a od Vladimira Gligorova i Slobodana Inića liberalni ekonomski program. Vladimir Gligorov kaže da najveći broj osnivača DS-a nije mnogo zanimala ekonomija pa su, iako su većina njih bili levičari, prihvatili stav manjine tj. njega i Inića (ovaj Zrenjaninac dobio je više glasova od Đinđića u prvom glasanju za potpredsednika IO DS). Međutim, Gligorov nije mogao da prihvati koketiranje DS-a sa nacionalizmom; iako će reći da je tada Koštunica bio liberalniji nego danas Tadić. I nakon što je DS podržao Tomislava Karađorđevića kao kandidata za predsednika Jugoslavije, Vladimir Gligorov i Slobodan Inić napustili su stranku. Sledeći je na izlazna vrata DS-a došao Vojislav Koštunica, koji je zbog odbijanja DS-a da uđe u DEPOS, u DSS odveo oko 40 odsto članova i odbora. Koštuničin odlazak, nejasna politika, loš rezultat na prvim izborima gde su osvojili samo sedam mesta u parlamentu, pretili su da sasvim potope tek osnovanu partiju. „Onda je Zoran Đinđić leta 1993. rekao: `Ajmo sad ozbiljno!` Odlučio je da društvo vaspitanih ljudi koji promišljaju o događajima oko sebe, pretvori u veliku partiju. Odlučio je da stranci pored mozga podari i telo i mišiće“, kaže Zoran Živković, blizak Đinđićev saradnik i premijer Srbije 2003. godine. „Mićunović jeste čovek tolerancije ali nije neko ko okuplja ljude oko sebe i stranka je sa njim na čelu stagnirala. Kada je Đinđić to shvatio – surovo je presekao, odstranio Mićunovića i od DS počeo da pravi stranku - preduzeće“, kaže Đogo. Dragoljub Mićunović priznaje da je Đinđić od jedne principijelne napravio operativnu stranku. „Posle sukoba sa Šešeljom meni je Milošević nudio saradnju a posle mog odbijanja okrenuo se nekim drugim ljudima u DS-u. Shvatio sam da moj tvrd stav nema jasnu podršku u stranci, da stranka želi da izađe iz čaure gubitnika i da proba sa jednim drugačijim, fleksibilnijim pristupom. Nisam želeo da budem smetnja tom talasu pragmatizma koji je zahvatio stranku a koji je gurao Zoran“. Profesor Mićunović se povukao u nevladinu organizaciju „Centar za demokratiju“ iz kojeg je kasnije stvoren Demokratski centar. Pre nego što je izgubio primat u stranci Mićunović je za sekretara glavnog odbora postavio tada sasvim nepoznatog Borisa Tadića. Sa Mićunovićem su u DC otišli Desimir Tošić, Vida Ognjenović, Bora Kuzmanović i mnogi ugledni članovi partije. I Tadić mlađi učestvovao je u radu Centra za demokratiju ali je ostao član DS-a. On je u partiji zajedno sa Boškom Mijatovićem, Ivanom Vujačićem, Slobodanom Gavrilovićem i drugima kojima je bio bliži Mićunović ostao kao opozicija novom predsedniku. Slogan DS-a na saveznim izborima 1992. je bio: “Za Srbiju, za Crnu Goru, za srpske zemlje, za Jugoslaviju“. Dakle, sve. Cinici će reći da je to začetak današnje politike DS-a. Ali, DS u devedesetim jeste imao cik–cak faze, kako kaže profesor Mićunović, pa se nije tačno mogao uhvatiti stav po mnogim pitanjima pa ni po nacionalnom. Đinđiću nacionalno nije bilo bitno; on u svojoj knjizi „Jugoslavija kao nedovršena država“, na primer, uopšte ne pominje Srbe van Srbije iako je i sam Srbin iz Bosne a opet sve vreme je sa Radovanom Karadžićem na „ti“ a već je čuvena njegova poseta Palama 1994. godine kada su Amerikanci bombardovali RS a Srbi protestovali skijanjem i pečenjem vola. Gojko Đogo će reći da kad god je odlazio na Pale ili je referisao o tome Đinđiću ili je prethodno razgovarao sa njim te da se Zoran uvek, sa naročitim interesovanjem zanimao za stanje u RS. Đogo će potvrditi i da mu se dešavalo da prilikom debata o nacionalnom pitanju ostane usamljen ili eventualno sa podrškom Perišića i LJube Tadića ali da nikad zbog toga što nije mislio kao većina nije trpeo posledice. Zoran Živković navodi Đoga ali i Trnavčevića, Vacića, Mijatovića kao primer demokratije unutar DS; tvrdi da je Đinđić pravio opoziciju unutar DS-a jer je smatrao da je korekcija jako bitna a da se dešavalo čak i da on bude preglasan. „Zalagao se protiv ulaska u koaliciju sa SPO-om na lokalnim izborima 1996. ali je tri puta preglasan i DS je ušao u koaliciju `Zajedno`“, kaže Živković. „Zajedno“ je u Beogradu dobio 400 hiljada glasova iako je DS u celoj Srbiji imao samo sedam hiljada članova. Đinđić tada postaje gradonačelnik Beograda ali ubrzo biva smenjen i to na način da se svi ujedinjuju protiv DS-a. Govorimo o vremenu kada je Milošević „garant mira i sigurnosti na Balkanu“, koje je verovatno najteže za DS a koje Đinđić koristi da napravi prvu modernu partiju u Srbiju. Do 2000. godine Đinđić nije uspeo da popravi rejting DS-u ali jeste da je dovede na 37 hiljada članova i to na način da o svakom članu zna sve. I da mu čak šalje čestitku za rođendan. To će biti infrastruktura na kojoj će DOS pobediti 2000. godine a na osnovu koje će DS dobiti najveći deo kolača DOS-a. Jer, kad bi male stranke zinule na osvojeni plen, Čeda Jovanović bi u ime DS-a znao da upita: „Koliko vi članova imate u Prijepolju, kad `oćete te funkcije? DSS ima tri člana, Korać ima jednog poštara a vi ostali nemate ništa. Mi imamo 60 članova, hoćete imena, adrese, zanimanja. O čemu govorimo?“. Smena Miloševića, kaže Vladimir Gligorov, zvezdani je trenutak DS-a, ispunjen je prvi razlog zbog kojeg je stranka formirana a stvoreni su uslovi da se krene u drugi: evropski put zemlje. Dragoljub Mićunović će danas reći da je DS socijaldemokratska stranka ali da je to bilo takvo vreme da se moralo ići liberalnije; dok Gligorov to objašnjava: „Socijaldemokratija ima smisla kad se ima šta deliti; u razorenoj zemlji moguća je samo liberalna politika vlade. I DS tu ni tad, kao uostalom i danas, nije imao puno izbora“. Đinđić zamalo nije ni dočekao 2000. kao predsednik DS-a jer je bio „pritisnut izgovorenim obećanjima da će da se povuče ako do kraja 1999. ne smeni Miloševića“. Đinđić je lavirao između povlačenja i ustupanja mesta Labusu i kandidature da bi na kraju iznenađujuće tesno pobedio Slobodana Vuksanovića, kome je taj poraz, ispostavilo se, bio najbolji rezultat u karijeri. Iznenađujuće je bilo i što je Đinđića tada podržao Boris Tadić i tako sebi kupio imunitet i poziciju koja, naravno, da nije mogla da se poredi sa Čedom Jovanovićem ili Zoranom Živkovićem ali koja mu je garantovala čelno mesto beogradskog odbora. Posle tragične smrti Zorana Đinđića rejting DS je prvo otišao u najveće visine u dotadašnjoj istoriji ali je onda ubrzo krenuo slobodno da pada tako da su svi, čak i Zoran Živković, a da ne govorimo o onih nekoliko desetina hiljada funkcionera kojima je DS dao neku vlast, videli Borisa Tadića kao jedino rešenje za predsednika stranke. Tadić je hrabro, pre raspisanih republičkih izbora preuzeo stranku, priznao grehe prethodnika, postigao pristojan rezultat i potom je pobedio na izbornoj skupštini stranke. Godine 2004. iskoristio je „taktički“ potez vlasti da prvo raspiše izbore pa onda da traži kandidata, prvi se kandidovao i postao predsednik Srbije. Sa te pozicije jačao je svoj i rejting DS-a sve dok nije postao neprikosnovena politička ličnost u Srbiji a 2008. uspeo je da ujedini svu vlast u zemlji. „To što pobeđuje na izborima je nesumnjiv kvalitet DS-a. Ali, sadašnjem DS-u vlast nije sredstvo da bi sprovodila svoju politiku već cilj sam po sebi. Stranka je večito usmerena na sledeću kampanju, promene zarad kojih smo tražili vlast više nisu primarne. Današnji DS je efikasna kampanja i spavanje posle“, kaže Zoran Živković. Zamerke da je stranka sasvim dezideologizovana, da nema jasnu politiku već da joj je politika sve što istraživanja javnog mnjenja kažu da je isplativo da bude, jedna je od najčešćih zamerki koje idu ka Tadićevom DS-u. Dragoljub Mićunović, međutim kaže da je to posledica neminovnosti što je DS prinuđen da ulazi u koalicije pa se nekad čini da DS ne sprovodi svoj program koji je vrlo jasan. I baš to sada skoro da postaje i problem DS-a – što najveća stranka u Srbiji već godinama nije izašla na izbore pod sopstvenim imenom. Dobri poznavaoci prilika u stranci će zameriti DS-u što je isuviše oslonjen na predsednika a Borisu Tadiću što kad već ima neospornu moć i autoritet u stranci – o kojem Đinđić a pogotovo Živković i Mićunović nisu mogli ni da sanjaju, nije izgradio demokratske institucije unutar DS-a. Jer, ako je iza Đinđića ostala organizacija stranke na osnovu koje DS i sada ubira poene, Tadić je imao tj. još uvek ima idealnu priliku da DS načini i iznutra zaista demokratskom strankom. A ne da se Dragoljub Mićunović iznenadi kada je, po povratku u DS video da na predsedništvu niko ne govori. Zoran Živković koji će reći da se ne može porediti unutrašnja demokratija u vreme Đinđića i sada kaže da za to ne krivi samog Tadića već ljude iz najšireg rukovodstva stranke koji poltronstvom od Tadića ne čine prvog među jednakima već vladara Demokratske stranke. Uprkos takvim epitetima predsednik Demokratske stranke, ipak, u svojoj partiji nema moć kakvu recimo ima Koštunica u DSS-u, Dinkić u G17 ili Šešelj u SRS-u. I iako je izvesno da niko od njegovih bliskih saradnika, pa čak ni Bojan Pajtić, ne može bez Tadića, tako ni Boris Tadić ne može bez svih njih i svega onoga što danas predstavlja Demokratsku stranku. I zato koliko god DS nekom danas deluje kao dovršena mašina za osvajanje vlasti to ne mora da bude tako trajna kategorija. Ne samo zbog gubljenja monopola na evropski put, obećane transformacije u socijaldemokratsku partiju ili komplikovanih unutarstranačkih odnosa zbog kojih je ovog februara održana samo glamurozna proslava 20. rođendana. Intervju: Bojan B. Dimitrijević Šta smo našli - to je istorija Demokratska stranka prva je među srpskim partijama u pisanoj formi dobila stranačku istoriju. Kosta Nikolić, Bojan B. Dimitrijević, Srđan Cvetković i Slobodan Gavrilović pokušali su da nam kroz dokumente, fotografije i stranačke papire približe najnoviju istoriju stranke. Ali, po svemu sudeći nisu uspeli. Materijalne greške, neselektivnost koja ostavlja mogućnost „pogrešnih“ zaključaka, glavne su primedbe. Uz pitanje, zašto je potrošeno brdo para za zbrzanu i haotičnu istoriju DS, kojom nisu zadovoljni čak ni oni koji su je priređivali Bojan B. Dimitrijević, istoričar i jedan od autora, priznaje da je zbog nemara ovo izdanje ostalo bez nekih važnih dokumenata. Demokratsku stranku ste odredili kao nastavljača politike Grolove stranke, što nije tačno. DS je uzela samo ime. Tačno je da je DS iz 1990. samo po imenu ona stranka iz prošlosti. Kada je predsednik stranke bio Zoran Đinđić, to je bilo jasno. Više je DSS nastavljala taj imidž Grol - Davidovićeve stranke, ali to govorim kao član stranke, a ne kao istoričar. Ali, to se iz knjige ne vidi, naprotiv? Posle odlaska Đinđića došlo je do regresije i ponovnog vraćanja jednog dela otcepljenih stranačkih delova, kao što je Demokratski centar ili neke druge struje, i prosto je prevladalo mišljenje, koje je postojalo u stranci između 1990. i 1992. godine da je stranka nastavljač Demokratske stranke od pre dva rata. U knjizi se pominju sastanci vrha stranke sa rukovodstvom SDS i Radovanom Karadžićem, dok nedostaje predlog mirovnog plana poznatiji kao „ 5 plus 5“ koji je DS ponudio kao rešenje jugoslovenske krize? Mi smo hteli da pokažemo kakav je odnos stranka imala prema događajima u Srbiji i u bližem okruženju. To je bila karakteristika stranačkog delovanja 1994. i 1995. godine. Ti dokumenti do sada nisu viđeni. Sa jedne strane, to je njihova ekskluzivnost, a sa druge to je deo stranačkog opredeljenja u to vreme. Problem koji nije nigde istaknut je da smo knjigu bazirali na onoj građi koju smo zatekli u stranci. To je uglavnom bila istorijska građa koja je ostala od Zorana Đinđića. Sticaj okolnosti je učinio da bude takav izbor raspoložive dokumentacije. Ima praznina jer nismo našli određena dokumenta, a naročito mi je krivo jer nismo našli mnogo dokumentacije iz vremena kada je Đinđić bio premijer. Kako je to moguće? Moguće je jer je ta građa ostala u Vladi. Nastupi u skupštini tokom devedesetih nalaze se u skupštinskoj arhivi, a mi smo imali raspoloživu građu koja je već prevazilazila hiljadu strana. Sa druge strane, trebalo je još istraživati i možda tragati za tim dodatnim dokumentima, ali nismo imali mnogo vremena. Kako ste mogli da se ograničite samo na dokumentaciju pronađenu u stranci? Nismo mogli da nađemo druga relevantna dokumenta. U stranci ne postoje mnogi ključni dokumenti koji su ostali kod nekih aktera. Ne postoji ni dokument o formiranju DOS-a čiji je stožer bio DS? Te dokumente jednostavno nismo našli. Ko zna šta je bilo sa tom građom. Iz DS je od 1990. stvoreno nekoliko novih stranaka, ali se to nije našlo u knjizi? Naš stav je bio da izbegnemo sva ta problematična mesta. Nismo imali podatke pa smo odlučili da ne otvaramo nijedno sporno pitanje. Kao istoričar, kako biste ocenili knjigu? Bio bih zahvalan što smo dobili prvu stranačku zbirku dokumenata. Žana Bulajić DRAGOLJUB MIĆUNOVIĆ O NASLEDNICIMA Između Đinđića i Tadića je razlika u temperamentu, pragmatičnosti i odlučnosti. Đinđić je bio jedan nervozni i brzi temperament; Boris je malo promišljeniji, on nikad ne prelama preko kolena. Zoran kao da je hteo Srbiju da modernizuje „na silu“, da je natera da se brzo reformiše a to ne ide tako lako. Boris mnogo više razume tu usporenu Srbiju. Ponudio je prihvatljiv nastup, usavršio je politički marketing. Boris je medijski perfektan političar kakvog traži moderna politika. Ne pravi cik-cak linije kao nekad Zoran. Po nekom filozofskom rezonu bliži mi je Zoran ali Boris je neko ko više liči na mene; ko nastavlja tamo gde smo mi krenuli kad smo osnivali DS. Zorana sam zavoleo kao odraslog, već formiranog čoveka, dok je Boris rastao preda mnom. Nije me iznenadilo to što je Boris postao to što jeste. On je još tamo 1995, 1996. dolazio kod mene da razgovaramo kako da se izgrađuje kao političar, s ambicijom da bude predsednik stranke. Bilo je samo pitanje kad će se stvoriti uslovi da to i postane.