Dvadeset jedna godina od ubistva Zorana Đinđića: „Život je ono što od njega napravimo“

Život je ono što od njega napravimo. I Srbija je ono što od nje napravimo. Svojim činjenjem ili nečinjenjem. Ako sami ne damo pozitivan sadržaj svom životu, on verovatno neće biti dobar, reči su Zorana Đinđića (1. avgust 1952. - 12. mart 2003). Atentat na Đinđića tog kobnog 12. marta značio je, isticali su umni ljudi, pucanj u budućnost zemlje. Uz sve ono što je značio i doneo u tom kratkom periodu vladavine, bio je, poznato je, maestralan govornik. Pomenimo tek jedan od njegovih čuvenih govora – „Evropa s dušom“ koji je održao 10. oktobra 2002. na Čerčilovom simpozijumu održanom u Cirihu.

„Povod za večerašnju svečanu akademiju veoma je važan, ne samo iz formalnih razloga: Vinston Čerčil održao je 1946. govor povodom kojeg mi večeras dobro obedujemo i prisećamo se njegovog lika i dela, ali reč je i o supstancijalnim stvarima, u protivnom ne bismo mogli okupiti ovakve ličnosti“, kazao je na početku obraćanja. I potom dodao.

- Postoji kontinuitet jedne velike ideje, ideje o večnom miru, kako ju je Imanuel Kant u Evropi formulisao, i postoji problem realizacije ove velike ideje. Ima mnogo razumnih ljudi u Evropi, ali je u njoj bilo veoma malo razuma u toku poslednja dva veka. Između velike ideje i njene realizacije postoji jaz, i zadatak svake generacije je da ovaj jaz na razuman način premošćava. Godina 1946, kada je Čerčil održao svoj čuveni govor, nije bila lepa, on je tada govorio o „evropskoj tragediji“. Rat tek što je bio završen, Evropa je bila razorena.

Čerčil, veliki strateg i realpolitičar, u istom dahu govori o evropskoj tragediji, koristeći reči koje nisu uobičajene za političara, ali onda kaže: „Moguća je Evropa bez stega, bez granica, u kojoj su ljudi srećni, u kojoj postoji prosperitet i u kojoj vlada sloboda“. To je za mene prava utopija koju evropska istorija kao na nekom paralelnom koloseku gradi, dok se na drugom koloseku realnosti događaju graditeljski, verski i razni drugi ratovi. Danas znamo da to nije ostala utopija.

Govoreći dalje, apostrofirao je Đinđić i ovo:

- Ako strateški mislimo, a to nas je Čerčil učio, onda moramo uzeti u obzir različite opcije, pa i one koje nisu pozitivne, i pokušati da i na njih nađemo odgovore – na razvoj događaja koji možda neće biti pozitivan. A nestabilnost Balkana mora imati posledice na stabilnost Evrope. Pitanje je kako prevladati procese razjedinjavanja, nedostatak kohezije i integracije u ovom važnom regionu? Odgovor je sličan onome koji je 1945. godine dat Evropi. Treba nam velika ideja i velika vizija, nešto što nas vodi napred, nešto što je veće od „business as usual“, veće od računica, od privrede, koja je za mene najvažnija stvar. Za većinu ljudi reč je o identitetu.

EPA / Saša Stanković / SS

Reč je o duši, a ne o materijalnom, a po meni ideja evropskih integracija je velika ideja – ukoliko ona propadne, crni dani dolaze za Balkan. Ukoliko ovih 50 miliona ljudi izgubi nadu da će postati članovi evropske porodice, onda ne znam koja bi velika ideja mogla još ostati. Mi smo imali dva velika sna, tokom 19. i 20. veka, i oba su veoma skupo koštala naciju, a na kraju su se pokazala kao ipak pogrešna: to su bili komunizam i nacionalizam. Oni su bili odgovor na neprijateljstva naroda, država, regija. To su bile dve velike pokretačke ideologije koje su, kako se na kraju ispostavilo, pokretale negativno u ljudima. Pitanje je: kako treba da izgleda pokretačka ideja koja bi bila dovoljno jaka da pokrene pozitivno u ljudima? Veru da ideja sa takvom snagom postoji ne treba napuštati. Ljude ne možete motivisati sa nevoljnom pomoći, sa nepotpunom podrškom u razvoju, sa malo amo – malo tamo, to je sve nedovoljno.

Ističe zatim da ljudima treba smisao u životu.

- I to ne samo u pojedinačnim životima, nego i u kolektivnom životu. Evropska integracija može imati tu ulogu ukoliko se ona razvije u viziju, a ne ostane samo jedan birokratski koncept. Ukoliko u Evropi bude postojalo vizionarsko i sposobno vođstvo koje će razumeti da evropska budućnost zavisi od toga kako će se celokupan evropski kontinent oblikovati, a ne samo pojedine zemlje Evrope. Ukoliko uskoro počnemo da ostvarujemo celovitu viziju Evrope, onda imamo tu moćnu ideju o kojoj sam upravo govorio, u rukama. Jer svaka ljubav, skoro svaka ljubav, traje izvesno vreme, a potom se gasi. Ja ne znam kakvo je vaše iskustvo, ali ovo je standard. Samo u srednjem veku postojala je večita ljubav, ta nesrećna ljubav koja traje do smrti. U 21. veku, kada na jednu ljubav nema odgovora, onda se traži neka druga ljubav. Ukoliko Evropa ostane tako birokratska, kakvom se pokazala poslednjih godina, ljudi na čiju se ljubav ne odgovara toplim osećanjima, potražiće zamenu. I prvo najbolje, odnosno najgore rešenje je, naravno, nacionalizam. Jer nema mnogo velikih ljubavi i opasno je promovisati evropsku ideju bez dovoljno energije. Ideja nacionalizma, iako pogrešna, jaka je i lako zamenjuje druge ideje, a onda smo ponovo na početku neke nove ružne faze evropske istorije.

EPA / Saša Stanković / SS

Naglašava da bez svoje celovitosti Evropa neće biti stabilna i neće moći da igra vodeću ulogu u svetskoj istoriji.

- Moja poruka je sledeća: naravno da su odlučujuće pozitivne snage u sâmim zemljama Balkana, ali nama je potrebna i pozitivna energija iz Evrope. Ova energija ne sme se svoditi na materijalne stvari, ona mora sadržavati idealizam i emociju. Možda ja to pogrešno vidim, zato što ne živim u centralnoj Evropi, ali čini mi se da sama Evropa i ideja Evrope postaje sve više i više sužena na protokolarno, na birokratsko, na procesualno. U sâmoj Evropi prisutan je deficit evropskog identiteta, a da bi nama Evropa dala malo više nade, ona mora da stvori tu pozitivnu energiju. U sâmoj Evropi mora da se zna zbog čega je evropski model bolji od svih drugih modela. Zašto je ova kombinacija solidarnosti, slobode, tržišne privrede, koja je rođena u Evropi, bolja od svih ostalih modela na svetu. Ne vidim mnogo poleta oko ovog projekta i ne vidim mnogo ljudi u Evropi koji rade na tome da ubede čitav svet da je evropski model dobar, i da nije samo u pitanju ekonomija ili razvoj gradova, da nije reč samo o dobrom standardu nego da je to projekat sa dušom. Nama je potrebna evropska duša i mi, iako još nismo član EU, imamo je.

Akademik Duško Kovačević za NIN: Kad se probudimo, videćemo da li smo se sreli u lepšoj budućnosti

NIN / Vesna Lalić Akademik Duško Kovačević

Ubistvo Zorana Đinđića bilo je političko ubistvo koje do danas nema odgovor na najbitnije pitanje – ko je naručio, odnosno naredio ubistvo premijera. Izvršilac ubistva je služba koja je od 1945. godine na vlasti.

Svi se menjaju, svi su smenjivi, samo je služba nepromenljiva firma koja čuva ili kažnjava neposlušne ljude. Zoran nije imao kontrolu nad njima, i to ga je koštalo života. Preživeli su samo oni koji su shvatili na vreme da službi niko ne sme da se zamera.
I pošto je u službi zakon omerta, nikad nećemo saznati ko je naredio da se izvrši ta strašna smrtna kazna nad premijerom i čovekom kakav se tako retko rađa, vizionarom najvišeg reda.

Kakva bi Srbija bila danas da je Zoran poživeo i ostvario svoje snove za našu dobrobit niko ne zna. Jer mi već dugo spavamo i čekamo da nas neko probudi. A kad se jednog dana probudimo, videćemo gde smo, šta smo i ko smo, i da li smo se, kao što je Zoran govorio, sreli u nekoj lepšoj budućnosti.