Međunarodna cena Milana Radoičića: Račun za Banjsku vlast prosleđuje građanima Srbije

Francuski predsednik Emanuel Markon, obraćajući se novinarima pred sastanak sa predsednikom Aleksandrom Vučićem u Parizu, istakao je da od Srbije očekuje da „učesnici napada u Banjskoj budu privredeni pravdi“. Da li ga je Makronova opomena iznenadila ili mu je dosadilo da se na međunarodnim sastancima pominje ova tema, tek Vučić je, nekarakteristično za njegove inostrane nastupe, replicirao predsedniku Francuske, rekavši da niko ne istražuje slučajeve ranjavanja Srba na Kosovu, „već svi samo spominju Banjsku“.

 Nesumnjivo, predsednik Srbije bi najviše voleo kada bi zapadni zvaničnici već jednom prestali da spominju tu Banjsku, ali biće da oprobane metode skretanja pažnje javnosti u inostranstvu ne daju podjednako dobre rezultate kao u Srbiji. Banjsku su prethodnih meseci spominjali nemački ministar odbrane Boris Pistorijus, britanski šef diplomatije Dejvid Kamerun, specijalni izaslanik SAD za Zapadni Balkan Gabrijel Eskobar i brojni drugi. Jedno je sigurno, ali Banjska je postala stalno poglavlje u brifinzima zapadnih diplomata. A odgovornost zbog kojeg je ovo postala neizostavna tema u inostranim kontaktima, najviše ide na dušu upravo vlastima u Srbiji.

Gledano spolja, a ni pogled iznutra ne dovodi do bitno drugačijeg zaključka, Srbija nije prstom maknula da pravno raspetlja šta se tačno dogodilo 24. septembra prošle godine u selu Banjska na severu Kosova. Istraga na papiru traje već šest meseci, a ne nazire se da će u dogledno vreme biti podignuta optužnica. Međutim, svaki dan koji izostaje optužnica srpskog tužilaštva protiv Milana Radoičića, novi je paragraf u optužnici koja se u međunarodnoj zajednici piše protiv države Srbije.

Ta optužica se piše od onog jutra kada je osvanula vest da je na Kosovu došlo do oružanog okršaja između kosovske policije i grupe ljudi srpske nacionalnosti.  U njoj stoji da je inicijalna reakcija državnih zvaničnika i njima bliskih medija bila da slučaj uokvire kao opravdani ustanak ugnjetenih, a da žrtve tretira kao mučenike. Nakon što su prištinske vlasti objavile snimak na kojem se vidi potpredsednik Srpske liste Milan Radoičić, vlast u Beogradu bila je prinuđena da okrene ploču. Najpre je sam Milan Radoičić, poslao svog advokata da pročita pismo u kojem prihvata odgovornost za organizaciju akcije, a tek nakon toga je pokrenuta istraga. Zabeleženo je i da je Radoičić, i pored priznanja, pušten da se brani sa slobode iako je jedan od zakonskih uslova zbog kojeg se određuje pritvor sprečavanje pritiska na svedoke. Njemu, doduše, jeste izrečena mera zabrane napuštanja zemlje, ali je ista u međuvremenu postala besmislena, imajući u vidu da je za Radoičićem raspisana i Interpolova poternica.

Ova međunarodna optužnica, iako nije optužnica u krivčno-pravnom smislu reči, i te kako proizvodi opipljive posledice od kojih je najmanje značajna to što Vučić mora da crveni prilikom sastanaka sa zapadnim zvaničnicima. Odbijanje Srbije da procesuira Banjsku, direktno pothranjuje tezu koja se već pola godina ponavlja u Prištini. Po interpretaciji njihovih funkcionera, Banjska je idealan pokazatelj da je nestabilnost najuspešniji srpski izvozni artikal, a cela akcija je osmišljena i organizovana u Beogradu. Ovaj slučaj legao je Prištini na volej koja se već duže vreme (uspešno) širi svoju propagandnu tezu u zapadnim medijima da je Srbija „mala Rusija“, i kao takva izvor svih balkanskih problema. To je istovremeno i idealno opravdanje za nesprovođenje prihvaćenih međunarodnih obaveza, ali i za brojne korake koji imaju za cilj da zagorčaju život građanima srpske nacionalnosti koji žive na Kosovu.

Oproban recept

Neaktivnost srpskih državnih organa upravo pečatira ove izjave prištinskih zvaničnika, čineći ih daleko uverljivijim u očima Zapada. U tom smislu, slučaj Banjska se sasvim lepo uklopio u kognitivnu pristrasnost zapadnih zvaničnika koji problem Kosova već decenijama mere sopstvenim aršinima. Stoga, pre nego što sledeći put zakaže konferenciju za medije na kojoj će da se žali kako su svi protiv nas, kako se planira prijem Kosova u Savet Evrope i da su na Zajednicu srpskih opština svi zaboravili, predsednik Srbije bi mogao da se zapita kolika je njegova odgovornost zbog aktuelne situacije.

Odbijanje srpskih vlasti da kazni odgovorne za Banjsku, ukazuje i do koje mere je Milan Radoičić značajan za vladavinu Aleksandra Vučića. Svakako, optužnica protiv Radoičića bi otvorila vlast za napade sa desna, ali na tom polju teško da ima ikoga ko bi mogao da zada iole ozbiljniji udarac. Deo desnice je, što prikriveno što otvoreno, pod Vučićevom kontrolom. Opet, one stranke desnice čiji opozicioni status nije upitan teško da bi se previše uznemirile zbog optužnice protiv Vučićevog bliskog saradnika. Ako išta preostaje na desnici, to je isuviše slabo da bi moglo da izazove ikakve probleme po režim. Ali, iako bi procesuiranje Radoičića proizvelo zanemarljivu političku štetu, istraga stoji u mestu.

To navodi na zaklučak da se Radoičićev imunitet temelji u nečemu drugom. Dugo godina on je bio potpuno anoniman, gradeći svoju poziciju iz senke. Ako se o njemu i pisalo, pisalo se kao o kumu i saradniku još jednog kosovskog biznismena Zvonka Veselinovića. Međutim, kako je vreme odmicalo sve je jasnije postajalo da je Radoičić čovek koji odlučuje kako stvari idu na severu Kosova. Paralelno, poslovi u Srbiji su cvetali, čineći od kumova sa Kosova srpsku verziju tandema „Bafet-Manger“.

Šta tačno Radoičić radi za Vučića, zbog čega je on značajan u njegovom sistemu vladavine i dalje je u domenu spekulacije. Ali, očigledno da je dovoljno značajan kada je zbog njega voljan da istrpi i međunarodne pritiske i packe. Ako se pristici pojačaju, videćemo tačno koliko Vučić vrednuje Radoičića, i  do koje mere je voljan da lične interese podredi nacionalnim. A do tog trenutka, kao i kod svih ostalih branilaca srpstva, račune će plaćati građani Srbije.   

Kad pitanja utihnu

Naim Leo Beširi iz Instituta za evropske poslove ističe za NIN da je slučaj Banjska ozbiljan kamen u Vučićevoj cipeli, te da mu se zbog ovog slučaja u inostranstvu postavljaju pitanja na koja ne želi da da odgovor.

„On će uraditi isto ono što je radio i ranije kada je bio suočen sa brojnim aferama vlasti – razvlačiće rešavanje slučaja. On u zemlji preko zarobljenih medija kontroliše narativ. U tom smislu, njega taj međunarodni pritisak ne dotiče mnogo, dok god ne krene da utiče na njegove finansije i finansije kruga ljudi oko njega“, kaže Beširi.

On dodaje takav pristup, sa druge strane, građane Srbije košta nesagledivo mnogo.

„Mi možemo dosta precizno da izračunamo koliko novca gubimo zbog toga što nismo članica Evropske unije. Međutim, ono što ne možemo da izračunamo je šta smo sve izgubili zbog toga što nismo postali članica pre 15 ili 20 godina. Članstvo u EU nije cilj po sebi, cilj su reforme koje bi od Srbije napravilo demokratsko društvo“, ističe Beširi.

Prema Beširijevim rečima, pritisak Zapada povodom Banjske će vremenom popustiti, ali to ne znači da će cena nerešavanja ovog slučaja biti mala.

„Jedna od većih zabluda u našem društvu je što mi mislimo da se neko nama bavi na dnevnom nivou. Srbija dolazi na dnevni red jednom u pola godine, godinu, i tada se otvaraju pitanja poput Banjske. U tim okolnostima pojavi se Vučić koji vrlo slatkorečivo objasni sagovornicima da se na slučaju radi. Kada ga pitaju za šest meseci on kaže – ’Evo samo što nije’. Onda će u jednom trenutku stranci prestati da pitaju, ali neće zaboraviti“, zaključuje Beširi.