Igre bez granica: Koliki je prostor za mimimum dogovora između vlasti i opozicije

Između preporuka i zahteva, pregovora i natezanja, spoljnih “posmatrača” i ustavnih ograničenja koje je (ne)moguće preskočiti, priča o izborima koji bi ove godine trebalo da se održe u Beogradu, kao i u delu lokalnih samouprava u Srbiji, iz dan u dan sve više liči na igre bez granica. Iz istih razloga iz kojih je i dalje neizvesna konačna sudbina održavanja glasanja koja su najavljena, pa i zakazana za ovu godinu, neizvesno je i to ko će na njih izaći.  

Drugačije rečeno, krajnji okviri se nisu pomerili. U skladu s tim, iako se stiče utisak da priča o opozicionim bojkotu izbora, koja je kritikovana i od strane stručne javnosti, polako smešta u drugi plan više kao nekakav “kec iz rukava” za slučaj da pregovori propadnu, ne postoji osoba koja u ovom trenutku sa izvesnošću može da kaže - bojkota neće biti. O tom pitanju se, na kraju, ne slažu, ni unutar same opozicije.

Isto tako, iako vlast iznova i iznova deklarativno poziva opoziciju na konsultacije, i tvrdi da je spremna da izađe u susret nekim zahtevima opozicije, ključni ostaje bez pozitivnog odgovora, pa svaki susret dve strane završi "udarcem u zid”. Da li je taj zid moguće preskočiti?

Odgovor na ovo pitanje nimalo nije lak, a definitivno na njega utiče niz faktora, uključujući i spoljni koje se, po sopstvenim tvrdnjama, u pregovore dve strane ukljućuje kao - posmatrač. Taj “neizrečeni pritisak”, ali i merenje “štete spram koristi” kod obe strane, pokazuju da, uprkos tvrdim stavovima koje javno iznose, prostor u kome je moguće pronaći “najmanji zajednički sadržalac”, ipak, nije potpuno zatvoren. 

Trenutno stvari stoje ovako  - pregovori na kojima su učestvovali vlast i opozicija održane su ukupno dva puta do sad, bez dogovora, a predsednica Skupštine Ana Brnabić pozvala je juče na nove. Nov poziv, ispratili su i novi zahtevi opozicije, koji se odnose na promenu Ustava kako bi se svi izbori - i u Beogradu, i u svim loklanim samoupravama u Srbiji (uključujući i one na kojima se glasalo 2023. i 2022. godine) održe zajedno najranije šest meseci nakon što sve preporuke ODIHR budu primenjene. Praktično, ne pre kraja ove godine. 

Inače, spajanje izbora, pre svega beogradskih i lokalnih, jedan je od tri zahteva na kojima opozicija sve vreme insistira i ujedno jedini zahtev koji vlast kategorički odbacije kao “protivzakonit”. Tako je i ovaj poslednji zahtev koalicije “Srbija protiv nasilja”, koji podrazumeva izmene i dopune Ustavnog zakona kako bi lokalni i beogradski izbori bili održani istovremeno na jesen ove godine, Brnabić ocenila kao "vrhunsku neodgovornost" i potez kojim se gazi Ustav i zakon. Uz to je dodala da predlog opozicije "nema veze sa dosadašnjim zahtevima", kao i da je neprihvatljiv. 

NIN / Mitar Mitrović

Opozicija je, inače, još na prvim razgovorima o ispunjavanju preporuka ODIHR za izborne uslove, pred vlast iznela tri zahteva. Prvi, da se pre održavanja bilo kojih izbora formira komisija, koju bi činili predstavnici vlasti, opozicije i relevantnih organizacija civilnog društva koja će imati izvršna ovlašćenja za kontinuirani nadzor nad biračkim spiskom i reviziju biračkog spiska. Drugi zahtev, podrazumevao je da pre održavanja izbora javni servisi počnu sa profesionalnim i odgovornim izveštavanjem. I naposletku, da lokalni izbori u svim opštinama i gradovima u kojima treba da se održe, budu održani u isto vreme sa beogradskim izborima. 

Taj sastanak završen je bez dogovora, pošto vladajuća koalicija nije prihvatila poslednji zahtev. Brnabić je rekla da bi on podrazumevao skraćivanje mandata pojedinih lokalnih samouprava, što bi bio “demokratski presedan ograničavanja mandata”. Nakon toga, opozicija je saopštila da je vlast izabrala da "na izbore ide bez njih", a odbacivanje poslednjeg zahteva okarakterisali su kao želju i "nameru vlasti da nastave sa onim što su radili", misleći na optužbe za izborne manipulacije i krađu.

Potom je usledio još jedan pokušaj dijaloga. Posle prvog dela tog sastanka, koalicija “Srbija protiv nasilja”, odlučila je da ne želi da nastavi razgovore koje je ocenila kao "farsu”. 

Stoga je Brnabić i pozvala opoziciju da dostavi predloge kako dalje raditi na preporukama ODIHR-a, sa jasnim prioritetima kako se, kako je dodala “ne bi igrali mačke i miša”. Opozicija je narednog dana, te predloge i dostavila. I Brnabić je, načelno, prihvatila sve, osim poslednjeg koji se odnosio na odlaganje beogradskih izbora - na kome opozicija insistira od samog početka. 

I na kraju, otuda je stigao i najnoviji zahtev koalicije “Srbija protiv nasilja”, koji podrazumeva izmene i dopune Ustavnog zakona, koji je Brnabić odbacila u sličnom maniru kao i prethodne. Ipak, poziv za nastavak dijaloga između vlasti i opozicije koji treba da se održi sutra, ostaje.

Ukoliko se, međutim, scenario kome smo svedočili poslednjih dana ponovi i sutra, bojkot neće biti isključen kao opcija. A oko te ideje, na osnovu onoga što su do sada poručivali, unutar opozcije konsenzusa nema. 

Pitanje bojkota 

Na primer, stav predsednika Stranke slobode i pravde Dragana Đilasa, koja je deo koalicije “Srbija protiv nasilja” i predsednika Nove Demokratske stranke Srbije Miloša Jovanovića, deo koalicije “NADA” je da na ponovljene beogradske izbore 2. juna, “prava opozicija neće izaći”. Ideji bojkota naginju i predsednik Stranke Srbija centar Zdravko Ponoš, kao i Ekološki ustanak, tačnije njegov lider Aleksandar Jovanović Ćuta. 

Od ovoga se razlikuju stavovi, na primer, lidera Pokreta slobodnih građana (PSG) Pavla Grbovića, koji smatra da se za bolje izborne uslove treba boriti sve dok postoji promil šanse, kao i kopredsednika stranke Zeleno-levog fronta (ZLF) Radomira Lazovića, koji je izjavio da opozicija još uvek ne zna šta će biti finalna odluka po pitanju bojkota beogradskih izbora, ali ocenjuje da bi odustajanje od izbornog procesa bilo štetno po društvo u Srbiji. 

U međuvremenu, prestala je da postoji i poslanička grupa “Stranka slobode i pravde – Pokret slobodnih građana” čija je predsednica bila Marinika Tepić, a zamenik lider Grbović, stranku SSP-a napustila je i članica Predsedništva SSP-a Ana Stevanović Đukić, koja je kao ključan razlog navela “nepovratno razilaženje u stavovima” i dodala da najavu bojkota predstojećih beogradskih izbora, smatra pogrešnom. Svoje nezadovoljstvo bojkotom, izražavali su i obični članovi opozicionih partija, na primer ZLF-a.

Aleksandar Ivković, politikolog i istraživač Centra savremene politike, za NIN kaže da, iako je opozicija je izašla sa zahtevima koji se konkretno odnose na uslove predstojećih lokalnih izbora, što ima političku logiku, opet je pitanje koliko je ovako nešto ostvarljivo. Jer, jasno je da je cilj vlasti da se se predstojeći lokalni izbori održe u nepromenjenim uslovima. 

“Pretnja bojkotom može da natera vlast da malo popusti, ali ne previše. Ali, čini se da opozicija nije među sobom dogovorila konzistentnu strategiju pretnje bojkotom”, rekao je Ivković. 

"Izlazak ipak manje zlo"

Naš sagovornik skreće pažnju na bojkot iz 2020, kada je izbore bojkotovao deo opozicionih stranaka okupljenih oko Saveza za Srbiju, u kome su se nalazile Stranka slobode i pravde, pokret Dveri i Narodna stranka. Takođe su kao razlozi bili navedeni loši izborni uslovi, u kojima građani nemaju mogućnost da budu informisani, da glasaju slobodno i bez pritisaka. Na kraju, bojkot nije doneo merljive rezultate. 

“Bojkot 2020. je naterao vlast da razgovara o izbornim uslovima. To je postignuto zato što oni ipak žele, pre svega zbog međunarodnog položaja zemlje, da Srbija bude percipirana kao regularna demokratska država. Međutim, nije bilo dovoljno pritiska, ni unutrašnjeg ni spoljašnjeg, da vlast napravi ozbiljinije ustupke, tako da je uspela da se "izvuče" iz te situacije uz minimalne gubitke”, kaže Ivković. 

Opozcija, sa druge strane, izgubila je prisustvo u institucijama, što ju je, dodaje Ivković, oštetilo, pogotovo na lokalnom nivou, i dovelo do pasivizacije mnogih članova stranaka. 

“Tako da, kada se izračuna saldo bojkota 2020, on je bio većinski negativan po opoziciju i upozorenje za buduća razmišljanja na tu temu. Ukoliko opozicija odluči da bojkotuje beogradske izbore, nešto slično se može desiti. Ako ne uspe da organizuje proteste i druge vrste mobilizacije građana kao vid unutrašnjeg pritiska, vlast će verovatno napraviti neke minimalne ustupke oko izbornih uslova, ali, stvar neće otići dalje od toga”, smatra naš sagovornik.

TANJUG / Vladimir Sporčić

No, pored pitanja mogućnosti bojkota kao sredstva političke borbe, postavlja se još jedno. Ukoliko se odluči da ne izađe na beogradske, da li će opozcija morati da posegne i za bojkotom lokalnih izbora. Ivković kaže da je opoziciji od svih izbora, najlakše da bojkotuje beogradske, bar kada je reč o infrastrukturi.

“Jer, tu će izgubiti najmanje aktivista i članova zbog prisustva partijskih centrala. Međutim, postoji i pitanje redovnih lokalnih izbora, a utisak je da će bar deo opozicije na njih ipak izaći, pošto su bojkotovani i 2020. godine i žele da se vrate u institucije. U tom smislu, bojkot beogradskih izbora može da bude rizičan, jer građani, pogotovo oni koji ne prate detaljno politiku, mogu da steknu utisak da se opozicija povlači iz borbe, što onda može da dovede do apstinencije na redovnim lokalnim izborima”, dodaje on. 

U svakom slučaju, kaže, opoziciji u Beogradu jedino može da koristi vrlo aktivan i vidljiv bojkot - što zbog pritiska oko izbornih uslova, što zbog održavanja mobilizacije birača. Ako to ne može da sprovede, a trenutno izgleda malo verovatno, Ivković smatra da je izlazak ipak manje zlo.

“Ovo je svakako izbor između dva zla, jer bi izlazak značio pristajanje na loše izborne uslove, što umanjuje šanse za pobedu. Ali, neuspešan bojkot svakako može da kompromituje političare, mada su za njihovu odgovornost potrebne jače i razvijenije opozicione stranke, koje bi bile u stanju da iznutra izazovu svoje rukovodstvo, što trenutno uglavnom nije slučaj. Mada mislim da, ako do dođe samo do parcijalnog bojkota, one stranke koje ne izađu rizikuju da svakako same sebe marginalizuju”, zaključuje Ivković za NIN.