NIN U JERUSALIMU Tamo gde san najlakše postaje mora

Uprkos vekovnim željama ortodoksnih vernika, nigde nije lakše ni zaroniti u jedan monoteizam i izroniti u drugom, jer na putu do Hrama vaskrsenja Hristovog, najsvetijeg od hrišćanskog svetog, ne možete promašiti Omarovu džamiju. Danas, i muslimani i Jevreji širom Obećane zemlje kamenje vitlaju ka tenkovima i buldožerima, ka svojima, ako nisu dovoljno ortodoksni

Ako čovek želi da o Jerusalimu piše smisleno, neophodno je da bude majstor. Zato barem uvod ustupamo takvom:
„Nema na zemlji beznadnijeg mesta. Ti praznici - magovi, vračevi, čarobnjaci, one gomile bogomoljaca!.. Fanatici, fanatici!.. Koliko nas je otkoštao samo taj jedan mesija koga su odjednom počeli da očekuju ove godine! Svakog trenutka samo to i radiš - očekuješ da budeš svedok najužasnijeg krvoprolića...“ 

Tako je u Jerusalimu očajavao prokurator Judeje Pontije Pilat, majstorski rad Mihaila Bulgakova, u vreme kada je Jerusalim nosio tek trećinu današnjeg slavnog beznađa; u vreme kada je samo judaizmu bio svet. Danas, pod trajnim teretom tri moćne monoteističke religije i usred svežeg izraelsko-palestinskog rata... Ima Bulgakov opis i za to:

„Tama, koja je nadolazila sa Sredozemnog mora, prekrila je grad koji je prokurator mrzeo. Sve je proždrla, prestrašivši sve živo u Jerušalaimu i okolini.“ 

Pored Hrama vaskrsenja

Sažižuće mediteransko sunce jače je od novembra, ali bespomoćno je spram ljudskog mraka. Ništa nije prijatnije nego umaći tom blesku u neki od hladovitih pasaža kojima obiluje Hrišćanska četvrt Starog grada, ali ljudi je i tamo malo. Zamandaljena vrata radnji, žuta i crvena, maslinasta i tirkizna, stigla su pravo iz sna nekog od ranijih prolaznika Jerusalimom, koji je poželeo da ga ima samo za sebe, da ga razgleda na miru. Ali san se nigde ne preliva u noćnu moru lakše nego ovde. A uprkos vekovnim željama ortodoksnih vernika, nigde nije lakše ni zaroniti u jedan monoteizam i izroniti u drugom.

O tome samo jedna crtica - na putu do Hrama vaskrsenja Hristovog, najsvetijeg od hrišćanskog svetog, ne možete promašiti Omarovu džamiju. Kada je kalif Omar osvojio Jerusalim 638. godine, jerusalimski patrijarh Sofronije ga je pozvao da se pomoli u hramu. Po islamskom predanju, Omar je to odbio jer nije želeo da njegova molitva kasnijim muslimanima posluži kao izgovor da otmu svetinju. Umesto toga, zavitlao je kamen, pomolio se na mestu na kome je kamen pao, i na kome je danas džamija koja nosi njegovo ime. 

 

TANJUG / AP / Jon Gambrell

 

Četrnaest vekova kasnije i muslimani i Jevreji širom Obećane zemlje kamenje rutinski vitlaju u druge svrhe, ka tenkovima i buldožerima, ka svojima, ako nisu dovoljno ortodoksni. No 7. oktobar i njegova kalendarska pratnja i po tim su standardima žestoki, pa Hram vaskrsenja Hristovog barem jednom liči na slike iz turističkih brošura, što će reći da je prazan. Čovek sada ima vremena i mesta da razmisli dok gleda Kamen pomazanja - na kome je po dominantnoj hrišćanskoj tradiciji Isusovo telo pripremano za sahranu - i pred kamenom bosonogog hodočasnika u proskinezi, u položaju koji je, uzgred, u Izraelu preporučen ako vas vazdušna opasnost zatekne predaleko od skloništa.

TANJUG / AP / Tsafrir Abayov TANJUG / AP / Tsafrir Abayov

 

Nasleđe je stvarno

Čovek, može, dakle, na miru da gradi bizarne paralele, da dotakne stenu Golgote, da kleči pred Isusovim grobom. I da shvati da je savršeno nebitno da li gleda u istoriju ili u mitologiju. Bogovi su možda izmišljeni, njihovo nasleđe je stvarno, o čemu svedoči i nekoliko rečenica mladog čuvara Hristovog groba. 

„U krivu su i jedni i drugi. Muslimani su fanatici, Jevreji su fanatici. Komplikovano je. Možda ljudi iz Gaze žele mir.“ 

Analizirati ove teze ljubaznog monaha bilo bi isto što i čašom prazniti Mediteran, pa je ovom prilikom važno samo to da on nije fanatik. Jer su fanatici uvek sa druge strane ograde. I još jedna crtica - na putu ka Zidu plača, ezan, islamski poziv na molitvu, razliva se nad nama baš u trenutku dok sa kamene table čitamo o bolnici koju su u 12. veku podigli krstaški vitezovi. Sve je tu što je potrebno za smislen dan, i tri kulture, i raskošno drvo u ružičastom cvatu, pa i ljudi koji uživaju u njegovoj seni, kada već prometa nema. Nije Jerusalim nestao kao u Bulgakovljevoj oluji, ali predskazanja te oluje nikada nisu daleko. Na sigurnosnom punktu pred Zidom plača ta znamenja imaju obličje dečaka i devojčice.

 

NIN / Marko Lović

 

U frci sa automatom

Dečaku je 19, devojčici 18, ali oboje izgledaju kao da su pobegli sa časa. Ili bi izgledali tako da na telima nemaju uniforme, a u rukama automatske puške, jer služe vojni rok. Isprva su vojnički nepoverljivi, možda i detinje stidljivi, ali ljubopitljivost pobeđuje dečaka, koji nas pita odakle smo. Čim čuje odgovor, pita nas i da li znamo ko je Bibras Natho. „Desetka“ Partizana, prvi kapiten reprezentacije Izraela čerkeskog porekla, plejmejker koji bi umeo da pošalje upotrebljivu loptu i kroz barijere na Zapadnoj obali - to je Bibras Natho, i normalno je da mu se izraelski dečak i srpski novinar dive. Normalno je i da nas dečak pita da li smo čuli za njegovu rodnu Berševu, najveći grad pustinje Negev. Nije normalno da to dete čuva najveću svetinju pred kojom Jevrejin pouzdano sme da se moli. Da li Jevrejin sme da se moli na Hramovnoj gori, na svojoj svetinji nad svetinjama, na dobačaj oka od Zida plača, pitanje je i duhovno i svetovno, i jedno je od nebrojenih zbog kojih ovde mogu da lete glave. A kada već govorimo o skidanju glava, to nam dete i bez reči objašnjava zašto su u Jerusalimu incidenti često smrtonosni.

Šta u frci može dečak sa automatom? Da razmisli, sigurno ne može. Može da puca. Srećom, sa platoa pred Zidom plača, na trenutke pustim kao da ga je sunce spalilo, puca samo pogled na vrh Hramovne gore; na olovnu kupolu džamije Al Aksa i zlatni sjaj Kupole u steni, najsvetije za šta islam zna posle Meke i Medine. Čitaocu je verovatno jasno da će reportaža odatle morati da sačeka bolja vremena. 

Crni humor stvarnosti

O tim boljim vremenima razgovaramo na obali Mrtvog mora, u letovalištu koje je trenutno ražalovano u smeštaj za evakuisane žitelje Sderota i kibuca Magen, napadnute 7. oktobra. Na putu od Jerusalima prolazimo i pored Masade, pored tvrđave i priče koju čovek mora znati ako želi da razume Izrael. Kada su jevrejski branioci Masade 74. godine shvatili da neće moći da se odupru rimskoj opsadi, njih 960, oba pola, svih uzrasta, kolektivno je pošlo u smrt. Za sobom su ostavili samo nekoliko žena i dece da bi se njihova žrtva pamtila. Istorija ili mitologija? Rekosmo već da nije važno. Bitno je da je poklič „Masada neće ponovo pasti“ uklesan u temelje Izraela.

U tim temeljima je i institucija kibuca, i Dina Bernštajn iz Magena potvrđuje nam ono što slutimo o tragediji unutar tragedije 7. oktobra. 

„Većina stanovnika našeg kibuca levičari su, socijalisti. I verujemo u zajednički život sa Arapima.“ 
Dobar deo kibuca izvorno i jeste bio socijalistički eksperiment. Bio, jer je Magen prvo morao da odustane od zajedničkog vlasništva, pa prošle godine i od jednakosti zarada. Egalitarnost je morao da zameni mnogo sumnjivijim konceptom solidarnosti, jer nove generacije ne zanimaju crveni snovi prethodnika. No ako se negde u Izraelu o Palestincima razmišljalo kao o ljudskim bićima, to se često zbivalo upravo u kibucima. Do daljeg ćemo to ostaviti u prošlom vremenu.
„Još verujem da ljudi treba da žive zajedno. Ali sada mi je moj narod preči nego drugi. Ova deca paniče kada čuju bilo kakvu buku. Bog zna šta će sa njima biti u budućnosti.“ 

U holu luksuznog hotela koji se - tek da podsetimo kakav smisao za crni humor stvarnost ima - zove „Uživajte“ (Enjoy), izbegla deca Sderota i Magena pred večeru prave pakleni cirkus svojim razonodama. U toj jurnjavi uživaju i devojčice koje će za nekoliko godina čuvati Zid plača. Dina Bernštajn pripada ili je pripadala pokretu po imenu „Žene stvaraju mir“, pokretu koji je pokušavao da zaviri preko zidova. Protestovale su protiv vlade Benjamina Netanijahua, sklapale prijateljstva u Pojasu Gaze; virtuelna prijateljstva, naravno. 

„Nikada nisam upoznala prijateljice sa druge strane. Razgovarale smo telefonom, ali nikada ih nisam videla. To nije bilo moguće.“

Da li je moguće da se opet založi za mir?
„I dalje čitam šta moje prijateljice iz Gaze pišu na Fejsbuku. Dozivaju u pomoć, jer im porodice ginu, ali prvi put u životu ćutim. Ne mogu da im kažem da sam srcem uz njih, kao pre. Kada se vratim kući, ako se vratim kući, kada bude tišine, tada ću moći da vam odgovorim.“ 

Zabrana života

Borba se vodi i dve hiljade kilometara od Mrtvog mora. Izraelska ambasada u Beogradu prikazuje 45-minutni kolaž snimaka Hamasovog napada, čije smo fragmente već videli u Sderotu. Svako zna šta je na tim snimcima. Svako zna šta je u Sobi 101, rekao bi Orvel. Opis nikoga ne bi učinio boljim čovekom. Na drugom kraju grada, u Kulturnom centru „Magacin“, organizacija „Podrška narodu Palestine“ održava tribinu „Odrastanje pod okupacijom u Gazi“. O zabrani izvoza, o zabrani izlaza, o zabrani života, o pucnjavi ako je čovek previše blizu granice, o pucnjavi ako se ribar udaljio više od 16 kilometara od obale, ukratko o normalnim okolnostima u Gazi, govori mladić, Hasan. 

„Gaza je najgušće naseljeno mesto na svetu. Dva miliona ljudi živi na trista kvadratnih kilometara. Parkovi skoro ne postoje. Jedino mesto na kome ljudi mogu da se provedu, obala je. Ni danas mi nije prijatno kada čujem vatromet ili kada putujem avionom. Odmah pomislim na rakete ili na F-16. Sva deca u Gazi imaju te traume.“ 

Hasan dodaje i nekoliko reči o vanrednoj bespomoćnosti. 

„Kada jedem, mislim na porodicu koja u Gazi nema šta da jede. Kada vidim da ovde imam struju, razmišljam o tome da oni već četrdeset dana ne smeju da izađu iz kuće, jer nigde nije mirno. Ne mogu ništa ni da im pošaljem, nemaju kako da prime.“ 
Majstor Bulgakov je svoju tamu sa Sredozemnog mora milosrdno priveo kraju bez mrtvih. Ova koju smo mi napravili, progutala je trinaest hiljada Palestinaca, hiljadu i po Izraelaca, još joj nije dosta, i nikada joj neće biti dosta, na najlepšem i najprokletijem parčetu Zemlje.