Nina Hruščova: Povratak u totalitarizam ili kako u Putinovoj Rusiji život imitira distopijsku umetnost

Kremlj retko kad uspeva da me iznenadi. Kad sam sedamdesetih godina, kao desetogodišnjakinja, čitala 1984 Džordža Orvela, momentalno sam u njoj prepoznala naš sovjetski život. Dotad su se svi već navikli na to da država insistira kako je u zemlji sve postajalo „bolje i veselije“, kao što je Staljin tvrdio 1935, u vreme dok su ljudi umirali od gladi ili završavali na robiji zbog zločina koje nisu počinili. 

Kasnije, tokom sedamdesetih, u vreme dok je Leonid Brežnjev pokušavao da proda priču o sovjetskom modelu „razvijenog socijalizma“, nekih 300.000 sovjetskih građana prebeglo je na Zapad. Ali koliko god se velikim taj broj činio u to vreme, on bledi u poređenju s današnjim podacima. Masovni egzodus nakon ruske invazije na Ukrajinu februara 2022. više je podsećao na onaj koji je usledio nakon boljševičke revolucije 1917. Između 1917. i 1922. i do tri miliona aristokrata, zemljoposednika, lekara, inženjera, sveštenika i drugih profesionalaca pobeglo je iz zemlje pred novouspostavljenom diktaturom proleterijata. 

Čak i prema najskromnijim procenama, Rusiju je samo tokom 2022. napustilo oko 800.000 ljudi - informatičkih stručnjaka, novinara, pisaca, naučnika, glumaca, reditelja i drugih intelektualaca. Kao i u prošlosti, tim profesionalcima je odmah sve bilo jasno. Pobegli su da bi izmakli sve represivnijem bezbednosnom aparatu Vladimira Putina. Država je u Rusiji uvek naginjala apsolutizmu, ali su njeni organi prisile i kažnjavanja retko kad imali takvu moć kakvu imaju sada. 

Disciplinske provere kulture

Naravno, svoj autoritarni mandat Putin duguje samim Rusima. Nakon sloma Sovjetskog Saveza, Rusi su - traumatizovani brzim, naglim ekonomskim promenama i novom kulturom konzumerističkog individualizma - postali nostalgični prema vremenima „snažne“ države. Status supersile koji je bivša država imala, istorijska dostignuća njenog svemirskog programa i slavne pobede na bojnom polju - sve to pripadalo je dalekoj prošlosti. Odricanje od novostečenih sloboda zarad obećanja obnove imperijalne moći činilo im se prihvatljivom razmenom. 

Bili su obmanuti. Oni koji danas žive u Rusiji svakog jutra se bude u novom poglavlju 1984. „Ovo mora da je noćna mora“, govore sami sebi; ali sve je isuviše stvarno. 

Uzmimo za primer nedavne optužbe iznete protiv Olega Orlova, kopredsedavajućeg organizacije za ljudska prava Memorijal - kojoj je prošle godine dodeljena Nobelova nagrada za mir - zbog „diskreditovanja ruskih oružanih snaga“. Zgranuti njegovom rešenošću da se drži vlastitih uverenja, tužioci su 11. oktobra Orlovu pred sudom pripisali „pojačan osećaj pravednosti i potpuno odsustvo instinkta za preživljavanje“. Tužioci su takođe posegli za zloupotrebom psihijatrije u političke svrhe, zahtevajući da Orlov bude podvrgnut ispitivanjima kakva su rutinski sprovođena sedamdesetih godina. Sugerisali su da je njegov dugogodišnji aktivistički angažman (koji uključuje i javno protestovanje protiv sovjetske invazije na Avganistan 1979) od Orlova načinio mentalno „neadekvatnu“ osobu. 

EPA / EFE/MICHAEL KLIMENTYEV/SPUTNIK/K

Ova bizarna epizoda za mene je predstavljala momenat istine. Suočavanje s tako ogoljenom inverzijom dobra i zla moj očaj je pretvorilo u nešto bliže užasu. Razum, logika i humanost sistematski su eliminisani iz ruskog života, vraćajući zemlju u eru Staljina i njegovih gulaga. Nakon Staljina, jedini period kad je država na tako otvoren način pribegavala represiji bio je onaj pod vlašću Jurija Andropova, koji je, pre nego što je 1982. postao generalni sekretar Komunističke partije, sedamdesetih bio na čelu KGB-a. 

Putin, koji u Andropovu vidi svog heroja, ponovo je uveo „disciplinske provere“ kulturnih institucija kakve su sprovođene u vreme Andropova. Jedna moja prijateljica zaposlena u Ruskom muzeju u Sankt Peterburgu nedavno je novčano kažnjena jer u devet ujutro nije bila na svom radnom mestu - iako je za to imala opravdanje jer je bila službeno odsutna, i iako u toj instituciji nikad nije važilo pravilo da se na poslu mora biti od devet ujutru do pet po podne. 

Zlatna medalja za apsurd

Ovakvi slučajevi represije na početku se uvek čine izolovanim i lokalizovanim. Jurij Dmitrijev iz Memorijala je 2020. osuđen na 15 godina robije u kažnjeničkoj koloniji na osnovu lažne optužbe koja ga je teretila za širenje dečije pornografije, iako je dve godine pre toga već bio proglašen nevinim po tom osnovu. Njegov stvarni „zločin“ nije bio nikakva tajna: kao šef regionalnog ogranka Memorijala u Kareliji, na severozapadu Rusije, otkrio je Staljinova „polja smrti“, masovne grobnice iz vremena Velike čistke 1938. To je bila važna okolnost jer je 1940. Andropov bio mladi komunistički aparatčik u Kareliji, što je potencijalno impliciralo njegovu umešanost u zataškavanje ovog zločina. Otvaranje istrage o tome moglo je da naruži sliku o Putinovom heroju, a to se nije smelo dopustiti. 

Bio je to naizgled nasumičan slučaj koji je pripremio pozornicu za potpunu zabranu Memorijala, koju je Kremlj proglasio 31. decembra 2021. Putinova novogodišnja poruka ruskom civilnom društvu te godine bila je jasna: s vama je svršeno. Nisu prošla ni dva meseca od tog momenta, a Putin je izdao naredbu za početak invazije na Ukrajinu. 

Kao što mi je beloruska dobitnica Nobelove nagrade za književnost, Svetlana Aleksijevič, nedavno ukazala, rat, suđenje Orlovu i druge slične epizode potvrđuju da su reči važne upravo na onaj način na koji je to Orvel i sugerisao. Putin je godinama agitovao protiv zapadnih vrednosti i evropske civilizacije, ističući „samodovoljnost i jedinstvenost“ Rusije „ne samo kao zemlje, već zasebne civilizacije, zahvaljujući svojim bogatim tradicijama, (...) brojnim kulturama i religijama“. Sada je ta civilizacija otišla dalje od retorike odbacujući sve norme civilizovanog ponašanja. Putin je osvajač „zlatne medalje za apsurd“, kaže Aleksijevič. Njegova želja je „da bude najgori varvarin na evropskom kontinentu“. 

TANJUG / AP / Alexander Zemlianichenko

Ako postoji neka približna savremena analogija s takvom ambicijom, onda su to talibani, koji takođe odbacuju modernost u ime priklanjanja božanstvu. Kremlj danas čak i promoviše apsolutnu religioznost. Sveto trojstvo Andreja Rubljova, naslikano 1425, svojevremeno je prepoznato kao umetničko delo kojem bi u Tretjakovskoj galeriji u Moskvi trebalo posvetiti posebnu pažnju. Ali Putin ga je u međuvremenu donirao Pravoslavnoj crkvi, možda u nadi da će Bog pomoći ruskim trupama u Ukrajini. Sada to remek-delo koje bi trebalo da uznese dušu onog ko stoji pred njim čuvaju dva vojnika ledenog pogleda, u kamuflažnim uniformama i naoružana kalašnjikovima. 

Putinova želja da ugodi crkvi sugeriše da sebe zamišlja kao inkarnaciju ruskog nacionalnog duha. Kao što je jednom rekao, reagujući na kritike američkog predsednika Džoa Bajdena, „Nije ovde reč o meni. Ovde je reč o interesima zemlje. A interese Rusije nemoguće je suzbiti“. 

„Na delu su mračne sile“, upozorava Orlov. Oni poput njega imaju posla s ljudima koji žele „punu osvetu za raspad sovjetske imperije“. Carstvo koje žele da izgrade uključuje andropovljevsku kontrolu nad svakim aspektom ruskog života, kao i pretenziju da je stvaranje tog carstva božja volja. Kao što su u Orvelovoj jednačini „2+2=5“, to je narativ u koji možete da poverujete samo ako ste sišli s uma - ili ako ste na to na brutalan način naterani. 

Autor je profesorka međunarodnih odnosa na njujorškom Nju skul univerzitetu

©Project Syndicate, 2023.