Fudbal kao državni projekat: Zašto Saudijci ulažu milijarde i gde su Kinezi pogrešili

Kada je specijalizovani sajt Transfermarkt u septembru izračunao da su za ulazne transfere igrača tokom prelaznog roka od Saudijaca više trošili samo Englezi (2,8 milijardi spram i dalje velikih 954 miliona evra), prve reakcije su se uglavnom mogle podeliti u dva tabora. Neki su se tek tada setili da je „najvažnija sporedna stvar na svetu“ predmet borbe za profit – kao da to u Evropi dugo već nije slučaj, a naročito u pet najboljih i najgledanijih liga – a većina se hrabrila kako je sipanje saudijskih rijala na travu i kreč emirski hir koji će biti kratkog daha i koji fudbalu ipak neće oduzeti ono malo magije što mu je ostalo.

„Verujemo u sebe. Imamo najbolje takmičenje na svetu, najveće klubove na svetu, najbolje igrače na svetu. Ne mislim da je negativni uticaj saudijske lige na evropski fudbal realna opasnost“, bio je komentar Nasera el Helaifija, katarskog biznismena, predsednika francuskog giganta Pari Sen Žermen i predsednika Asocijacije evropskih klubova.

Vlasnik varšavske Legije Darijuš Mioduski dao je nešto oporiju ocenu.

„Možda je saudijsko ulaganje pozitivno, jer će mnogi ljudi shvatiti ono što mi, u manjim klubovima, u manjim ligama, govorimo već neko vreme: fudbal je sve manje razdvojiv od novca. To je realan problem i u evropskom fudbalu“, rekao je Mioduski.

No, valja podsetiti da Saudijska Arabija ima dugu tradiciju vabljenja dokazanih svetskih fudbalskih zvezda, uglavnom na zalasku karijere, kao i trenera koji su vodili evropske i južnoameričke timove. Sada su u Pro Ligi Nejmar, Firminjo, Karim Benzema, Sadio Mane, Kristijano Ronaldo, Aleksandar Mitrović, Sergej Milinković-Savić, Eduar Mendi, Džordan Henderson, Musa Dembele, Ruben Neveš, Ever Banega, a ranije su to bili Rivelino, Hristo Stoičkov, Roberto Donadoni ili Mario Zagalo. Velika imena, bila i ostala, a tim sačinjen od njih pretendovao bi na svaki klupski trofej.

Fudbal između populizma, „sportsvašinga“ i ekonomije

Pa opet, jasno je da trenutni saudijski napad na fudbal ima elemente presedana. Ne samo u obimu – recimo, Rivelino je 1978. boravak u Arabiji naplatio s 10.000 dolara mesečno, boravkom u dinastičkoj palati i vozikanjem "mercedesa", a trenutna Ronaldova godišnja plata u Al Nasru je navodno dvesta miliona evra godišnje – nego i u nameri. Ako su ranije saradnje bile posledica sporadičnih ulaganja i sticaja okolnosti, čini se da zvanični Rijad fudbalsku sezonu 2023/2024. vidi kao priliku za rebrendiranje.

To dokazuje činjenica da su Al Itihad, Al Ahli, Al Nasr i Al Hilal, četiri najveća fudbalska kluba i ujedno četiri najveća potrošača u Pro Ligi, u većinskom vlasništvu državnog Fonda za javna ulaganja (PIF) koji služi kao produžena geoekonomska ruka vladajuće dinastije El Saud. Nema govora o direktnoj finansijskoj isplativosti, budući da je ukupan prihod od ulaznih transfera zanemarljivih 4,9 miliona evra, i to na nivou cele lige. Možda je reč o pukom populizmu? Ipak je oko sedamdeset odsto stanovništva Saudijske Arabije mlađe od 35 godina i politički jeste mudro pružiti mu zabavu donedavno zamislivu samo na televiziji. Argumenti da je siloviti novi život saudijskog fudbala svojevrsni „sportsvašing“, ili ne tako diskretno skretanje pažnje sa kršenja ljudskih prava u kraljevini, još su održiviji . Zaista, malo šta može da u proseku više od stotinu pogubljenja godišnje obezvredi kao Ronaldov ili Nejmarov slalom kroz odbranu, krunisan velelepnim golom.

TANJUG / AP / Amr Nabil Kristijano Ronaldo

Suočen s optužbama o pranju svesti i ruku preko sportskih takmičenja, princ i svojevrsni „kreativni direktor“ Saudijske Arabije Muhamed bin Salman, imao je spreman odgovor.

„Briga me. Ako ulaganje u sport podigne saudijsku ekonomiju, onda ću nastaviti s praksom sportsvašinga. Trenutni udeo sporta u BDP-u je jedan odsto, a ciljam da ga podignem na 2,5 odsto. Nazovite to kako hoćete“, rekao je bin Salman novinarima Foks njuza.

Konteksta radi, sport već čini između dva i tri odsto američkog, francuskog i nemačkog BDP-a. Dakle, saudijska računica nije revolucionarna, ali se u septembru videlo kako ulaganje u sport izgleda kada ga uzme u ruke najveći svetski izvoznik nafte, ujedno i najvažniji član Organizacije zemalja izvoznica nafte (OPEC).

Znoj fudbalera kao zamena za naftu

Upravo je jedna ranija projekcija OPEC-a predvidela da će globalna potrošnja nafte doseći zenit 2040. godine, nakon čega treba očekivati njenu stagnaciju i smanjivanje. Skoro dve decenije možda nije mali vremenski okvir, ali Saudijska Arabija će svejedno morati da u sedamnaest godina spakuje održivu diversifikaciju izvora prihoda, čije je obrise bin Salman iscrtao u strateškom dokumentu „Saudijska vizija 2030“.

Jedan od mogućih rukavaca diversifikacije su nove tehnologije, o čemu svedoči izgradnja NEOM-a, futurističke metropole od 26.000 metara kvadratnih na obali Crvenog mora, čiji je projekat prvi put predstavljen pre šest godina. Drugi rukavac je oslanjanje na obnovljive izvore energije, automatizaciju radnih procesa i unapređenje sektora javnih usluga, što bi trebalo da smanji javnu potrošnju. Treći rukavac odliva se u dva smera – ka izgradnji luksuznih turističkih odmarališta i ka organizaciji različitih sportskih manifestacija.

Najmanje zanimljiva među njima, Svetsko klupsko prvenstvo u fudbalu, počela je 12. decembra 2023. godine. Najveličanstvenija bi bila Svetsko prvenstvo u fudbalu 2034. godine, za čiju organizaciju zvanični Rijad neskriveno lobira, kako kod predstavnika evropskih fudbalskih saveza, tako i kod trenutnog predsednika FIFA, Đovanija Infantina. Između te dve manifestacije nalazi se sijaset drugih, već održanih i naveliko predviđenih – boks i WWE mečevi, turniri u golfu, trke Formule 1, koje se u Džedi već organizuju od 2021. godine...

TANJUG / AP / Manu Fernandez Erling Haland na Svetskom klupskom fudbalskom prvenstvu u Saudijskoj Arabiji

Od januara 2021. do septembra 2023. godine, Saudijska Arabija je na različite sportske događaje potrošila 5,8 milijardi evra. Poređenja radi, tokom prethodećih šest godina, u iste svrhe je potrošila čak četvorostruko manje novca.

Ipak, Pro Liga s nekim od najboljih igrača današnjice imala je i imaće poseban simbolički značaj. Poslednji put da je u nekoj fudbalskoj ligi potrošeno više para na ulazne transfere nego u nekoj od „liga petice“ desio se 2016. godine. Tada su se među neprikosnovene Engleze, Francuze, Nemce, Špance i Italijane nekako umešali i Kinezi. I možda bi za Rijad bolje bilo da ne prepisuje iskustva Londona, Pariza ili Berlina – neka pogledaju uporedive greške iz Pekinga.

Kineske fudbalske renesanse se danas slabo ko seća

Tamošnji pandan „Saudijskoj viziji 2030“ bio je predstavljen 2015. godine i sadržao je plan za razvoj sporta od čak pedeset tačaka. Istorijski presek počinjao je s nespornom činjenicom da je prvi zabeleženi slučaj igre nalik savremenom fudbalu bio upravo u pokrajini Hebej, a završavao se slikama predsednika Si Đinpinga kako nasmejan drži „krpenjaču“. Sve između, ako pitate kineske zvaničnike, bio je brisani prostor koji bi zvanični Peking trebalo da popuni vraćanjem najpopularnijeg sporta na svetu u njegovu pravu postojbinu. Ne Englesku, već upravo Kinu.

Ciljevi su iz današnje perspektive možda bili nerealni – trebalo je, naime, uvrstiti fudbal u školske programe, čime bi na desetine miliona dece osetilo njegove čari od najranijeg uzrasta, i do 2025. godine otvoriti nekih 50.000 škola širom zemlje. Nezvanično i potpuno neproverljivo, delovi Komunističke partije Kine tvrde da se ipak donekle uspelo u zacrtanom, jer je navodno uspostavljeno oko 30.000 trening centara.

TANJUG / AP / Andy Wong Si Đinping

Tradicionalno nezapažena fudbalska reprezentacija Kine trebalo je da se osetno probije na rang-listi FIFA, na kojoj trenutno zauzima 79. mesto. U poslednjih godinama prethodne decenije ju je čak predvodio i trofejni italijanski stručnjak Marčelo Lipi. Kruna državnog napora trebalo je da bude organizacija Svetskog prvenstva u fudbalu 2030. ili 2034. godine, a mnogi su u organizaciji Letnjih i Zimskih olimpijskih igara 2008, odnosno 2022. godine, videli tek pripremu za ovaj korak, koliko god zahtevnu.

Ipak, čini se da se od ovih planova odustalo, a pandemija koronavirusa bila je samo jedan od problema, i to kasnije pridošlih. Trend je bio uočljiv i ranije, na primeru tihog pada kineske Superlige tokom prethodne decenije. Fudbalski klub Đangsu je kao projekat najbogatijih pojedinaca u Kini, primera radi, svoju prvi titulu osvojio 2020. godine, da bi se tri meseca kasnije neslavno ugasio pod teretom infrastrukturnih i finansijskih nedaća. FK Gvangžu, u koji je od 2010. uloženo za tamošnje uslove nepojamnih trista miliona evra, ispao je pre godinu dana u niži rang takmičenja. Kompanija Evergrande koja je služila kao svojevrsni investicioni fond ovog kluba upala je u finansijski jarak i pokazalo se da ni ogromne investicije nisu dovele do samoodrživosti, uprkos osam osvojenih titula od 2011. godine.

Tokom tog perioda, u Kinu po velike plate i utakmice koje su u odnosu na evropske ličile na nešto zahtevnije treninge, možda nisu išle zvezde poput Ronalda ili Nejmara, ali se jesu oprobali Jezekil Laveci, Havijer Maskerano, Hulk, Karlos Tevez, Jaja Ture... ponovo, nesporno velika igračka imena. S druge strane, danas i neuporedivo manje poznati, sposobni i plaćeni igrači bez problema dobijaju raskid ugovora i pakuju kopačke u nadi da će angažman naći negde drugde.

Čak su i pojedini mediji u Kini često jednostrano odlučili da više ne ispunjavaju obaveze iz ugovora o prodaji televizijskih prava na prenošenje utakmica. Prošle godine, engleska Premijer liga je dobila sudski spor u Londonu na osnovu kojeg je od televizijske kuće PPTV naplatila oko dvesta miliona evra zbog nepoštovanja ugovornih odredbi. Isto je prošla i Azijska fudbalska federacija, koja je prethodno s jednom kineskom kompanijom sklopila dogovor vredan nekoliko milijardi evra.

Definitivni znak da se u Pekingu o fudbalu više ne razmišlja kao o bezmalo državotvornom projektu koji bi trebalo da donese globalnu pobedu u kulturnim ratovima bilo je hapšenje nekolicine njegovih nosilaca. Bivši ministar prosvete Vang Dengfeng uhapšen je u februaru 2023. godine, jedan od najboljih kineskih fudbalera ikada i selektor reprezentacije Li Ti koji mesec ranije, a isto je prošao i Čen Ksujuan, bivši predsednik FK Šangaj i Fudbalskog saveza Kine. Svi se prokazani uglavnom sumnjiče zbog koruptivnih praksi.

Čini se da sličnih optužbi u Saudijskoj Arabiji ima neuporedivo manje. Ne zato što korupcije nema, nego zato što se na nju gleda drugačije. Kako bin Salman kaže, uglavnom, ali i njegovi zapadni partneri, predani uvoznici „crnog zlata“.