Meko lice novog autoritarizma: Gde nas vodi vrtoglavi uspon populista na leđima sistemskog razaranja demokratije

Populizam je ružna reč u Evropi danas. Ako želite nekoga da uvredite nazvaćete ga populistom. Prema kritičarima, populisti su demagozi koji podilaze običnom svetu, obećavaju brda i doline, podstiču niske strasti i huškaju „tihu“ većinu na imigrante i druge ugrožene grupe, samo da bi osvojili vlast i tamo opstali.

Gert Vilders, Marin le Pen i Najdžel Faraž stekli su reputaciju i podršku kao desni populisti-opozicionari, na talasu nezadovoljstva imigracijom i prebacivanjem nadležnosti evropskih država na institucije Evropske unije. I Donald Tramp je kao politički autsajder oštro napao nosioce političkog poretka a zatim, kao predsednik SAD, ratovao sa kongresom, sudovima i mejnstrim medijima, navodno u ime običnih građana.

S druge strane, Boris Džonson i drugi promoteri Bregzita iz glavne stranke britanskog establišmenta, uspeli su čak da Veliku Britaniju izvedu iz samog središta EU.

Za petama su im populisti iz drugih regiona, kao što su Havijer Milej, ranije karikaturalni opozicionar koji je obećao drastično rezanje troškova i delova državnog aparata a sada novoizabrani predsednik Argentine, i Rodrigo Duterte, doskorašnji predsednik Filipina koji je postao popularan zloupotrebljavajući borbu protiv narkotika i koji se hvalio da je jednog švercera droge svojim rukama bacio iz helikoptera.

Nije slučajno da se uspon populista poklopio sa padom demokratije na globalnom nivou. Pre nekoliko decenija demokratske ustanove su razarane vojnim pučevima, nasilnim revolucijama i stranim intervencijama. Danas to čine demokratski izabrane vlasti, često populističke, ograničavajući medijske slobode i političko takmičenje i zloupotrebljavajući javne ustanove protiv opozicije i drugih kritičara. Mada su demokratske ustanove načete i u Zapadnoj i Severnoj Evropi i Severnoj Americi, nove demokratije se suočavaju sa znatno većom pretnjom jer su demokratske ustanove ranjivije i nestabilnije.

EPA / Andy Rain

Ipak, populistički zahtev da obične građane treba zaštititi od državnih i drugih moćnika ne treba olako zanemariti. Populisti često s pravom ukazuju na probleme sa kojima se suočavaju obični građani a koje politički establišment ignoriše. Populisti često uključuju ugrožene grupe u politički život i stavljaju njihove probleme na dnevni red državnih organa i šire javnosti.

Levi populisti u Južnoj Americi su stekli veliku popularnost i političku moć upravo podrškom siromašnijim i kulturno marginalizovanim delovima stanovništva u kontekstu velikih nejednakosti – od Uga Čaveza u Venecueli i Eva Moralesa u Boliviji do Rafaela Korije u Ekvadoru. U Evropi glavni primeri su španski Podemos i grčka Siriza, stranke koje su se suprotstavile politici štednje koja je naročito pogodila siromašnije građane.

Ideologija ili politička mobilizacija?

Teško je okriviti političke komentatore za konfuziju oko prirode populizma jer u akademskoj javnosti stvari ne stoje ništa bolje. Istraživači ovim izrazom označavaju bitno različite pojave – od ideologije i diskursa, preko pokreta i stranaka, sve do političkog stila i strategije političke mobilizacije.

Pomalo zbunjuje i širok tematski i geografski raspon koji zahvata populizam.

Pominju se ruski socijalistički intelektualci „narodnjaci“ i američki farmeri iz poslednjih decenija 19. veka, ali i stranke poljoprivrednika iz Istočne Evrope između dva svetska rata. Pa zatim autoritarni levi populizam u Južnoj Americi posle rata, naročito peronizam, ali i desni, „neopopulizam“ Fuhimorija i Menema devedesetih. I konačno, savremeni desni i levi populizam na Zapadu i u zemljama u razvoju.

U tom raznorodnom geografskom i tematskom kontekstu dva obeležja populizma ipak odskaču, a to su neposredno obraćanje populista „narodu“ ili „običnim građanima“ i oštro suprotstavljanje elitama, tj. establišmentu ili nosiocima političkog, ekonomskog ili kulturnog poretka. Populizam nije ideologija jer populisti nemaju koherentne stavove o ključnim društvenim i političkim pitanjima i koriste različite, pa i uzajamno suprotstavljene ideje. Zato i govorimo o desnim i levim populistima.

TANJUG / AP / Michael Probst

Populistički programi praktično zavise od meta koje gađaju – desni populisti se suprotstavljaju liberalnom establišmentu, naročito u Evropi, a levi populisti konzervativnim elitama, naročito u Južnoj Americi. Zajedničko im je da oštro suprotstavljaju poštene, radne i vredne građane korumpiranim, otuđenim ili odrođenim elitama. Više je dakle reč o političkom jeziku ili stilu.

S druge strane, populizam je posebna strategija političke mobilizacije. Populistički političari grade neposrednu, ličnu vezu sa biračima, „običnim građanima“, koja zaobilazi ili gura u drugi plan političke stranke i političke ustanove. Populisti-opozicionari obično otvoreno omalovažavaju političke ustanove, kao središte otuđenih nosilaca poretka, a populisti koji su osvojili vlast sistematski podrivaju druge grane vlasti i kontrolne organe, navodno u ime naroda.

Populisti i demokratija

Populisti su ambivalentni prema demokratiji. Populizam može biti inkluzivan i demokratski jer uključuje u politički život one obične građane koje sistem ignoriše i zapostavlja, a ponekad i neposredno ugrožava njihove materijalne interese ili kulturne identitete. Relevantan je primer Tajipa Erdogana i turske Stranke pravde i razvoja koji su promovisali interese vernika i siromašnijeg stanovništva koje je sekularni kemalistički establišment decenijama marginalizovao.

Savremeni populizam u Južnoj Americi je mobilisao marginalne, siromašne ali i kulturno isključene, autohtone grupe protiv elite i otvorio politički establišment za nove igrače i insistirao na zvaničnom priznanju manjinskih identiteta. Takvi, uspešni populisti preoblikuju dominantne političke identitete, grade široke koalicije i transformišu stranačke sisteme.

Nasuprot tome, populizam ponekad isključuje delove stanovništva iz političkog života i podriva demokratske ustanove. Pojedini desni populisti huškaju građane protiv manjinskih grupa neposredno ugrožavajući njihova individualna i kolektivna prava. Mnogi, čak i inkluzivni populisti, omalovažavaju slobode izražavanja i medija i preziru pluralizam, a kada osvoje vlast, ne prihvataju podelu vlasti i legitimnost opozicije. Praktično populisti vide demokratiju kao vladavinu većine bez ograničenja. Zato populizam ne treba poistovećivati sa demokratijom već sa demokratskim trenucima ili privremenim demokratskim iskoracima.

Odakle dolazi savremeni populizam?

Obično je reč o nezadovoljstvu građana, naročito radnika i srednje klase, svojim ekonomskim položajem i nesigurnošću izazvanim globalizacijom i dramatičnim tehnološkim promenama. Obični građani veruju da je ceo sistem „namešten“ u korist korumpirane elite. Ne čudi da je stare zapadne demokratije sa najvišim nivoom nejednakosti, npr. SAD i Veliku Britaniju, temeljno uzdrmala populistička groznica. Velika finansijska i ekonomska kriza je dodatno podstakla desni populizam u Evropi, npr. uspon italijanske Severne lige i Alternative za Nemačku ali i leve populiste poput Sirize i Podemosa. 

EPA / Mohammed Badra

Desni populizam u visoko razvijenim državama Evrope i Severne Amerike podstiče rast imigracije i pad tradicionalnih vrednosti. U situaciji u kojoj većina imigranata dolazi iz nezapadnih i nehrišćanskih država dramatični događaji poput migrantske krize i terorističkih napada u evropskim prestonicama podstakli su populističku mobilizaciju, navodno u ime zabrinutosti za evropsku kulturu. Praktično desni populizam u Evropi izvire iz spoja ekonomskih i kulturnih činilaca. Deo običnih građana se ne okreće rutinski protiv imigranata već u ekonomskoj oskudici, naročito tokom velike finansijske i ekonomske krize.

Populisti stiču podršku i zbog nesposobnosti i nespremnosti političkih elita i političkih ustanova u savremenim demokratijama da odgovore na zahteve običnih građana. U evropskim državama građani imaju sve manje političkog uticaja jer su institucije Evropske unije preuzele ključne nadležnosti, naročito kada je reč o ekonomskoj politici. Paralelno, sudovi i tehnokratske ustanove, kao što je centralna banka, bitno utiču na politiku EU.

Populistima otvara prostor i slabljenje ključnih političkih stranaka i formalna institucionalizacija i profesionalizacija civilnog društva. Pošto se ključne stranke ne određuju jasno prema imigraciji, tradicionalnim vrednostima i evroskepticizmu, niti se stranke levog centra zauzimaju za interese najsiromašnijih, mnogi građani ih više ne podržavaju. Nasuprot tome, mnogi populisti sa krajnje desnice su ublažili programe i postali legitimni politički igrači a levi populistički pokreti su se transformisali u političke stranke i širom podrškom građana preoblikovali stranačke sisteme u svojim zemljama.

Balkanski populisti

Savremeni populisti na Balkanu su Erdogan, Nikola Gruevski i Aleksandar Vučić. Osvojili su vlast promocijom interesa siromašnijih građana i osudom korupcije „bivšeg režima“, a onda iskoristili tako stečenu ličnu popularnost da uklone institucionalne i druge protivnike.

Nasuprot Erdoganu, koji je zaista uključio ranije marginalizovane, verski orijentisane siromašnije građane u politiku, Gruevski i Vučić su „patriotskim“ porukama zadržali tvrdo jezgro svojih konzervativnih birača paralelno trubeći o evrointegracijama čime su privukli nove birače i otupeli oštricu otpora opozicije. Populističke poruke su naročito postale privlačne u trenutku kolapsa sekularističkih stranaka u Turskoj i demokratskih stranaka u Makedoniji i Srbiji.

Smisao populističke retorike bio je osvajanje i cementiranje vlasti a zatim skretanje pažnje javnosti sa dramatičnih političkih zaokreta, kao što su uvođenje radikalne politike štednje u Makedoniji i Srbiji i represija prema Kurdima u Turskoj. Populizam je bio dimna zavesa koja je prikrila drastično kršenje medijskih sloboda, urušavanje izbora i masivne zloupotrebe javnih ustanova protiv opozicije.

Vučićev populizam je praktično postao meko lice novog autoritarizma, podnošljiv „tihoj“ većini građana i prihvatljiv uticajnim međunarodnim igračima, zbog oslonca na neformalne i sofisticirane a ne represivne oblike autoritarne manipulacije. Da li je prebijanje i hapšenje mirnih demonstranata prethodnih dana signal da Srbija ubrzano ide ka represivnom autoritarizmu „naših prijatelja“ u Moskvi, Bakuu i Abu Dabiju, ostaje da se vidi.

Autor je redovni profesor na Fakultetu političkih nauka u Beogradu