Nas gost: dr Dragoljub Micunovic

NADAM SE DRUGOM KRUGU

Kandidat za predsednika Srbije profesor Micunovic porucuje biracima da se ne opredeljuju prema prognozama i nametnutom uverenju ko je u Srbiji "najjaci", nego da iskoriste taj retki izborni trenutak i glasaju za kandidata koji ce im, kao sluzbenik naroda, pomoci da zive bolje

Predsednik Demokratskog centra i bivsi predsednik Demokratske stranke Dragoljub Micunovic odlucio je da se ukljuci u izbor za Predsednika Republike Srbije. Izbori i postoje zato da se svaki politicar i svaka stranka na njima oprobaju i vide koliko vrede. Od toga polazi i sam Dragoljub Micunovic i veruje da ce uci u drugi krug. Ako ne udje u drugi krug, smatrace svojim uspehom i ako dobije nekoliko stotina hiljada glasova. Ako dobije manje od sto hiljada (izjavio je ovih dana), podnece ostavku na mesto predsednika stranke.

Voleo bih da nam objasnite sta vas je inspirisalo da se kandidujete? Zasto se kandidujete?

- Vase pitanje me cudi. Mene su ljudi cesto pitali zasto se ne kandidujem. Kazu "Vidis li sta rade, propadamo, sta cekas, sto se ne kandidujes?" Ja sam godinama trpeo taj pritisak.

Da li biste hteli da formulisete neke vase programske ideje?

- Normalno je u normalnim politickim situacijama da se predsednici stranaka ogledaju na izborima. Mi imamo jednu opsesiju od pocetka da to mora biti zajednicki kandidat koji ce odmah pobediti i napraviti red u drzavi. Ocigledno to nije bilo izvodljivo iz raznih razloga. I ta je nostalgija za jednim kandidatom i ostala. Ja sam imao pritisak i ranije u svojoj stranci da se kandidujem, ali sam podlegao tome da, eto, probamo da vidimo ko ima neku sansu, pa cemo ga glasati, podrzati. I sada, na poslednjim izborima kada se to svelo na neke tri opcije koje ocigledno nisu bile zadovoljavajuce bar za polovinu biraca, onda su me opet pitali mnogi zasto se ne kandidujem. Kad se, pri tom, ova situacija sa koalicijom "Zajedno" odvila, kad je nastalo rasulo unutar opozicije, onda sam morao prihvatiti izazov da se umesam u borbu.

Postoji i motiv koji je bio jos vazniji. Od te tri opcije koje su se cinile dominantne, nijedna mi ne uliva poverenje da je prava demokratska opcija koja ce stvarno izvrsiti demokratski preobrazaj u nasem drustvu. Na jednoj strani imamo opciju koja traje trideset godina, cak i personalno ti isti ljudi su na vlasti, mnogi cak i trideset godina u kontinuitetu, i svaki put nas uveravaju, evo i sada, da ce nas odvesti u svet, u Evropu, da ce nas povezati sa medjunarodnom zajednicom. Logicno je pitanje A zasto to nisu uradili do sada? Ko im je branio? A da nas nisu mozda oni izveli iz medjunarodne zajednice? Ocigledno, to je kontinuitet jedne politike, inertne politike i sigurno da ona nije resenje nase krize.

Na drugoj strani imamo jednu agresivnu politiku koja je jos vise zaostrena u odnosu na svet i koja sigurno ne moze biti garant demokratije u ovoj zemlji.

A i ona treca, koju je tesko definisati. Ocigledno je da je bio potreban jedan jasan, demokratski, racionalan glas. Koliko ce on biti snazan, to treba da kazu biraci, ali mi moramo i sebi, a i drugima, da stavimo do znanja da jedan takav glas postoji. Verujem da ce nase biracko telo reagovati tako da taj glas nece biti skroman. Ocekujem...

Koliko otprilike?

- Naravno, kad gledam optimisticki, ja je vidim kao sansu za ulazak u drugi krug, ali bih smatrao kao uspeh za stranku, za sebe, a i za sve demokrate, ukoliko bi se to svelo na nekoliko stotina hiljada glasova. To je onda jedna politicka snaga koja moze kasnije da okupi i ostale, bez obzira pod cijim rukovodstvom. Ne tvrdim da sam podigao barjak, pa da svi moraju da stanu pod taj barjak, ali sam digao glas i pozvao sve da se taj demokratski potencijal koji u ovom drustvu sigurno postoji, artikulise. Videcemo kako ce to ici.

Mi, naravno, imamo dosta teskoca. Prvo, neravnopravni smo na samom startu. Posto Srbija nema zakon o kontroli trosenja sredstava i visini dozvoljenih troskova u izbornoj kampanji, neki trose milione, da li drzavne ili partijske, svejedno je, a neki ce morati da se pomire sa nekoliko desetina hiljada dinara koje ce na kraju kampanje dobiti od drzave.

U demokratskim drzavama postoje strogo kontrolisani i prilivi novca i visina iznosa koji se u kampanju moze uloziti. U stvari, novac bi bio u drugom planu, a u prvom planu licnosti i njihovi programi. To kod nas nije slucaj i vec u startu se delimo na bogate i siromasne.

S druge strane, odmah iza toga ide druga neravnopravnost - nacin pracenja izbora od strane medija. Jugoslavija nema postovanja prema onim propisima Saveta Evrope i OEBS-a o ponasanju televizije, posebno one komercijalne. Kod nas se komercijalne televizije ukljucuju u kampanju, na taj nacin zaradjuju pare, i ko ima para, moze po citav dan da vrsi propagandu.

Ako biste bili izabrani, sta biste prvo ucinili? Sta bi bio prvi potez na toj funkciji?

- Prvi potez bio bi da okupim sve najznacajnije politicke ljude, i one u parlamentu i one izvan, i da zatrazim pomoc od svih da zajednicki spasavamo drzavu. Znaci, uspostava dijaloga i saradnje bila bi prva stvar. Druga stvar bi, naravno, bila da se sugerise jedna ekspertska vlada koja bi u toku jedne godine pripremila uslove za izbore, uredila medije, donela najvaznije propise. Zatim bih odmah sugerisao intenzivan dijalog izmedju Crne Gore i Srbije da se povrati autoritet saveznoj vladi da ona moze da preduzme korake ka nasem brzem ukljucivanju u medjunarodnu zajednicu. Mislim da treba odmah da se trazi prijem u OEBS i Savet Evrope jer je to nesto sto nas onda obavezuje na postovanje odredjenih merila, ali i daje sigurnost.

A prijem u NATO?

- Prijem u NATO je stvar koja sledi posle toga jer ako se tezi Evropi, taj predlog ce sigurno doci na dnevni red. I mislim da to sad ima jedan drugaciji znacaj za Evropu. Mislim da bi za Srbiju i za Jugoslaviju bilo dosta komplikovano ako bi oko sebe imala sve clanice NATO-a, a ona bila tu u nekom vakuumu. Ali, clanstvo u OEBS-u je vazno jer je to organizacija koja garantuje bezbednost. Ako ste u njoj, onda su vase granice garantovane, kao i vasa bezbednost, ako ste izvan toga, onda je to velika opasnost. Prema tome, treba polaziti od cilja koji imamo. Ako nam je cilj bezbednost i, naravno, postovanje pravila medjunarodnog prava i onih ugovora koje smo potpisali, onda se mora u OEBS ulaziti odmah.

Da li biste raspisali referendum za ulazak u NATO, kao u Madjarskoj?

- Sigurno. Posto to nije samo stvar bezbednosti, nego i velikih troskova. Treba prvo sagledati koliki su ti troskovi, kojim tempom bi se oni pojavljivali, i drugo - kakav je stav naroda. Tu, naravno, postoje psiholoski problemi s obzirom da su NATO snage bombardovale srpske ciljeve u Bosni, ima tu jos dosta negativnog naboja, ali uz jedno normalno raspravljanje o tom pitanju, o prednostima i o manama, a posle toga raspisati referendum i onako kako narod odluci, tako i postupiti. To sigurno jeste krupno pitanje i ne bi smelo da bude samo na Ministarstvu spoljnih poslova i na vladi. Ali, za sada nas niko ne zove u NATO.

Kad smo kod NATO-a, kako gledate ovo priblizavanje i zblizavanje sa Kinom, sa zemljama nama vrlo bliskim i prijateljskim, doduse malo daljim nego sto su Svajcarska i Francuska, pa i Engleska, u stvari na ove silne delegacije kineske. Citam ovih dana da je ceo nas izvoz u Kinu bio u prvih deset meseci ove godine pet-sest miliona dolara.

- Mislim da je ovo sa Kinom dobrim delom motivisano nekim politickim, pa mozda cak i nekim licnim razlozima.

Kako mislite licnim?

- Pa, ima tu mnogih u vladi cije firme imaju vazne aranzmane sa Kinom. Medjutim, od toga ne treba praviti nikakvu maglu i mistifikaciju. Prvo, u politickom smislu Kina nikada nije stavila veto i mi smo ipak na jednoj periferiji njene politike koja je azijska i globalna. Kina nikad nije izrazavala ambicije da utice na evropsku politiku. Za vreme sukoba sa Rusima, oni su malo podrzavali Envera Hodzu u Albaniji, ali to je sve njihovo prisustvo na evropskoj politickoj sceni. Kina je azijska zemlja i ona je, naravno, zemlja svetskog strategijskog znacaja, ima milijardu i po ljudi, ali to nije nas partner u bilo kom strateskom pogledu. Lepo je da Kina o nasem narodu misli lepo, lepo je da bude principijelna, ali ako bismo se mi nasli u nekakvoj ugrozenosti, a da ona bude stub nase odbrane, mislim da je to neubedljivo. Mi smo na Balkanu i u Evropi i mi moramo da se obezbedimo na Balkanu i u Evropi, prvo sto se tice bezbednosti drzave, a drugo sto se tice nasih trgovinskih, kulturnih i drugih veza.

Kod nas ima ideologa koji preporucuju kineski put koegzistencije dva sistema. Da li je to primenjivo kod nas?

- Moram priznati da ne citam te radove. Ne verujem da takav neki koncept postoji u teorijskom smislu koji bi danas bio odrziv. Jednostavno, trzisna privreda i politicki pluralizam su postale dve vrednosti i dva modela koji su planetarni. Kina je jedna ogromna zemlja koja se i sporije krece i menja iz razumljivih razloga jer je to zemlja koja nije tako nacionalno homogena kako se cesto misli. A zna se da napustanjem socijalistickih ideologija, dakle, kolektivistickih ideologija, uvek postaju otvorena vrata nacionalizmu kao drugoj kolektivistickoj ideologiji. U Kini bi verovatno sa naglim stvaranjem stranaka postojala ogromna opasnost da se razbuktaju neki nacionalni sukobi. Kina o tome sigurno vodi racuna. I potpuno je drugacija priroda jedne zemlje od milijardu i po stanovnika i pitanje kako ce ona da organizuje politicku borbu je drugacije od onoga sto imamo u Evropi. Kina je, kao velika zemlja, manje pogodna, to je poznata stvar, za brzu demokratizaciju, nego sto je to slucaj sa malim zemljama.

Medjutim, ta kineska prica o dva sistema ovde nema nikakvog smisla. Srbija pre svega, nema sistema, nema privredni sistem. Mi smo imali nekoliko pokusaja tranzicije i tek smo na putu da se prilagodimo svom okruzenju, da stvorimo, ono kako danas vole da kazu, ambijent trzisne privrede. To ne moze biti kineski model.

A, s druge strane, imamo i drugi problem, a to je kontinuitet jednog projekta. Rekao sam, cak i personalno mnogi ljudi su trideset godina na vlasti, ukljucujuci i danasnjeg mog protivkandidata. Ceo zivot su na vlasti. Dakle, to je apsurdno za jednu demokratsku zemlju da jedna ista garnitura ljudi bude trideset godina na vlasti. Tu ne moze biti demokratije.

Upravo kad je o ovoj vlasti rec, sta mislite zasto se tako tesko i mucno ona odlucuje na privatizaciju, na jednu normalnu privatizaciju? Eto, ponovo ovaj zakon govori o dobrovoljnosti, pa ko hoce, hoce.

- Mogao bih da kazem da je veliki deo privatizacije izvrsen. Problem je samo da li se zeli da ona bude pravilna, da bude princip. Jednom je u Skupstini jedan poslanik, kome su onako usput rekli da je sedam godina bio na robiji zbog utaje nekog drustvenog dobra, odgovorio sa puno cinizma: Ja sam vec onda pre drugih krenuo u privatizaciju. Znaci, borio sam se protiv drustvene svojine. Hocu da kazem da je kod nas, nazalost, veliki deo drustvenog bogatstva privatizovan na razne ilegalne nacine.

Mislim da je ipak veci deo ostao.

- Naravno. To sto je ostalo, ostalo je delom i zbog toga sto nema gde da nestane. Mnoge velike sisteme koji mogu da proizvedu samo nesto sto se ne moze prodati, sigurno nije lako prodati. Ali, one stvari koje su profitabilne, kao sto su trgovine, kao sto su bila druga ulaganja, gde mozete da obezbedite velike profite, tu su vec mnogi usli. Pogledajte da li danas imate uticajnog politicara koji nema firmu! Dakle, privatizacija je na delu. Mislim da je propustena velika prilika za vreme sankcija kad su sve te velike fabrike stale, sto onda nisu napravljeni jasni popisi sta ce ikada moci da zivi, a sta ne, da su radnici, preko socijalne politike za iste te simbolicne pare koje se i ovako socijalizuju iz drugih fondova, prebaceni na fondove, pa bi ljudi vec do sada ili pravili neke svoje manje firme, isli u trgovinu, prekvalifikovali se. Ne bi ostajali u jalovoj nadi. Ti su ljudi prevareni. Ocekivali su da ce ponovo da ozivi cela privreda, da ce biti opet jugoslovensko trziste, da ce izaci na svetsko trziste. Ali, ostali smo i bez jugoslovenskog i bez svetskog trzista. Nasa tehnologija je zaostala. Racunalo se da ce nas traktor opet biti dobar, da ce neko da kupi nas auto i tako dalje. Nazalost, to se nije dogodilo. I to je najveca obmana i uljuljkivanje, radi nekog navodno socijalnog mira, sta je ucinjeno radnicima koji su sada, naravno, vrlo zbunjeni. Pogledajte na sta lici Kragujevac ili Nis i sta ce se desiti sa tim radnicima.

Pre godinu dana otprilike jedan covek pise u "Politici": Zasto se mi lepo ponovo u ovim teskim vremenima ne vratimo proizvodnji naseg "fice" koji nas je nekada odvodio u svet, u udaljene krajeve Evrope i dalje.

To je upravo ovo sto ja kazem, obmanjuju se ljudi i dalje.

A sta bi se objektivno moglo uraditi u ovom casu sa Nisom, Kragujevcem i, recimo, "Sartidom" iz Smedereva, po vasem nekom vidjenju stvari?

- Prvo, treba da se razgrne magla i da se vidi sta je to sto tu postoji. Dakle, vrednost njihova, koliko su duzni, kako stoje tehnoloski, sta mogu da proizvode. Pa, mozda nesto u tim fabrikama moze da se proizvodi i proda, negde neki deo u nekakvoj kooperaciji. Sigurno se nesto moze sacuvati. Moze "Zastava", na primer, da proizvodi neke delove za druge automobile, mozda cak i neku seriju nekih drugih automobilskih fabrika da preuzme, pa da nesto radi.

Medjutim, ceo taj sistem u celini, takav kako je postavljen, sa velikim brojem radnika, sa velikom administracijom, potpuno je neracionalan, on ne moze opstati. To znaci, treba ga iznutra rekonstruisati, obezbediti jedan fond za ono sto se zove socijalna briga za radnike i brzo ih prekvalifikovati. I ono sto je vazno, davati kredite tim ljudima za privatnu privredu. Najbezbolniji, najbolji, najzdraviji nacin jeste da se kreditira i pomazu mala i srednja privreda, i to ona proizvodna posebno, a ne samo trgovina, kafici i ovaj sverc. Upravo mali proizvodni kapaciteti jer su oni vrlo jasni, racionalni, profitno vrlo motivisani i fleksibilni su, sigurno se lako daju preorijentisati. Ako im jedan proizvod ne ide, oni ce proizvoditi drugi. Medjutim, oni su pod najvecim teretom, jer je to jedina zdrava privreda koja donosi prihod. Ona biva, s jedne strane, reketirana i to reketirana na razne nacine, cak i preko nekih politickih partija. A s druge strane, koliko god zatreba vladi, to su razne dazbine, ona iz njih zahvata. I nisu jednako tretirane u odnosu na drustvene firme. Kada privatne firme duguju drustvenoj firmi, od njih se dugovi odmah naplacuju, a kada njima duguje drustvena firma, to ce oni pricekati ko zna dokle. Prema tome, to je jedna privreda koja je nesto najzdravije u nasem privrednom mehanizmu, koja je raubovana i unistavana.

S druge strane, pogresna je prica o dolasku stranog kapitala. Nece strani kapital doci u jedan propali sistem koji je potpuno neracionalan, tehnoloski zaostao, s ogromnim troskovima, dugovima i tako dalje, ali hoce da podrzi neko malo ili srednje privatno preduzece, s obzirom da mu ne treba neka velika tehnologija, koje ce se razvijati na najbrzi nacin u zelji da se profit ostvari. Postoji hiljadu stvari kojih je gladno zapadno trziste u odredjenim kolicinama i mnogi ce rado uloziti kapital i to podstaci. To se kod nas malo drzi ispod zita, ali kod nas postoje ta srednja preduzeca koja imaju izvoz od nekoliko miliona dolara. Pogledajte samo u Cacku ili Subotici. Samo, oni rade pod ogromnim teretom.

Ta privreda, medjutim, moze da apsorbuje jedan deo ovih radnika koji odlaze iz preduzeca koja su nerentabilna i, s druge strane, da ona bude onaj profitno jasan deo koji nas ukljucuje u medjunarodnu podelu rada na trzisnim principima. Mi smo imali privredu, nalik na sovjetsku, koja je trebalo da bude autarhicna - moramo da imamo sve, i proizvodnju aviona i automobila i zelezare, i svega i svacega. To je 1948. godine kad je bila blokada Sovjetskog Saveza. Kao sto se Sovjetski Savez posle 1917. morao sam da brine da ne bi bio ucenjivan, tako je i ovde nastala ta privreda. Posle se ona podelila u sedam nacionalnih ekonomija koje su opet bile sve autarhicne, svaka sa svojom zelezarom, svaka sa svojim trzistem. Sa takvim sklopom privrede, mi nemamo sta da trazimo u dvadeset i prvom veku.

I zato je neophodno da napravimo, rekao sam, jedan inventar sta je to sto mi mozemo da proizvedemo i da prodamo. I kad to radimo, to je racionalna ekonomija. Mi nemamo strategiju ekonomskog razvoja. Imamo pomesane licne interese, stare zablude, inerciju, socijalne kompromise, ali nemamo strategiju ekonomskog razvoja. To nije uradjeno. Nejasno mi je sta su te republicke i savezne vlade radile, kako nisu mogle za ovo vreme, vec od 1990. godine, kad se raspala drzava, nesto da ucine. Moralo se razmisljati o trzistu, sta cemo da proizvodimo, kome cemo to da prodamo, koje su nase prednosti i da te prednosti razvijamo. To nije uradjeno. I sada ta vlada i ta partija koja to nije uradila, danas nama obecava da ce nas odvesti u svet, u Evropu i tako dalje. Imali su vremena da to urade. Ko im je branio? I ja sam zaprepascen da kandidati pozicije kritikuju postojece stanje i dele lekcije sta bi trebalo uraditi. Zasto to do sada nisu uradili? Zasto bi im neko verovao da ce to uraditi sutra?

Imam jedno pitanje za kraj: kako komentarisete to da se i ove godine proslavlja 29. novembar?

- Pa, upravo se radi o kontinuitetu, o inerciji. Jednostavno, ljudi ne zele nista da menjaju. Trideset godina su isti. Ja se cudim tome da neko veruje da se moze odrzati taj kontinuitet, kad nijedna institucija u drzavi vise ne moze da zivi na stari nacin ni ovde, ni na citavom Balkanu. To je nesto sto zbunjuje ljude.

Sta je, po vasem misljenju, najveci problem danasnje Srbije?

Kriza pravne drzave. Srbija malo lici na drzavu. Pocev od vlade, parlamenta, sudstva, skolstva, privrede, banaka. Koju god instituciju uzmete da analizirate, trula je i nefunkcionalna. Korupcija i kriminal samo upotpunjuju ovu sliku. Najvazniji zadatak buduceg predsednika Srbije bice da, pomocu vladavine prava, povrati dostojanstvo ovim institucijama.

Mnoga pitanja se moraju neodlozno resavati na pravni nacin, kao sto su penzijski fond i stara stednja. Bez toga nema privredne reforme ni stabilne privrede.

A najprece pitanje je povratak Srbije i Jugoslavije u medjunarodne politicke, privredne i finansijske organizacije. Srbiji je potreban predsednik koji ove probleme moze najbolje da resi.

PETAR IGNjA