Svitanje evropske zore

Potpuno iznenada, kad to baš nismo očekivali, iz Brisela, grada koji je postao nezvanično glavni grad Evrope (u njemu stanuje sila), stigla je vest da će Evropska unija parafirati Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. Šta to tačno znači, teško je objasniti; to znaju samo naši i evropski eksperti koji se tajno dogovaraju, ali to bi kao trebalo, prosto rečeno, da je početak puta ka konačnom cilju – ulasku u Evropsku uniju. Za građane Srbije sve zavisi od toga ko šta ima u glavi i kakvu ideologiju neguje, to bi, figurativno, značilo, da su nam evropske zemlje, pošto su nas sa Amerikancima bombardovali, odškrinule vrata raja ili pakla. Bombardovanje je trebalo za nas da bude neka pedagoška poema, samo što je briselski Makarenko umesto prevaspitavanja rečima to uradio avionima i raketama. Sad, prevaspitane, pomalo još neposlušne, Evropljani, kao, gledaju drukčije i primiće nas u svoje redove – jednog dana a možda i posle. Eto tako mi vidimo parafiranje (ova reč nema veze sa parafinom nego znači, na francuskom, potez pera pri potpisu, odnosno skraćeni potpis). Paraf će udariti B. Đ. Najveću zaslugu (to tako na prvi pogled deluje) što će potpredsednik vlade Božidar Đelić staviti svoj paraf na Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju ima, zamislite, niko drugi nego Karla del Ponte! Ona je Oliju Renu, koji je naš prijatelj, igrao je mali fudbal prošle godine u Novom Sadu, zajedno sa Goranom Svilanovićem, a bio je sa njima i Vuk Drašković, koji je odličan šahista; dakle, ona je prenela Oliju Renu da je Srbija ostvarila značajan napredak u saradnji sa Tribunalom u Hagu i da je to dovoljno za parafiranje pomenutog sporazuma. Ko bi rekao da je Oli Ren, čovek koji igra mali fudbal i šeta kao turista ulicama Novoga Sada, ne izbegavajući da uđe u prvi bircuz, toliko moćan. Mnogi su se čudili njegovoj poseti, nonšalantnom ponašanju, jurcanju za loptom... ali on je, ipak, bolje prošao od Ajnštajna, koga su Novosađani nazvali ludim Marićevim zetom. Zaslužuje naš prijatelj Oli da čujemo kako je on obrazložio svoju odluku. Dobro, znamo mi ko stoji iza svega, jasno je nama da o tome odlučuju vlade najvažnijih evropskih država, ide se tu niz dlaku malo i Rusima, ima tu svega i svačega, ali nije ni reč Olija Rena bila mačji kašalj. Wemu je Karla del Ponte saopštila ono što joj je on savetovao da kaže i ko misli da mi tu nešto sad izmišljamo, grdno se vara. Nikad se na Zapadu nije više vodila politika iza zatvorenih vrata, dogovaranja, sabiranja i oduzimanja poena, nego danas. Ali, to je tako i nikako drukčije. Videćemo, kasnije, kako je na ovaj potez pera pri potpisivanju Sporazuma reagovao Hjuman rajts voč, ali pre toga još malo pažnje našem prijatelju Oliju Renu. Evo njegovog obrazloženja: “U ime i uz podršku kolega komesara, odlučio sam da u Briselu parafiram Sporazum. Naravno, to nije kraj puta. Saradnja sa Tribunalom sada ne može da stane. Ostalo je dosta toga da se uradi, kako bi se postigla puna saradnja s tim sudom, a to je osnovni uslov za potpisivanje Sporazuma... Ovo je prekretnica za Srbiju. Posle nacionalizma u devedesetim, svanula je demokratska zora dvehiljadite za Srbiju, a sada za nju sviće i evropska zora” – rekao je Oli Ren. Nema sumnje, naš je prijatelj pisao poeziju u gimnaziji i mi njegove reči stavljamo u naslov. A sada Hjuman rajts voč (nema potrebe da se ovo prevede; i deca u Srbiji, i vrapci na grani znaju šta to znači). E pa ovi iz ovog bacaju sada masnu sodu u oči Oliju Renu. Kažu da Ren nagrađuje Srbiju, iako ona pruža utočište generalu optuženom za genocid. Ovo je izgovorila Lota Lajht, predstavnica ovih iz onog. Ona nema dokaza za to što priča, ali ona ne oseća ni obavezu da govori istinu. Naprotiv. Oli se nije mnogo uzbudio zbog Lote i njenih saradnika. Nije pouzdano, postoji sumnja da je u sebi rekao – Mogu da mi, u svitanje, pod prozorom, kuglaju. Rođeni pesnik. To njihovo preterivanje, a ima takvih i u Srbiji, sve to njihovo guslanje uvek o istome, postaje dosadno i zato Lotu niko i ne sluša. Psi laju, karavana prolazi. Samo, nije ni Lota naivna. Ona oštro podseća svetsku javnost da je Karla del Ponte, posle posete Beogradu, negde u oktobru, kazala da Srbija i dalje ne radi dovoljno na hapšenju preostalih begunaca. E, frau Lota... Da li je dotična gospođa ikada čula za izreku kako nije sramota promeniti mišljenje? I to što je Karla del Ponte rekla bilo je negde u oktobru, a sad je novembar! Kad se čovek malo zamisli, bez obzira na to što sve ovo lepo zvuči, a voli istoriju i ceni stare Grke, padnu mu na um Danajci i upozorenje mudrih staraca koji su govorili – čuvaj se Danajaca i kad darove donose. Znamo, bliži se deseti decembar, dan kad će se Kosovo, verovatno, samoproglasiti nezavisnim. Znamo i da će biti izbora. Ne znamo kada, ali prestalo je ono otužno “tumačenje” Ustavnog zakona o tome da li je starije jaje ili kokoška. Izbori za predsednika Republike moraju se raspisati do kraja godine, svidelo se to nekome ili ne. Nema nejasnosti u toj odredbi, mora se samo dobro znati sintaksa. Pisali smo o tome. Sad znamo i da je postignut dogovor, to je važnije i od Ustava i od zakona, jer kod nas to tako ide pošto nismo pravna, nego dogovorna država. Nije važno. Bitna je kinetika. Znajući sve to, a to zna i Evropa, možda ima malo istine i u tome da će nam oni davati dar po dar, kako bismo lakše progutali veliku žabu. Izbora će, dakle, biti, bili doneti oni zakoni ili ne bili doneti oni zakoni. Bolje je da budu doneti, ima još vremena, tako bismo postigli i legitimitet i legalitet izbora. Ali, ako novi zakoni ne budu doneti, primeniće se stari; tako je to u pravu, a istorija ne može da čeka. Ne bi radikali bilo to što jesu, kad ne bi nešto radikalno smislili. Oni kažu da izbora neće ni biti, pošto će ova vlast uvesti vanredno stanje, kad dođe do proglašenja nezavisnosti Kosova, jer je to ugrožavanje teritorijalnog integriteta države i parlament može da uvede vanredno stanje. Malo verovatno. To niko u Srbiji ne bi odobrio, a bio bi to prst u oku i Evropi. Kakva strana ulaganja, kakve investicije, kakav ulazak u Evropsku uniju zemlje koja za tri godine proglašava dva vanredna stanja! Bilo bi dobro da se strasti smire, da se svetla u krčmi ne gase, da ne bi pijanci uživali u tuči.