Nema spora, ima li dogovora

Šalu na stranu, u petak su svi odahnuli. Predsednik i premijer Srbije iznenadno su, kako se i očekivalo i kako oni najviše vole, objavili da stvarno nema smisla da kidaju živce građanima Srbije nezdravom političkom neizvesnošću, pa da su se zato dogovorili da poštuju naš Ustav i Ustavni zakon u svakom slučaju sem u slučaju da međunarodna zajednica ne poštuje svoje međunarodno pravo. Borisu Tadiću nesumnjivo naklonjena međunarodna zajednica na koju se misli, neka se zamisli: predsednički izbori će u Srbiji biti raspisani najdalje do 31. decembra 2007. godine, kako propisuje Ustavni zakon, sem u slučaju da posle 10. decembra iste godine vladini koalicioni partneri utvrde da je teritorijalni integritet Srbije ugrožen. Mada su se odmah našli i oni koji su podsetili da je teritorijalni integritet Srbije ugrožen još od 1999. godine, vladini koalicioni partneri, bez Velimira Ilića kome su ti pregovori dosadili pre nego narodu, najavili su da će do 8. novembra usaglasiti sve zakone neophodne za održavanje predsedničkih izbora, a posle 10. decembra oceniti pomenute rizike i dogovoriti se o konačnom datumu izbora. Od 10. decembra dakle zavisi da li će izbori biti u januaru, februaru, martu ili možda nikad. Mada su ekstremni obožavaoci Demokratske stranke odmah zavapili da je Vojislav Koštunica opet prevario Tadića, a u njegovoj se sudbini nešto prepoznao i takođe predsednički kandidat na sva usta prevareni Tomislav Nikolić, izgleda da je ovo pitijsko saopštenje blisko svim relevantnim učesnicima u predmetnom dogovoru. Pa i Tadiću. Kad nije uspeo da ubedi Koštunicu da u Ustavnom zakonu stoji da izbori treba da budu održani u decembru, a pre 10, ni njemu se ne ide grlom u januar. Jer međunarodna zajednica mu jeste naklonjena, ali nije baš toliko. Na januar su se narogušili i pravoslavni novosrbijanci takođe mogućeg predsedničkog kandidata Velimira Ilića jer tada slave Božić, Novu godinu, Svetog Jovana i ostale slave. Ali i ako svi ovi zamršeni uslovi budu ispunjeni, vladini koalicioni partneri još ne znaju da li će na predsedničkim izborima podržati Tadića kao jedinog kandidata, koji će po mišljenju njemu naklonjenih analitičara u drugom krugu pobediti i ako ga ne podrži Demokratska stranka Srbije, ali je zbog čvrstine vladine koalicije bolje da ga podrži. Miloš Aligrudić (DSS) je ostavio mogućnost da DSS ipak podrži Tadića ako im se iznenada ne dogodi bar za trgovinu u drugom krugu relevantan narodnjački kandidat, Jelena Marković (DS) je uzvratila da bi zajednički vladin kandidat bilo najbolje rešenje, ali na istraživanja javnog mnjenja previše oslonjena DS na tome ne insistira. Nikom ovde nije lako, i s razlogom, kaže za NIN izvršni direktor CeSida Marko Blagojević. Po njegovom mišljenju, predsednički izbori nisu samo izbori za predsednika i imaju pravo političke stranke što na njihovo održavanje ili neodržavanje (kako je kome u interesu) troše toliko energije. I svoje i naše. “Pitanje političkog značaja predsedničkih izbora tako je kompleksna tema da bi se o tome dala napraviti ozbiljna studija”, kaže Blagojević. Umesto dokaza o posebnosti predsedničkih izbora on ih poredi sa parlamentarnim. “Kod parlamentarnih izbora postoji cenzus od 5 odsto, a politička stranka koja na tim izborima osvoji 5,5 ili 6 odsto glasova može sebe da smatra uspešnom. Takva stranka i njen pretpostavljeni kandidat sa takvim rezultatom na predsedničkim izborima ozbiljan je gubitnik. Na predsedničkim izborima velike partije mogu da utvrde svoje političke pozicije preko svojih lidera, znači svojih najjačih kandidata. To mogu da budu jake partije sa istinskim pretendentima na taj položaj, ili to može da bude politička stranka koja učešćem na predsedničkim izborima sebe promoviše kao što je svojevremeno bio slučaj sa Bogoljubom Karićem i njegovom strankom, ili to može da bude partija koja na taj način želi da postigne neki politički cilj kao temelj za nekakve buduće pregovore ili neko cenkanje”. Sve navedeno je dovoljno da se shvati zašto jedna politička stranka u Srbiji ovog trenutka vidi svoj interes u tome da se predsednički izbori održe, a druga vidi svoj interes u tome da se izbori ne održe. Znači, stranke su imale oko čega da se spore? “Imale su i te kako. Ti su izbori vrlo važni za državu kao što je Srbija jer njima se šalje određena poruka”, tvrdi Blagojević. I pitanje institucionalnog značaja funkcije predsednika Republike kompleksno je, tvrdi bivši sudija Ustavnog suda Srbije Slobodan Vučetić. “Poređenje nadležnosti predsednika definisanih po sadašnjem Ustavu sa nadležnostima predsednika u Miloševićevom Ustavu zahtevaju razmatranje sa najmanje dva, a možda i tri nivoa: teorijskog, ustavnog i faktičkog”, kaže on i tvrdi da su te nadležnosti u osnovi slične, ali različite. Vučetić pridaje veliki značaj okviru federalne države u kome su definisane i ostvarivane nadležnosti predsednika za vreme Miloševića, pa dodaje da su neke nadležnosti definisane bivšim ustavom bile nominalne nadležnosti, a faktički prenete na organe Federacije. U tom bi smislu Tadićeve sadašnje nadležnosti i kad izgledaju manje mogle faktički biti veće, ali je novim Ustavom ojačan i položaj vlade pa je tako uspostavljen jedan novi balans. Blagojević opet smatra da je stvarna moć predsednika Srbije vrlo velika, ali da ne potiče prevashodno iz njegove ustavne i zakonske pozicije nego iz velikog autoriteta koji proističe iz načina njegovog izbora. “Poslanici su samo ljudi svojih stranaka, dakle najčešće anonimni, premijera i ministre bira parlament, samo predsednika bira narod. Ne radi se, dakle, toliko o institucionalnoj moći koliko o autoritetu zasnovanom na broju birača”. Ima slučajeva, kaže on, kad na predsedničkim izborima politička stranka vuče kandidata i slučajeva kad kandidat vuče stranku. “Što se Borisa Tadića i Tomislava Nikolića tiče, kod obojice je pomalo na delu kombinacija. Iza obojice stoje i jake partije, ali su i njih dvojica ličnosti koje birači cene. U svim anketama odskaču od drugih kandidata, čak i u onima u kojima se ne nude pojedinačna imena na izbor”. Čiji je predsednik najsiromašniji U svim državama bivše SFRJ obnarodovane su imovinske karte koje su, u skladu sa zakonom, popunili njihovi predsednici sem u Sloveniji i Srbiji. CRNA GORA Predsednik Crne Gore Filip Vujanović prijavio je da poseduje: vikendicu od 32 m2 (poklon od majke); garsonjeru u Sutomoru, 29,57 m2 (poklon od majke); stan u Podgorici, 157 m2 (dobijen zamenom stana supruge i stana majke); mesečna plata mu je decembra 2006. godine iznosila 869,10 evra; supruga Svetlana ima mesečnu platu od 774,14 evra; troje dece su bez imovine i prihoda. HRVATSKA Hrvatski predsednik Stjepan Mesić prijavio je mesečnu platu od 20.541,77 kuna (1 evro vredi 7,3 kuna), vikendicu od 90 m2 (vrednost 100 000 evra); garažu, 20 m2 (10.000 evra); ušteđevina od 20.000 evra; od autorskih prava dobija 5.000 evra; supruga predsednika Hrvatske ima penziju od 2.000 kuna mesečno, stan od 110 m2 (vrednost 150.000 evra) BiH Pre stupanja na dužnost, objavljene su i imovinske karte tri člana Predsedništva Bosne i Hercegovine. Hrvatski predstavnik u tom telu Željko Komšić prijavio je da mu je godišnja plata 24.000 maraka, da ima stan, i da je kreditno zadužen 134.000 maraka. Bošnjački predstavnik u Predsedništvu BiH Haris Silajdžić prijavio je da sa ženom i sinom, koji nemaju imovine i prihoda, živi u stanu od 48 kvadrata. Srpski predstavnik u Predsedništvu Nebojša Radmanović prijavio je da ima stan u Banjaluci od 115 m2 (vrednost 100.000 evra), dve garaže (vrednost 10.000 maraka), zemljište (10.000 maraka); njegova supruga ima nasleđenu kuću u Banjaluci (vrednost 100.000 evra), stan u Crnoj Gori (50.000 evra), nemaju dugova. MAKEDONIJA Makedonski predsednik Branko Crvenkovski prijavio je da poseduje stan u Skoplju, 61 m2; tekući račun u skopskoj Komercijalnoj banci sa 618.973 denara (novembar 2002); njegova supruga Jasna ima tekući račun u Komercijalnoj banci sa 35.678 denara, auto “folksvagen polo” (1995) vredan 270.000 denara, ona poseduje i akcije u firmama, čija imena nije navela, ali je zahvaljujući tim akcijama vlasnik između 27 i 33 odsto kapitala tih neimenovanih firmi (1 evro=61.2 denara). SRBIJA Našim zakonom nije dopušteno objavljivanje oficijelnih imovinskih karata javnih funkcionera, ali su neki sami javno saopštili šta imaju. Tako je predsednik naše države Boris Tadić pri izboru na tu funkciju objavio da nema ni stan ni kola, samo 55.000 evra dobijenih prodajom roditeljskog stana.