Ko ne razume rokenrol, ne razume Srbiju

Godine 1991, u trenutku kada se Srbija, poput onog ostrva iz Kusturičinog “Podzemlja”, odvojila od ostatka planete i pijano zaplutala ka propasti, beogradska rok grupa “Van Gog” objavila je album koji je nazvala “Svet je moj”. Ako je tada taj naslov zvučao prkosno, kao minimalistički manifest protiv opšte provincijalizacije, danas se ispostavlja da je bio i proročanski. Naime, pre nekoliko dana, na dodeli evropskih nagrada MTV-ja, jednog od najmoćnijih medija našeg doba, trio “Van Gog” (pevač i gitarista Zvonimir Đukić Đule, bubnjar Srba Radivojević i basista Dejan Ilić), našao se među pobednicima. Osvojivši šampionsko mesto u kategoriji Best Adriatic Act, grupa “Van Gog” pokazala je da je najbolja u ovom delu Evrope. Što je još lepše, na ceremoniji, održanoj 1. novembra u Minhenu, Đule, Srba i Dejan pojavili su se sa toliko samouverenosti i, uopšte, dobre energije da su skrenuli pažnju najvećih svetskih medija i, mimo procedure, dali izjave i intervjue za englesko, francusko, italijansko i druga tržišta. Kada im je uručena nagrada, Đule se milionskom auditorijumu (prenos je išao u 179 zemalja) obratio neobično relaksirano, ali bez gubljenja koncentracije. Wegov efektan govor bio je pun ponosa koji ni za trenutak nije ličio na aroganciju. Govoreći na engleskom i nemačkom, Đule je zahvalio svojim učiteljima, Čaku Beriju i Kitu Ričardsu, kao i samom MTV-ju, a onda je, na srpskom, listu zahvaljivanja proširio fanovima i medijima koji su podržavali grupu “Van Gog” poslednjih dvadeset godina. Obraćanje je završio uzvikom: “Svet je večeras naš, a Srbija je svet! Braćo i sestre, za preporođenu muziku u Srbiji!” Dan kasnije, na beogradskom aerodromu “Nikola Tesla”, grupu su dočekali fanovi i novinari, a iste večeri televizijski dnevnici bili su otvarani Đuletovim gostovanjima. Bendu su, treba li uopšte pominjati, pripale i naslovne strane u štampi, kao i na stotine čestitki: od Borisa Tadića, Ružice Đinđić, Mlađana Dinkića, Vlada Divca i drugih. Da li je tvoj ego imun na pohvale i nagrade? - Da budem iskren, nije. Pa, ničiji ego nije na to imun. Ali, svaki čovek sa minimumom inteligencije potrudiće se da svoj ego disciplinuje, da ga zaveže za neku tešku kuglu i spreči ga da poleti. Tamo gde ego uzleti, ili bar gde uzleti preterano, nema ni stila ni pameti. Daj egoistima da vode državu i kupio si ulaznicu za pakao. Imamo to iskustvo iz devedesetih. I kako ti ovih dana disciplinuješ svoj ego? - Kod mene to nije neka teška bitka, nije ni Neretva, ni Sutjeska, ni Kadinjača (smeh). Pogledaj stvari ovako: ako smo mi popularan bend, takvim su nas, po definiciji, učinili publika i mediji. Zato sam ih i pomenuo kad nam je uručivana nagrada. Opet po definiciji, ni za jednu nagradu, pa ni za ovu, nisu dovoljne dobre pesme. Neophodno je da ih, je li, neko čuje da bi ih nagradio. Tako da smo mi potpuno svesni da nam je srčanost i posvećenje naših fanova, pre svega onih u Srbiji, otvorilo put ka ovoj nagradi. Naravno, mi uvek dajemo sve od sebe: kad god i gde god sviramo, činimo to tako što se pretvorimo u tri gejzira znoja, a kad snimamo albume, iznurujemo se ne bismo li pronašli bar jedan ton koji, lepotom i neočekivanošću, liči na Šekularčev dribling. Ali da nije bilo publike, još uvek bismo se preznojavali i kreativna rešenja tražili svirajući u nekoj garaži, daleko od reflektora, zlatnih ploča i nagrada MTV-ja. Dokle god smo svesni te jednostavne činjenice, ego će mirovati u ćošku, gde mu je i mesto. Žig provincijalizacije je ovde, izgleda, još veoma težak. Čuo sam ljude kako prognoziraju da ćeš se, ako dobiješ nagradu, zbuniti... - E, pa, drago mi je što sam ih razočarao (smeh). Wihov način razmišljanja je koliko pogrešan toliko i opasan. U stvari, ne bih želeo da zvučim grubo, ali tako najčešće razmišljaju prevaranti i amateri. Profesionalci – a ja verujem da sviram u visokoprofesionalnoj grupi – nemaju razloga da budu uplašeni ili zbunjeni kad se nađu na velikim testovima i među ozbiljnim ljudima. Jer, sve što imaju, dobili su zasluženo. Neka se amateri plaše. Nažalost, Srbija jeste prepuna amatera, ne samo u muzici. Ovde je svima dozvoljeno da rade sve, pa tako fudbal igraju ljudi sa dve leve noge, nepismeni objavljuju romane, a krojač od preko puta nudi se da ti popravi kompjuter. I nije to tekovina devedesetih, devedesete su samo taj proces dovele do ekstrema. Mi decenijama živimo u svetu amatera i improvizatora. Razlozi za sve naše gubitke, od fudbalskih utakmica do gubitka teritorija za koje smo ratovali, nalaze se u amaterizmu. Ja, međutim, nikad na to nisam pristajao: svoj posao radim onako kako nalažu pravila razvijenog sveta i mislim da nas trojica – Srba, Dejan i ja – pokazujemo da profesionalizam i u Srbiji može biti nagrađen. Ti si srećan što živiš u Srbiji? - Znaš kako, svi mi, u krajnjoj liniji, sami odlučujemo gde ćemo živeti. Činjenica da sam odabrao da živim ovde, da nigde ne odem čak ni devedesetih, govori da ovde pronalazim dovoljno sreće i zadovoljstva. Mi jesmo neuređeno društvo, i ja posledice te neuređenosti trpim svaki dan. Ali mene prvenstveno zanima traženje dobrih ljudi sa kojima mogu da razmenjujem kreativnu energiju, a takvih ovde ima isto koliko u razvijenijim društvima. Na kojoj god tački planete da se zatekneš, naći ćeš devedeset pet odsto idiota i pet odsto normalnih. U Srbiji ta razmera nije gora nego drugde. Prosto, takva je ljudska priroda. Čekaj, ali malopre kažeš da je ovo zemlja amatera... - Tačno, ali to je rezultat neuređenosti sistema, a ne ljudske prirode. Dobro, ti si, u svakom slučaju, ovih dana svoju zemlju dobro promovisao u svetu. Doživljavaš li sebe kao patriotu? - Doživljavam sebe kao građanina sveta, ako baš hoćeš, jer to je deo vaspitanja koje stičeš kroz rokenrol. Rok muzika je oduvek imala jaku dimenziju kosmopolitizma. Ali, isto tako, ne mislim da ceo svet treba da postane američka vojna baza sa Mekdonaldsovom kantinom, nego da smo svi dužni da svojim specifičnostima obogaćujemo planetu na kojoj živimo i da je svojim različitostima činimo lepšom i živopisnijom. U obavezi smo da, kad god možemo, skrenemo pažnju sveta na Srbiju i njenu lepu posebnost, pošto na taj način istovremeno podižemo rejting svojoj zemlji i nudimo svetu da, kroz upoznavanje naših koloritnih specifičnosti, obogati sebe. Ponekad imam utisak da si rođen za političara koliko i za muzičara. - Ne znam otkud ti to. Pa, očigledno umeš da govoriš kao diplomata. Osim toga, gledao sam dosta tvojih koncerata i vidim da sa mnogo veštine upravljaš osećanjima hiljada ljudi. Da li si ikad osetio iskušenje da uđeš u politiku? - Nikada. Bio bih amater u politici, a amaterizam je, saglasili smo se, poguban. Što kaže Klint Istvud u “Prljavom Hariju”, čovek mora da zna svoje granice. Ja znam šta umem da radim i držim se toga. Kada bih ušao u politiku, morao bih da se uzdam u sreću, a ne u rad i svoje sposobnosti. Kod nas se ljudi neprestano uzdaju u sreću, a ne u rad. Stalno čitam u novinama kako naši fudbaleri “nisu imali sreće”, jer su primili gol pred kraj utakmice. Ne, njima nije nedostajala sreća, nego odgovornost i svest da je devedeseti minut utakmice važan isto koliko i trideseti i da do poslednje sekunde mora da se igra punom snagom. Znaš zašto je uspeo Novak Đoković? Zato što, kad njegova loptica ode pola milimetra u aut, on kaže: “Moram još vrednije da radim”, a ne: “Jao, nisam imao sreće.” Da li ti je neka stranka nekad nudila da se angažuješ? Ili bar da sviraš na njihovom skupu? - Da, ali čak ni ponude za sviranje na stranačkim skupovima nisam prihvatao. Jednostavno, nisam čovek za to. Grupa “Van Gog” je podržavala građansku neposlušnost za vreme Slobodana Miloševića i mislim da smo dali makar mali doprinos očuvanju nekog zrna gradskog duha usred tadašnjeg poseljačenja. Zato nam je savest čista i mislim da imamo pravo da se sada bavimo svojim životima i porodicama. Da se na kraju vratimo nagradi koju ste dobili. Da li je to neka prekretnica za vašu karijeru? - Nije nikakva prekretnica. Naša karijera traje dve decenije, imala je zdrav razvoj i ovo je, naprosto, jedan lep stepenik u tom razvijanju. Ta nagrada nas obavezuje da radimo još žešće, tim pre što se, možda više nego u bilo kojoj dosadašnjoj situaciji, pokazalo da postoji Srbija kojoj je stalo do ove vrste kulture i koja sebe pronalazi u njoj. Jako puno ljudi je glasalo za nas i, naravno, najviše ih je bilo iz Srbije. Proletos smo napunili Arenu u Beogradu, na turneji koja još traje sviramo u punim salama širom zemlje. Pažnja koju smo izazvali u Minhenu pokazuje da imamo šta da ponudimo i inostranstvu i da umemo da govorimo internacionalnim jezikom. Da li si zbog svega toga govor na minhenskoj ceremoniji završio uzvikom: „Za preporođenu muziku u Srbiji”? - Da. A u međuvremenu je stigla i vest da je Egzit izabran za najbolji muzički festival u Evropi. Znači, mogao sam i da kažem: “Ko ne razume rokenrol, taj ne razume Srbiju.” Ivan Ivačković Hoćemo li u Evropu ili u Aziju Naš sistem koji je, slažemo se, neuređen, ipak ima nekih simpatija za tebe. To pokazuju čestitke koje si dobio od Tadića, Dinkića... - Ne, sistem nema nikakvih simpatija za mene. Prvo, sistem i ne treba da ima simpatije ili antipatije nego da stvori ambijent u kojem će vredni ljudi moći pristojno da žive, a lenčuge da, kako i priliči, tavore u siromaštvu. Ja svakog dana, uključujući i vikende, radim između dvanaest i petnaest sati, i veoma mi smeta kad vidim da novac koji se tako zaradi, u nekoj društvenoj preraspodeli, izdržava i one koji svakog dana ustaju u dva po podne. Drugo, ove čestitke koje pominješ... To su gestovi pristojnih ljudi, a ne znaci da sistem funkcioniše i da me podržava. Država te ni na koji način nije podržala? - Jasno da nije. Pa, izvini, da li nam je, na primer, država platila put u Minhen? Ne znam, ti meni reci. - Evo, kažem i tebi i svima ostalima: nije. Ipak, Skupština grada je napravila prijem i dala vam statuu “Beogradski pobednik”, a na dan izlaska ovog broja NIN-a primiće vas i ministar kulture. - Jeste, i na tome im svima najiskrenije hvala. Da se razumemo, ništa ne dugujemo Skupštini grada, uvek smo bili tu da sviramo kada su oni organizovali dočeke Nove godine, ali im jesmo zahvalni za ovo priznanje i za ljubaznost koju su pokazali. Skupština grada i Ministarstvo kulture očigledno imaju lepe manire, ali ja se i ne žalim na njihovo vaspitanje nego na nedostatak sistemske podrške kada je reč o rok muzici. Ako želimo da ličimo na Evropu ili Ameriku, rokenrol ne sme da bude na margini i da ga se setimo samo kad neko odavde dobije nekakvo internacionalno priznanje. To može tako da bude ako hoćemo da ličimo na Aziju. Ako hoćemo da budemo Azija, onda hajde da to i kažemo, da vidimo šta je lepo u Aziji, pa da se na to koncentrišemo. Ali ako hoćemo da budemo Zapad, onda rokenrol mora sve vreme da bude u fokusu, moramo ga posmatrati kao izuzetno važan segment naše kulture i moramo stvoriti ambijent u kojem će rok muzičari, kao i talentovani ljudi iz drugih oblasti, moći normalno da rade i da se razvijaju. Evo, Skupština grada je saslušala naše predloge te vrste, pa ćemo videti hoće li se dogoditi i nešto konkretnije. Ne finansiraju nas političari Nije tajna da si prijatelj sa nekoliko ljudi koji su došli na vlast posle Petog oktobra. Ni oni ti nisu pomagali? - Nisu. Ali, znam na šta ciljaš, čuo sam i ja priče da nas finansiraju političari i da ne bismo postigli to što smo postigli da ja, recimo, nisam prijatelj sa Mlađanom Dinkićem. Autore tih komičnih priča podsećam na jednu stvar: ja jesam prijatelj sa Dinkićem, volim ga privatno i poštujem profesionalno, on je dobar čovek i vrhunski stručnjak prepoznat i u svetu, ali grupa “Van Gog” bila je uspešna i mnogo pre nego što je Mlađan Dinkić došao na vlast. Nadam se da ne zameraš što ništa dalje ne bih komentarisao jer stvarno ne bih želeo da ovaj intervju dobije montipajtonovski ton.