Da srpska ostane kafana

Osim doskorašnjeg zakupca Srpske kafane, arhitekte i reditelja Stojana Stojčića, niko od umetnika u Beogradu sa kime smo razgovarali, ne misli da su stolice sa bronzanim cipelama Zorana Radmilovića i Slobodana Aligrudića smetale bilo kome. Osim Stojčiću, naravno. Kada je odlučio da ih posle mnogo godina njihovog “boravka” u ovoj kafani izbaci, na prozivku javnosti ovaj zakupac je dao sledeće objašnjenje: “Pitanje je da li te stolice i cipele zaista imaju bilo kakav umetnički značaj. Po mom mišljenju, one izgledaju veoma morbidno, a cela ideja njihovog postavljanja u restoran je toliko glupa i nakaradna da niko od gostiju nije hteo da sedi tri stola pored njih.” Priča o svojevrsnom dekoru, ali i zaštitnom znaku popularne kafane u nekadašnjoj ulici Lole Ribara, a pre i posle toga Svetogorskoj, logičan je nastavak zlatne ere najprestižnijeg prestoničkog pozorišta kada je nekrunisani kralj ovog teatra bio Zoran Radmilović. On je bio deo vladajuće glumačke ekipe – Slobodan Aligrudić, Slobodan - Cica Perović, Dragan Nikolić, Bora Todorović, Taško Načić, Qubiša - Baja Bačić... koja je pored matičnog bifea imala i drugu kuću zvanu Srpska. Šef Srpske kafane bio je Milo Vlahović kome je, pak, Atelje bio druga kuća. Znalo se, na kraju svake predstave Dušana Kovačevića Radovan III, na scenu je stupao Milo sa gibanicom i rakijom, jer je to bio odgovor na Radovanovo pitanje: Šta ćemo sad da pojedemo i popijemo?” I pozvao bi ceo ansambl i publiku da dođu u Srpsku. I tako je ova kafana postala nekako sastavni deo jednog kruga umetnika. Mira Trailović je svedočila da je Zorana Radmilovića znala odatle da izvuče i uz ne baš nežne metode trežnjenja izbaci glumca na scenu. U leto 1985. godine, u razmaku od mesec dana, umrli su dvojica velikana – Zoran Radmilović i Slobodan Aligrudić. Vajar, profesor dr Dragan Radenović odlučio je da svoje prijatelje zadrži u sećanju tako što je u bronzi izlio stolice na kojima su najčešće sedeli i one su postavljene za stolom gde su ova dvojica divanili. Uz stolice i cipele, i tako je jedan mit ostao u Svetogorskoj ulici. Kada je pre neku godinu ovu kafanu u sastavu ugostiteljskog preduzeća Madera zakupio Stojan Stojčić, počeo je njen poslovni sunovrat završen Stojčićevim dugom koji je rezultirao oduzimanjem kafane. Novi zakupac je za menadžera postavio Marka Ilića, mladog predusretljivog čoveka koji sa velikim ambicijama želi da povrati stari i pobrine se za novi sjaj kafane: “Kada sam pre dva meseca razgovarao sa bivšim zakupcem Stojanom Stojčićem, on mi je rekao da ima u kafani nekih stvari koje oteruju goste. A to su stolice, stope Zorana Radmilovića, neke grafike, slike, plakete, lusteri... I on je to zbog toga morao da izbaci napolje. Tu je bio čovek koji je poznavao vajara koji je uradio stolice, pozvao ga i kazao mu da zakupac ima nameru sve to da izbaci. I kada je vajar Dragan Radenović pozvao Stojčića, ovaj mu je sam rekao da ima nameru da te stvari izbaci na đubre. Autor je odmah došao po njih i odneo ih u svoj atelje, pa su tako spasene.” Marko Ilić se ovih dana dogovorio sa vajarom Draganom Radenovićem da se tokom iduće nedelje stolice vrate u Srpsku kafanu i taj dan će najverovatnije značiti i svečano otvaranje kafane, promovisanje novog zakupca i nove-stare politike ove kafane o čemu sagovornik NIN-a Marko Ilić svedoči: “Beograd je poslednjih godina ostao bez onoga što se zove kafana u dobrom starom smislu te reči. Mi smo jedna od retkih, preostalih i to je ono osnovno što želimo da sačuvamo. Da Srpska bude prava kafana. Koliko je važno, vidimo i kada nam dođu neki gosti iz inostranstva, recimo Slovenci koji ovde često dolaze. Oni se silno obraduju kada prepoznaju da sede na mestu koje ima sva obeležja opuštanja na naš način. Sve više mi se čini da ćemo, u nedostatku sličnih objekata u ovom gradu, postati prava turistička atrakcija.” Od Marka Ilića saznajemo da je na samom početku svog rada odmah otišao u Atelje 212 kod Buleta Goncića da se dogovori o saradnji sa ovim pozorištem. Tačnije, da je obnove i daju joj novi sadržaj: “Imamo ugovor da se mi reklamiramo kod njih na programima i plakatima, a da zaposleni u Ateljeu ovde jedu i piju po povlašćenoj ceni. Gosti Ateljea sa svakom ulaznicom dobijaju ovde popust od 10 odsto. To je za početak, a ostalo ćemo dogovarati u skladu sa situacijom. I evo, za ova dva meseca glumci su se vratili u ovu kafanu. Naravno, ja imam 32 godine i smatram da je moje da ovde dovodimo mlade umetnike, mlade goste koji su novi, a da se stari vrate. Oni su posebno dobrodošli. Za sada nema muzike u kafani, ali razmišljam da osmislimo neku vrstu programa, druženja sa mladim glumcima, pevačima, ne samo iz Ateljea, već i iz Boška Buhe i drugih pozorišta.”