Ekološke nuklearne glave - humanije ratovanje

U julu ove godine, tri sekretara SAD (državni, za odbranu i ekonomiji) izdali su jedan dokument na tri stranice, u kome stoji da je odvraćanje od agresije državna strategija i da će u tome nuklearno oružje igrati odlučujuću ulogu. U dokumentu piše da će biti zamenjene hiljade prestarelih nuklearnih, tj. hidrogenskih glava na gravitacionim bombama i na pretežno interkontinentalnim balističkim raketama i da će to biti načinjeno u programu označenom kao RRW, što je skraćeno Reliable Replacement Wareheads. To govori da će biti postavljene nove pouzdane bojeve glave, umesto onih koje se još od ranih šezdesetih godina drže u pripravnosti. To nije u suprotnosti sa Dogovorom o neširenju nuklearnog oružja koji je davno potpisan u Moskvi. Čak i Moskovskim ugovorom o redukciji strateških oružja iz 2002, specifikovano je da Rusija i SAD do 2012. smanje svoje zalihe već operativno razmeštenih nuklearnih glava na po 2.200. Zamena nuklearnih glava novijim modelima RRW, koštaće više milijardi dolara (još uvek se na zna koliko) uključujući 21 milijardu za restrukturisanje industrijske infrastrukture. Prošlo je više od 60 godina otkad su Amerikanci bacili dve strašne bombe na Japan i više od 15 godina otkad je došlo do kraja hladnog rata između SAD i ranijeg SSSR-a. Iako je opasnost od uzajamne razmene interkontinentalnih balističkih raketa sa nuklearnim bombama na njihovom vrhu znatno smanjena, ona, ipak, nije potpuno prošla. Za sada, devet zemalja raspolaže nuklearnim oružjem koje može ubiti milione ljudi, a još više njih izložiti radijaciji i načiniti neprocenjive materijalne štete. Deseta zemlja, Iran, svoj uranijum možda pretvara u oružje? Za sada su to samo sumnje. Amerika, Rusija i Kina mogu svojim balističkim raketama bombardovati bilo koju zemlju na svetu, dok Francuska i Velika Britanija mogu učiniti to isto, ali koristeći podmornice. Učinak samo jedne hidrogenske bombe daleko bi prevazišao pakao Hirošime i Nagasakija. Na ruinama Hirošime i Nagasakija otpočeo je atomski vek. U delti reke Ota, 6. avgusta 1945. godine, prvi put se pokazalo kakvim gigantskim razornim mogućnostima raspolaže nuklearna energija. Put koji je doveo do razaranja Hirošime počinje u Berlinu 1933. godine. Adolf Hitler je postao kancelar Nemačke, tako da je nacionalsocijalistima pala u ruke moć zemlje koja je raspolagala najjačim umovima u prirodnim naukama. Vrhunski stručnjaci, poput fizičara Alberta Ajnštajna, odmah napuštaju Nemačku iz odbojnosti prema sistemu mržnje, ili da bi se zaštitili od progona kojem su bili izloženi kao Jevreji. No, nobelovci, kao što su Verner Hajzenberg i Oto Han nastavili su da se bave naukom i pod Hitlerom. Tema kojom su se tada bavili fizičari i hemičari bio je najmanji kamen-temeljac univerzuma - atom. U decembru 1938. godine, hemičar Oto Han gađao je uzorke uranijuma neutronima, tj. neutralnim elementarnim česticama. Na njegovo iznenađenje, nastajao je barijum koji ima manju atomsku težinu od uranijuma. Svoje zapažanje on šalje Lizi Majtner, koja je bila nekada njegova bliska saradnica u Berlinu na Institutu „Kajzer Vilhelm“. Šezdesetogodišnja Jevrejka je bila izbegla pred nacistima u Stokholm. Kada je prispela pošta iz Berlina, Majtnerova je započela sa promptnim računanjem. Dodatna ispitivanja potvrdila su njene pretpostavke. Očigledno, njenom ranijem partneru, hemičaru Hanu, uspela je prva nuklearna fisija, kako je nazvan novi mehanizam hemijske reakcije. Uskoro su stručni časopisi bili prepuni spekulacija o "superbombi". Hanovo otkriće moglo je trasirati dalji put ka realizaciji atomskog eksploziva. NJemu je postalo jasno da je u nezamislivo malom atomu uranijuma, smeštena gigantska snaga, koja se oslobađa kada se delići atomske mase pretvore u energiju. Amerikancima je kao alarmni signal delovala nemačka zabrana izvoza rude uranijuma iz Joahimštala, odmah pošto je u martu 1939. godine Hitler umarširao u tzv. ostatak Češke. Pošto je nakratko, potom, jedan fizičar iz nemačkog naučnog podmlatka objavio odličan ogled o tzv. "uranskoj mašini", svi američki eksperti su bili u jednom složni: svoju prednost na polju razumevanja atomske energije nacisti mora da nisu shvatili, inače ne bi dozvolili da se pojavi jedan takav članak, bez obzira na to što se bavio samo mirnodopskom primenom urana. To je bila zabluda. Nemačka zvezda u fizičkim naukama, Hajzenberg i negova grupa bili su daleko od bombe i tako daleko su i ostali do kraja 1945. godine. Amerikanci su verovali da se nalaze u trci sa Nemcima, iako je u stvarnosti na startu bio samo jedan takmičar - Amerika. Istoričari su dugo raspravljali zbog čega je baš Americi kao prvoj uspela proizvodnja atomske bombe, jer su Sjedinjene Američke Države krajem 1939. godine znatno zaostajale u naoružanju. Topovi i tenkovi poticali su najvećim delom iz Prvog svetskog rata, a američka vojska je sa svojim malim brojem vojnika zauzimala sedamnaesto mesto po snazi u svetu. U Beloj kući, predsednik sa očiglednom vizijom, pozvao je dva puta Ajnštajnovog emisara, koji mu je objasnio neke fizičke principe. Pri prvom susretu, šef države nije razumeo ništa od onoga šta žele naučnici, ali već 12. oktobra 1939. godine, posle drugog susreta, kocka je bačena: "Vi se brinete da nas nacisti ne preduhitre"?. "Tačno", odgovorio je emisar. Ruzvelt je ustao rekavši: "Onda moramo stvari uzeti u svoje ruke." Menhetn projekat, koji je doveo do proizvodnje američke A-bombe, nazvan je po inžinjerijskom korpusu Američke armije (Manhattan District of Engineers). Vojska je kupila ili zaposela čitave pokrajne u saveznim državama Vašington, Tenesi i Novi Meksiko. U trideset sedam velikih kompleksa namenjenih strogo čuvanom atomskom programu, radilo je 125 hiljada ljudi, a od kojih je kasnije postalo šest nobelovaca. Tokom 1943. godine, vodeći naučnici napustili su svoje univerzitete, kao što su kalifornijski Berkli i Čikago. Međutim, od svih eksperata koji su naselili pusto područje Los Alamos, svaki drugi bio je emigrant iz Evrope. Naučni rukovodilac projekta bio je Robert Openhajmer. Za nekoliko meseci na nadmorskoj visini od 2.000 m nastao je mali grad. Duž žičane ograde visoke tri metra, neprekidno su prolazile patrole. Svi telefonski razgovori su bili prisluškivani, jer je predsednik Ruzvelt zahtevao apsolutnu tajnost naučnih poslova. On je verovao jedino Britancima. Fizičari dveju zemalja radili su ruku-podruku; London je podnosio deo troškova, a američki predsednik i britanski prvi ministar Vinston Čerčil dogovorili su se da bombu bez dogovora ne primenjuju protiv treće strane. Shodno tome, Čerčil je kasnije dao pristanak za upotrebu bombe njenim bacanjem na Hirošimu i Nagasaki. Josif Visarionovič Staljin, bio je prvi put informisan o američkom nuklearnom istraživanju putem pisma koje mu je u aprilu 1942. poslao Georgij Flerov, koji jer istakao da do sada nijedan članak sa temom nuklearne fisije nije publikovan u časopisima za fizičare, još od 1939, tj. godine u kojoj je fisija i otkrivena. Ovo je vrlo sumnjivo, smatrao je Flerov i shodno tome savetovao je brzo započinjanje nuklearnog programa u Sovjetskom Savezu. . Međutim, zbog borbi koje je Staljin vodio sa Nemcima na frontovima u svojoj zemlji, tako ambiciozni program nije bio realan. Međutim, Staljin uskoro imenuje Lavrentija Beriju za rukovodioca Sovjetskog atomskog projekta a upravu nad naučnim delom dobija fizičar Igor Kurčatov. Projekat je započet izvan Moskve, u selu Sarov, koje je tog istog trenutka nestalo sa svih geografskih karata u sledećih 45 godina. Od važnijih fizičara tu su bili Jurij Kariton, Jakov Zeldovič i kasnije vodeći teoretičar i konstruktor hidrogenske bombe, Andrej Saharov, poznat i kao disident u poratnim godinama. Sovjetski program je u neku ruku pratio Menhetn - projekt, jer su agenti Pavela Sudiplatova, među kojima su najvažniji bili Klaus Fuks, Teodor Hol i Rosenberg, dostavljali podatke o tekućim američkim istraživanjima. Međutim, te podatke Berija nije davao ruskim fizičarima, već je preko njih kontrolisao da li su istraživanja u Sarovu tačna i da li su na pravom putu. Berija nije verovao naučnicima koji su bili pod njegovom komandom i retko im je dozvoljavao pristup špijunskim informacijama. On je voleo da ima više naučnih timova koji su nezavisno radili na istom problemu. Vođe različitih naučnih timova viđale su se samo kad bi bile pozvane pored Beriju da objasne zbog čega postoje razlike u dobijenim rezultatima. Na osnovu arhivskih dokumenata koji su u novije vreme stavljeni na raspolaganje, Aleksandar Kojevnikov je ustanovio da je Sovjetima najviše pomoglo to što su znajući američke rezultate, izbegli opasne testove kojima se određuju kritične dimenzije bombe. Na tome su Amerikanci trošili najviše vremena, a izgubili su najmanje dva svoja čoveka. Najveći pojedinačni problem sovjetskog projekta bio je uranijum jer na početku rada nije bilo domaćih izvora, te je stoga za prvi nuklearni reaktor korišćen uranijum koji je bio zaplenjen i konfiskovan od Nemaca, iz njihovih laboratorija koje su radile na nemačkom atomskom projektu. Prvi sovjetski atomski test bio je nazvan “Pervaja mulnja” i izveden je 29. aprila 1949. U Americi je kodiran kao „DŽoe 1“. Prva munja je bila replika američkog “Debeljka”, bombe čiji je dizajn Rusima bio odranije poznat. Prva sovjetska hidrogenska bomba isprobana je 12. avgusta 1953. godine. To nije bila bomba sa “pravom fuzijom” već se radilo, u suštini, o potpomognutoj fisiji koja je u eksploziji učestvovala sa oko 90 odsto. Za vreme hladnog rata, Sovjetski Savez je stvorio najmanje 10 zatvorenih gradova u kojima su se odigravali istraživanja i razvoj. Po raspadu Sovjetskog Saveza, ti gradovi su promenili svoja imena (većina od njih nosila je šifrirane nazive koji su glasili: oblast plus broj. Ti gradovi su i danas zatvoreni, iako neke od njih kao što su Sarov, Snežniks i Železnogorsk, mogu posetiti i stranci sa posebnim propusnicama. Zbog velike potrebe za nuklearnim materijalom, neki pogoni su otvarani na brzinu i sa nedovoljnom kontrolom procesa proizvodnje, tako da je 1957. godine tokom recikliranja nuklearnog goriva došlo do katastrofalne eksplozije u mestu Majak, što je bilo praćeno radioaktivnošću višestruko većom i opasnijom od one u Černobilju. Prošlo je više od 60 godina otkad su Amerikanci bacili dve strašne bombe na Japan i više od 15 godina otkad je došlo do kraja hladnog rata između SAD i ranijeg SSSR-a. Iako je opasnost od uzajamne razmene interkontinentalnih balističkih raketa sa nuklearnim bombama na njihovom vrku znatno smanjena, ona ipak nije potpuno prošla. U okviru kampanje za zamenu starih nuklearnih glava novim, ističe se da će RRW eliminisati potrebu za toksičnim materijama koje su dosad korišćene u ovoj vrsti naoružanja. Berilijum, na primer, vrlo je karcinogen metal, reflektuje oslobođene neutrone tokom nuklearne eksplozije i preusmerava ih kako bi se započela termonuklearna reakcija. „Zbog smanjenja ukupne težine hidrogenske bombe, sada smo u situaciji da koristimo neke materijale koji su teži, ali su zato mnogo benigniji za okolinu“, kaže g. Brus Gudvin, jedan od direktora za odbranu i nuklearnu tehnologiju u američkoj Nacionalnoj laboratoriji Livermor. „Moći ćemo da izbegnemo ukupni proizvodni proces koji stvara 96 odsto otrovnog radiološkog otpada. Taj otpad se, inače, mora zakopavati na posebno odabranim i zaštićenim mestima. Umesto tog otrovnog, pojaviće se neotrovni otpad koji će se reciklirati stopostotno. Kako je egzaktna specifikacija nove tehnologije pod embargom, to nije poznato koja je to nova supstanca koja zamenjuje berilijum i kakva je njena uloga u novoj nuklearnoj glavi. Što se tiče plutonijuma na kome se zasnivaju sva nuklearna oružja, može se reći da nepropisno rukovanje njime, za nekoliko časova ubija sve one koji su u okolini. Proizvodnja novih nuklearnih glava dovešće do potpune rekonstrukcije postojećih postrojenja, koja su pravi antikviteti jer datiraju još iz vremena Drugog svetskog rata ili iz poratnog perioda, što zavisi od zemlje i vremena njenog ulaska u nuklearni klub. Prve RRW zamene za stare nuklearne glave, poznate kao W78, biće u Americi proizvedene 2012. godine. Sve dalje, zavisiće od količine novca koji će odobriti Kongres. Međutim, najviše milijardi dolara otići će na restrukturisanje infrastrukture. Iako je dosta vremena i energije otišlo na odabiranje najbolje konstrukcije nove nuklearne glave, izgleda da se manje mislilo na pitanje koje je sada svima važno: zbog čega je Americi baš sada potrebno da umesto starih i proverenih nuklearnih glava stavlja nove. Odgovor je jednostavan: neki stručnjaci dovode u pitanje sigurnost oružja koje bi zbog starosti materijala možda bilo nesigurno u slučaju rata. Naime, zastupnici podmlađivanja govore da se u mnogim nuklearnim glavam možda ne bi odigrao lanac termonuklearne reakcije zbog toga što bi izostao prethodni korak, tj. raspadanje plutonijuma na manje elemente i uz to oslobađanje potrebne energije za definitivnu detonaciju bombe. Najveći uticaj programa za zamenu nuklearnih glava oseća se u „atomskom klubu“. Velika Britanija, Francuska, Rusija i Kina već rade na modernizaciji svog nuklearnog oružja, tako da konstrukcija nove glave hidrogenske bombe u Americi šalje prilično zapaljiv signal ostatku sveta. „Kad Amerika, kao jedna od najmoćnijih nacija sveta, ne može zaštititi svoje vitalne interese, a da ne uvede nove nuklearne bombe, koje bi bile u službi budućih vojnih misija, to je onda jasan signal drugim nacijama da je novo nuklearno oružje neophodno za nacionalnu sigurnost“, kaže Sidni Drel, ekspert za kontrolu naoružanja i fizičar u stanfordskom Centru za linearni akcelerator u Denveru. Međutim, bivši državni sekretari, Henri Kisindžer i DŽordž Šulc, kao i bivši sekretar za odbranu, Viljem Peri, zalažu se za eliminaciju ovog oružja. „Mi se zalažemo za svet bez nuklearnog oružja i radimo energično na ostvarivanju tog cilja“, pisali su početkom ove godine u uvodniku američkog lista Wall Street Journal. Na kraju krajeva, program zamene starih nuklearnih glava novim ima i mnogo značajniji smisao, kažu američki vojni eksperti. SAD moraju zadržati sposobnost proizvodnje i isporuke nuklearnog oružja i u daljoj budućnosti ukoliko bi to bilo potrebno. “Mi moramo obučavati naučnike i inženjere“, kaže DŽon Harvi, direktor Nacionalne agencije za nuklearnu sigurnost i dodaje: „LJudi koji su nekad pravili hidrogenske bombe tokom hladnog rata, sad su već pred penzijom. Nama je danas potrebna nova generacija stručnjaka za taj posao da bi ih stariji, dok su još tu, mogli nadgledati.“ Fizičar Bob Civijak, raniji analitičar u američkom Odboru za menadžment i budžet, dodaje: “Mi raspolažemo nuklearnim glavama koje mogu održavati ljudi koji su ih i proizveli. Zbog toga laboratorije u kojima ima mnogo ljudi ne rade ništa. To je razlog postojanja programa za zamenu starih nuklearnih glava.“ Prava istina programa zamene nuklearnih glava je smena generacija u redovima naučnika, inženjera i tehničara i održavanje sposobnosti konstrukcije i produkcije novog nuklearnog oružja. Da li je smena generacija ljudi i oružja, u suštini, neophodna, stvar je još jedne protivurečnosti, koja je po svoj prilici teško rešiva.