Jednonacionalno trovanje marksizmom

Da smo mi odavno bundžije i revolucionari može lako da spozna svako, ko ima dovoljno jak želudac da čita, recimo, “Ustavobranitelje” Slobodana Jovanovića. Za istinsku dijagnozu našeg slučaja, vrlo je paradigmatično i dalekosežno Jovanovićevo poređenje Miloša i Vučića: “Obojica su bili seljaci i obojica umeli s narodom, pogađajući u njegov najtananiji živac. Ali Miloš je bio seljak tvoračke, a Vučić seljak rušilačke energije. Miloš je onaj seljak koji teče i privređuje, i uz to ‘zahvata’ gde god može. Vučić je onaj seljak koji se jednako tera po sudu, i ropće protiv vlasti, i kome je večito neko drugi kriv.” Da su koreni srpske revolucionarnosti i bundžijstva duboki, da se manifestuju već dva veka na isti način, i da ne pominjemo imena, datume i funkcije, teško bi se moglo zaključiti da li se ruši neki knez ili Milošević, da li se radi o Petrovskoj ili nekoj skupštini iz 90-ih ili danas, da li na bunu pozivaju ondašnji ili doskorašnji kraljevi trgova, ondašnji ili ovovremeni demagozi, jer je ogoljena politička, i ukupna beskrupuloznost jedina invarijanta srpskog ponašanja, i nije od juče, niti ima veze sa marksizmom. Srbima je marksizam doduše odgovarao. Nisu imali pojma šta je to, ali su brzo ukapirali da pomaže. Može da se ne radi, da se mudruje i boluje do mile volje, da se od njega lepo živi, da se vlada, da se ostane pri tom nepismen, a da se bude važan. Do juče golja i nikogović, a danas već istorijska ličnost. Iz istog razloga su Srbi prigrlili i demokratiju, kad već nema komunizma. I ona je dobro došla masi dojučerašnjih anonimusa da vode politiku, da direktoruju i ministruju, da glume ambasadore, da vode državu, jer kada se sakupi 126 poslanika može da se radi šta god kome padne na pamet, a takvima uglavnom svašta i može da padne na pamet. Maja 1903. su pripiti srpski oficiri iskasapili kralja i kraljicu, pošto si ih satima tražili sakrivene u dvoru. Tako iskasapljene su ih izbacili na kišu, na ulicu, (ruski ambasador je tražio od zaverenika da ih sklone sa ulice i sa kiše) a, po feljtonu koji su svojevremeno objavile “Večernje novosti”, zaverenici su kralju sekli prste da mu skinu prstenje, a kraljičin donji veš su prodavali na pijaci. Okrutni smo, neprevidljivi i surovi. Masa je tražila da se ide na Dedinje 5. oktobra. Zagovaran je 6. oktobar. Zapad je imao u vidu kratkotrajno puštanje krvi u Srbiji – “pročišćenje”, ali je odustao, jer je iz istorijskog iskustva zaključeno da u Srbiji ne može biti kratkotrajnog i TV puštanja krvi, kao u Rumuniji. Taj problem skidanja Srba sa prvog mesta po rušilaštvu i bundžijstvu, koje dele sa revolucionarnim indijskim seljacima i bandama po prašumama, je danas možda i najvažnije pitanje. Ignorisanjem Skupštine i opozicije, nepostojanjem nezavisnog sudstva, nepravednom raspodelom narodnog bogatstva, urušavanjem privrede, morala i veličanja sumnjivih vrednosti: primitivizma i neznanja, u sadejstvu sa “uskim grlom”, gotovo seoskim prolazom između zgrade predsednika Republike i zgrade Skupštine, gde svaka budala sa nekom hiljadom ljudi može da se igra revolucije i krvoprolića, nema nade. Beograd će ostati večiti breaking nenjs, a Srbi narod između Evropljana i Turaka, kako nas Evropa vidi, najbenignije rečeno. Dragan Vidaković, Prilike