Zona hladnog rata?

Ruski ministar inostranih poslova Sergej Lavrov prilikom boravka u Qubljani za mere bosanskog namesnika Lajčaka je rekao da su „neoprezne i u celini nezakonite”. Pre ovih njegovih reči, a naročito nakon njih iz Evropske unije (sastanak ministara inostranih poslova) i Stejt departmenta ko zna koliko je puta saopšteno „Lajčak ima našu punu podršku”. Ovako jasan sudar najvećih, mnoge je neodoljivo podsetio na vreme hladnog rata, a smelijima je poslužio samo kao dokaz više da je novi hladni rat tu i da je Bosna postala jedna od zona tog novog odmeravanja snaga najvećih. Ali, to nije sve. Odmeravanje snaga je nastavljeno i Savetu bezbednosti gde je i bez ove krize BiH trebalo da bude na dnevnom redu. Redovan izveštaj o stanju stvari. Lajčak je, međutim, ovog puta imao brdo ‘“ovog materijala” kojeg je donela kriza izazvana njegovim odlukama. U Wujorku se, međutim, pojavio i predsednik Saveta ministara u ostavci, Nikola Špirić. Wegovo učešće na sednici Saveta bezbednosti nastojao je da spreči čovek koji u ovoj krizi pokušava da izgradi svoj politički i svaki drugi identitet – predsedavajući Predsedništva BiH Željko Komšić – i to pismom generalnom sekretaru UN. Obavešteni tvrde da ga je na ovakav potez „ohrabrio” sam namesnik. Ali, Rusi su, kako to diplomate u žargonu kažu, Špirića „na leđima uneli” i tako se na samoj sednici Saveta bezbednosti čula i drugačija priča od Lajčakove. To je Špiriću obezbedilo i niz neplaniranih bilateralnih susreta. Tako je Dodikova ekipa još jednom u poslednjih mesec dana pokazala da u novonastalim okolnostima nema nameru da kuka nad vlastitom sudbinom kako je to bilo uobičajeno u nekim sličnim prilikama u vremenu od potpisivanja mirovnog sporazuma. Ipak, izgleda da priča sa sednice Saveta bezbednosti nije došla do vašingtonske administracije, ili je oni namerno iskrivljeno plasiraju. Tako je američki državni sekretar Kondoliza Rajs govoreći o Bosni rekla i ovo: „Oni tamo imaju tri vojske, tri policije...” A Amerikanac, njen činovnik Rafi Gregorijan (ovde je jedan od zamenika Lajčaka) godinama se hvali kako je ujedinio vojske u BiH. Da, ovde je već odavno jedna vojska, a tri policije od Dejtona nikad nisu bile, već dve – federalna i RS. Od te vašingtonske „nepreciznosti” u RS su se bukvalno svi smrzli, obično se tako najvaljivao još veći stepen unitarizacije i centralizacije BiH. U okviru te međunarodne dimenzije „bosanske priče” svakako je zanimljiv i detalj da ovih dana priličan broj, što bivših što sadašnjih, moćnih političkih ljudi iz Evrope često neformalno telefonom zove bivšeg ministra inostranih poslova BiH Mladena Ivanića uglavnom sa jedinim pitanjem: „Da li je istina da RS priprema referendum za izdvajanje iz BiH”. On sam kaže da se pomalo umorio „objašnjavajući objašnjeno”. Ima, međutim, nekih sasvim ozbiljnih ljudi koji znajući za takvu Ivanićevu komunikaciju odgovaraju kontrapitanjem: „A, što im je to tako logično”. Ništa manje, od te međunarodne gužve oko Bosne, nije dramatično na unutrašnjem planu. Zalihe osnovnih životnih namirnica su neverovatno mnogo poskupele, a sve prodavnice su gotovo ispražnjene, pa entitetske vlade već potežu za robnim rezervama kako bi smirile i cene, ali i tu nenadano veliku potražnju. „Fajnenšel tajms” je u tome video stvaranje „ratnih rezervi” i mnogo nasekirao kako običan ovdašnji svet tako i političke elite koje veruju da stvari „ipak nisu tako daleko odmakle”. U tom opštem prepadanju, svesno ili nesvesno, na neki način učestvuju i generali i admirali NATO-a i EUFOR-a koji malo-malo pa saopšte kako su „spremni da spreče rat” ili „možemo u rekordno kratkom vremenu da utrostručimo snage”. Još dva događaja su se nekako „namestila” u tu priču. Neko je (policija istražuje) na Manjači kod Banje Luke pucao na automobil jednog od logoraša koji je došao na to mesto da obeleži godišnjicu raspuštanje logora u kojem su u toku rata bili zatočeni Bošnjaci. Dan posle, opet iz automatskog oružja, pucano je u Sarajevu na zgradu zajedničkih organa BiH. I u jednom i u drugom slučaju, to mogu biti obične budale, ali u ovom vremenu u BiH to, dabome, ima jednu sasvim drugačiju dimenziju. I domaća štampa se prilično razgoropadila, kočnice su popustile, pa tako sarajevsko „Oslobođenje” ponovo otvara negdašnju, davnu temu o „pobosančenju ovdašnjih Srba” i tako, ipak, u suštini najavljuje da je bitka oko institucija samo uvod u onu suštinsku borbu za identitete. A to je Bosnu uvek drmalo u temeljima. Kad je reč o borbi za poziciju u institucijama, elektronski mediji u vreme zaključivanja ovog teksta prenose vest da iz međunarodne uprave „dolaze signali” kako bi se OHR mogao vratiti na svoje tumačenje iz 2000. godine o tome kako se odluke donose u parlamentu BiH. Prve reakcije iz RS su da bi to „sprečilo majorizaciju i nacionalno i entitetsko preglasavanje”. Iz najjače bošnjačke političke partije, SDA, stigla je, očekivano, drugačija reakcija: „to je korak nazad”. Čeka se, razume se, namesnikova reč, ili su, ipak, mediji stvar neprecizno preneli. Paralelno sa ovom prilično dramatično se „namotava” i priča o sudbini samog premijera Dodika. Sarajevski mediji, ali i neki neskloni njemu u RS u drugi plan su gurnuli „antidejtonsko delovanje” a započeli pisanje u kojem ga sumnjiče za kriminal. Najviše mu se zamera gradnja nove zgrade Vlade RS i privatizacija naftnog sektora. Čak i najjača opoziciona partija u RS, SDS, odbila je da dođe na svečano otvaranje nove vladine zgrade sa najavom da će se „jednog dana ispitati sve finansijske transakcije u toj gradnji”. A međunarodna uprava je najavila osnivanje svog antikorupcijskog tima kako bi „ispitala povezanost političkih elita s kriminalom”. Dodik sve te napade odbija sa obrazloženjem da je sve smišljeno kako bi se „zaustavio u odbrani ustavne pozicije RS”. U tom stilu je izdato i posebno saopštenje Vlade RS. O BiH još samo da dva entiteta slave i dva različita praznika u novembru. U RS je proslavljen i bio je neradni 21. kao dan kada je parafiran mirovni ugovor u Dejtonu, a u Federaciji BiH 25. kao dan zasedanja ZAVNOBIH-a u Drugom svetskom ratu. Branislav Božić Predsednički izbori Novonastala kriza potpuno je u drugi plan potisnula vanredne predsedničke izbore u Republici Srpskoj koji se održavaju zbog nedavne smrti Milana Jelića. Izbori su 5. decembra, a kampanja je skraćena samo na petnaest dana. Za poziciju predsednika RS nadmeće se jedanest kandidata. Dodikov SNSD i nekoliko manjih partija zajednički su kandidovali nestranačkog čoveka, predsednika Akademije nauka i umjetnosti RS Rajka Kuzmanovića, rođenog 1931. godine. Reč o vrlo uglednom univerzitetskom profesoru ustavnog prava, a njegova kandidatura se objašnjava „logičnom u ovom vremenu”. Procenjuje se da je on apsolutni favorit. Najjača opoziciona partija, SDS, odlučila se za tridesettrogodišnjeg advokata, zvezdu ove partije u usponu, Ognjena Tadića. Wegov posao u ovoj kampanji, po opštem uverenju, je da promoviše jedan „sasvim novi SDS”. Treći čovek na koga se u ovoj kampanji obraća nešto više pažnje je Mladen Ivanić koji već godinama ima ubedljivo bolji lični rejting od svoje Partije demokratskog progresa. Veruje se da i on ima ambiciju da poboljša poziciju svoje partije. Ostalih osam kandidata, po opštem verovanju, kretaće se oko statističke greške. Zanimljivost izbornih pravila ovde je ta što nema drugog kruga. Kandidat koji dobije najviše glasova automatski postaje predsednik Republike. MIROSLAV MIKEŠ, advokat i potpredsednik Veća naroda u Skupštini RS Odluka nije dogma Ugledni banjalučki advokat i potpredsednik Veća naroda Skupštine RS iz reda ostalih, Jevrejin, od izbijanja krize pokušava delovati smirujuće. Wegova reč se ceni, kako na domaćoj sceni tako i u međunarodnim krugovima. Za NIN kaže: „Ovde je pitanje da li je pravo u funkciji ostvarenja raznih političkih interesa – unutrašnjih, kao i spoljnih – ili se pravnim aktima želi poboljšati cirkulacija objektivno začepljenog krvotoka zakonodavne i posebno izvršne vlasti u BiH. Istina je obično u sredini, ali je sigurno da je OHR takvu situaciju iskoristio da ne bude u izlaznoj varijanti, kako mu je prijetilo nego da zabetonira i armaturom ojača svoju poziciju, moć i vreme ostanka. Da li su u pravu u RS kada tvrde da je moguća majorizacija, nacionalno i entitetsko preglasavanje ili Lajčak koji kaže da je samo reč o efikasnijoj i funkcionalnijoj BiH ? Moram podsetiti, u novembru 1991. godine, u vreme postojanja SFRJ, Srbi u BiH su raspisali plebiscit sa pitanjem „Želite li ostanak u Jugoslaviji?”. Tadašnji Muslimani, a sadašnji Bošnjaci, kao i Hrvati su ignorisali plebiscit, a Srbi i dobar deo ostalih su sa 90 odsto izlaska i glasanja „za”, rekli svoj stav. U martu sledeće godine, u Skupštini SR BiH Muslimani i Hrvati su preglasali Srbe, imali većinu, i doneli odluku da se raspiše referendum povodom nezavisnosti BiH. Rekao bi čovek, i jedno i drugo, pravo, legalno i demokratski. Referendum je bio direktni povod za rat. Uzrok ne, povod da. Stoga je ključ kompromisa u Dejtonu upravo bio na tankoj liniji sprečavanja preglasavanja naroda ili entiteta, bez majorizacije. Pre svega, to je ustavna kategorija i može se menjati samo ustavnim amandmanima ili promenom Ustava. Visoki predstavnik može tumačiti mirovni sporazum, a ne sme menjati i derogirati Ustav. Konkretnim odlukama siguran sam da nije imao lošu nameru, da je želeo efikasniju vlast, ali je dotakao biće mirovnog sporazuma, pa nije čudno što su reakcije premijera Dodika i svih drugih iz RS uz argumente bile i izrazito emotivne. I visoki predstavnik koji, osim prava ima i obavezu da BiH bude mirna i stabilna, treba sve rečeno imati u vidu. I sasvim ozbiljni svetski mediji u poslednje vreme prognoziraju da bi se ovo moglo izroditi u prilično katastrofičan razvoj situacije? - Ja godinama javno govorim da međunarodna zajednica u BiH održava krizu niskog intenziteta, sve dok problem Kosova na bude na neki način apsolviran. Bez obzira što to ne žele priznati, radi se o principu spojenih posuda, ali sa različitim pristupom i aršinima, politički, pravno, nacionalno, sociološki, psihološki i mnogo šta drugo. Sa finalizacijom pitanja Kosova kriza u BiH se podiže do stepena višeg nego ranije, ali još uvek pod kontrolom i bez usijanja. Koliko se stvari na Balkanu mogu dugo držati pod kontrolom, pitanje je. Nadam se da su prisutni, bar letimično čitali Čerčilova dela. Nadam se da nikom ne odgovara eskalacija, ali su ozbiljni ljudi zabrinuti. Krećem se peške po prekrasnoj Banjoj Luci i nema dana da me bar deset ljudi ne pita: Hoće li biti rata? Trgovci stvaraju krizu, roba poskupljuje, nije dobro. Praktično su započeli razgovori o novom ustavu BiH. Pozicije nacionalnih političkih elita u ovom trenutku deluju potpuno suprotstavljeno – od zahteva za potpunu unitarizaciju i centralizaciju do hrvatskog zahteva za trećim entitetom i pozicije RS da bi sad rado vratili one nadležnosti koje su proteklih godina preneli sa entiteta na zajedničke organe. Gde je mera, šta je realno? Ustav BiH je aneks mirovnog sporazuma, kao za neku banana državu. Osim toga je oktroisan od strane država Kontakt-grupe, a nikada nije ni oficijelno preveden. Briljantna je ideja Milorada Dodika da se prvo u parlamentu BiH, kao najvišem organu ustavotvorne i zakonodavne vlasti potvrdi postojeći ustav i vidi ko ga prihvata, a ko ne. Nakon toga treba ići u promene Ustava, koje će biti test za domaće političare da pokažu imaju li znanja, mudrosti i tolerancije da na bazi kompromisa, koji je jedini mogući put i način za opstanak države BiH, promene Ustav gde je to potrebno, a u smislu dopunjavanja i poboljšavanja dejtonskog koncepta, ništa drugo. Po principu ustavnosti i zakonitosti, po značaju pravnih akata, prvo je trebalo menjati Ustav, pa nakon toga zakone. Ovako, postoje mnogi neustavni zakoni, neusklađenost pravnih normi. Uloga OHR-a i njegovih bonskih ovlašćenja? Ovlašćenja visokog predstavnika su legalna, ali je pitanje da li su legitimna. Po meni, bitno je tražiti od Venecijanske komisije da hitno iznese mišljenje da li visoki predstavnik ima pravo da tumači svoju odluku kao dogmu, da je zabranjena svaka sumnja u njegovu odluku, jer, kažu, ako sumnjate u taj sud, sumnjate u međunarodnu zajednicu. Ima mnogo vještica, ali se nadam da nam neće uvesti inkviziciju. Visoki predstavnik ima pravo da donosi odluke, ali Ustavni sud treba imati mogućnost da kao neutralan i stručan organ, kaže da li su one u skladu sa Ustavom ili ne. Tužioci i sudije treba da budu isključivo domaći državljani, imamo dovoljno pametnih, poštenih i stručnih, ne previše ali sasvim dovoljno.