Kako sam pobedio Miloševiće

Prošlog meseca je izašla iz štampe najnovija knjiga Veslija Klarka (Wesley Clark: A Time to Lead: For Duty, Honor and Country, Palgrave Macmillan, NJujork, 2007) penzionisanog američkog generala sa četiri zvezdice, bivšeg kandidata na predsedničkim izborima, koji ni danas ne skriva aspiracije da krene putem generala Ajzenhauera ili bar Pauela. Daglas Makartur nije bio tako uspešan, iako se ni njemu nisu mogle osporiti ambicije. Klark je trenutno u Ajovi, gde pomaže senatorki Hilari Klinton u kampanji za demokratsku nominaciju. Nije isključeno da, ako Klintonova postane predsednički kandidat demokrata na predstojećim izborima, on bude njen kandidat za potpredsednika. Našoj javnosti Klark je najpoznatiji kao nekadašnji Mladićev sagovornik i kao čovek sa Miloševićevog cvetnog kanabeta na koje je dolazio godinama, posebno kao vrhovni komandant savezničkih NATO snaga u Evropi i evropske komande SAD. U novijoj srpskoj istoriji ostavio je dubok trag. Sam kaže da su mape međuentitetskog razgraničenja u Bosni i Hercegovini njegovo delo, kao i koordinacija akcija snaga 19 zemalja NATO i izbor meta njihovih vazdušnih dejstava na teritoriji SRJ u proleće 1999. Zapravo, iz knjige možemo zaključiti da je maltene u svim prelomnim trenucima u periodu 1995 - 1999. presudna bila ako ne Klarkova odluka, onda barem njegova sugestija. Vreme za liderstvo: radi dužnosti, časti i domovine pruža odličnu priliku da steknemo uvid u isprepletenost diplomatije i vojne sile, toliko tipičnu za Klintonovu administraciju. Autor objašnjava kako je ta taktika evoluirala od Paname, preko Somalije, Haitija, pa do Bosne i Kosova. Obrazlaže i odnos sa predsednikom Klintonom, svojim zemljakom iz Arkanzasa, pod kojim je od prilično nezapaženog visokog oficira (do tada se, kako kaže, bavio samo rukovođenjem, disciplinom, obukom i popravkom tenkova) dosegao najviše položaje, ali koji ga je ipak penzionisao nedugo pre roka. Američkim komentatorima najznačajnije mesto u knjizi predstavlja otkriće, doduše samo površno skicirano, da je vašingtonska administracija, navodno, već 2001. godine imala spreman plan da u narednih pet godina napadne sedam zemalja, počev od Iraka i Sirije, zaključno sa Iranom. Za nas je bar podjednako važna strateška veza koju Klark sagledava između Bosne i Kosova, tretirajući te dve regije kao neku vrstu spojenih sudova. Zanimljivo je i njegovo shvatanje da mirovne operacije UN u osnovi vrede samo ako se prepuste američkim snagama, kao i njegovo tumačenje po kome su naši susedi, pre svega bivši pripadnici Varšavskog ugovora, bili posebno zainteresovani da NATO ne posustane u vazdušnim napadima na SRJ. Jedna od prvih lekcija na studijama istorije glasi da se autobiografska dela moraju uzimati sa jako mnogo rezerve, jer autori, hteli to ili ne, često dodeljuju sebi onu važnost koju realno u istorijskom procesu nisu imali. Skloni su da se pozivaju na ljude koji više nisu među živima kao ključne svedoke pojedinih epizoda, što naučnicima dodatno otežava posao procene autentičnosti prikazanih dešavanja. Relativno pouzdan metod procene jeste ukrštanje sa sličnim delima koja obuhvataju iste događaje. Ako se Klarkova knjiga uporedi sa Holbrukovom, uočićemo podudarnost u jednoj od najneverovatnijih epizoda, onoj igmanskoj, ali i ne baš male razlike kada je reč o tome ko je, gde i kada imao presudnu ulogu. Opet, igmanska epizoda sa pogibijom američkog diplomate Roberta Frejžera bitno je drugačije opisana u uspomenama Karla Bilta. Između Klarka i Alistera Kembela takođe ima sličnosti (Blerovo ubeđivanje Klintona da treba pojačati pritisak na Miloševića) ali i gotovo oprečnih viđenja (po Kembelu, Solana i Klark teško komuniciraju, a Klark kaže da su njih dvojica najbliži prijatelji). Samo, za čitaoce su memoarska dela zanimljivija od suvih dokumenata, već i zbog toga što se sa autorima memoara mogu, čitajući, do mile volje sporiti ili saglašavati. Klarkova knjiga podstiče čitaoca na takav, krajnje aktivan odnos. *** Jedan od onih koji su brzo shvatili kakve nove mogućnosti pruža završetak hladnog rata bio je srpski moćnik Slobodan Milošević. Briljantni funkcioner Titove KPJ, taj pravnik koji govori engleski i koji je, već u ranim tridesetim, upravljao jednim od najvećih industrijskih konglomerata u Jugoslaviji, sistematski je napredovao u karijeri. Posle Titove smrti uspeo je postepeno da se pozicionira kao jedan od lidera posttitovske Jugoslavije. Kao Srbin pripadao je najvećoj etničkoj grupi u zemlji, onoj koja je dominirala u vojsci i vlasti. Uspeo je da osnaži svoj uticaj time što je posebno naglašavao istorijske animozitete između jugoslovenskih etničkih grupa. Bez pretnje sovjetske invazije ili intervencije koju bi Tito sproveo svojom čvrstom rukom, frakcionaške snage, rivaliteti, zavidljivosti pa čak i ogoljena mržnja počeli su da narastaju. (…) Milošević je 28. juna 1989. godine okupio skoro milion sledbenika na Kosovu polju kako bi obeležili 600 godina jedne od najvećih srpskih tragedija, poraza srpske vojske od Osmanskog carstva koji je doveo do turske okupacije i opresije nad srpskim narodom. Iako je Kosovo svojevremeno bilo centar srpske kulture, to uglavnom seosko područje postepeno su pre više stotina godina nastanili Albanci, narod koji govori potpuno drugačiji jezik i koji se tokom vremena preobratio u islam. Reakcija većine Srba na veliko povećanje albanskog stanovništva bila je preseljenje na sever, u urbanizovanija područja, što znači da su napuštali Kosovo i prepuštali ga Albancima. Iako je tačno da Albanci čine oko 90 posto stanovništva Kosova, taj region je i dalje veoma bitan za mnoge Srbe, koji svoj odnos prema Kosovu porede sa odnosom koji Jevreji imaju prema Jerusalimu. Milošević je tada potpalio vatru. Uskoro su grupe Srba počele da se sastaju privatno, da se prisećaju svog nasleđa, da piju, pevaju stare pesme, naoružavaju se i pripremaju se za to da iznova povedu stare bitke, posebno one protiv Hrvata koji su se u Drugom svetskom ratu svrstali uz Nemačku, dok su se Srbi borili protiv njih sa Sovjetskim Savezom. Sva su ta stara neprijateljstva u vreme Tita bila potisnuta, ali su bila živa. Radilo se o ćutanju, a ne o zaboravu. …U maju 1995. godine, kao što su i predviđali iskusni poznavaoci balkanskih prilika, bosanski muslimani su napali iz Sarajeva koje je u to doba bilo pod opsadom srpskih snaga. Srbi su uzvratili napad, još više pritiskajući muslimanske enklave istočno od Sarajeva koje su nominalno bile pod zaštitom UN... Prvo je pala enklava Žepa. Potom su, uprkos međunarodnim protestima, preletima i činjenici da je jedan NATO avion bacio nekoliko bombi Srbi ubedili holandski bataljon plavih šlemova da je besmislen otpor u enklavi Srebrenice. Holandski vojnici su odložili oružje, a Srbi su ušli i zarobili muslimansko stanovništvo. Odvojili su muškarce od porodica, ženama i deci su rekli da se isele i vrate se na teritoriju koju su držali muslimani. Pod budnim pogledom srpskog generala Ratka Mladića, oko 7.000 muškaraca je utovareno u kamione, odvedeno nekoliko milja dalje i hladnokrvno pobijeno. U to vreme je NATO sumnjao šta se dogodilo, ali nismo imali sveobuhvatnih dokaza, samo nekoliko nesavršenih fotografija iz vazduha. Iako u to vreme nismo znali sve činjenice, srpska akcija preduzeta protiv zaštićenih zona ipak je smatrana neprihvatljivom. (…) Ubrzo potom na Balkanu su izbile nove borbe kada je obnovljena hrvatska vojska napala područje zapadne Slavonije koje su držali Srbi. Ta hrvatska ofanziva pod nazivom "Bljesak" postigla je neposredan i dramatičan uspeh. Sada su srpski civili bili ti koji su napuštali svoje domove i tražili zaštitu u srpskim područjima u Bosni. U međuvremenu, hrvatske snage su nastavile svoju vojnu kampanju ulaskom u tradicionalno hrvatske oblasti u južnoj Bosni. Misija UN je konačno propala, pala je kao žrtva neadekvatnih ovlašćenja i nedovoljne opremljenosti snaga UN, uz aktivno sabotiranje zaraćenih strana u Bosni i stranih vlada. Sada će doći do rata i same snage UN su ugrožene. Kako se ta vatra sukoba širila Bosnom, Toni Lejk, naš interagencijski vođa tima rukovodio je prvom fazom novog američkog plana. Uz Tonija tu su bili pomoćnik zamenika državnog sekretara Bob Frejžer, jedan od stafera iz Saveta za nacionalnu bezbednost Sendi Veržbo, a iz Pentagona bili smo DŽo Kruzel i ja. Lejk je našim evropskim saveznicima objasnio da je to američki plan i da oni treba da ga podrže. Za uzvrat mi se obavezujemo da ćemo rasporediti do 25.000 američkih snaga u Bosni pod kontrolom NATO i da ćemo preuzeti misiju od UN. To je bilo važno jer su se mirovnjaci UN već pokazali nemoćnima u suočenosti sa srpskim pretnjama tamošnjim civilima. Naš plan je podrazumevao razdvajanje sukobljenih strana, teritorijalnu podelu etničkih grupa u Bosni i izbore za novu vlast u Bosni. Bilo je takođe predviđeno da se američke snage vrate kući u roku od godinu dana. (…) (Sledi kontroverzna igmanska epizoda, kada su na toj, iz partizanske istorije svima nama poznatoj planini, poginuli američki diplomati i francuski vojnici. Klark je, kao i svojevremeno Holbruk, rad da Miloševiću pripiše makar indirektnu krivicu za to.) Milošević nije mogao da nam garantuje neometani prolaz kroz srpsku opsadu Sarajeva da bismo posetili predsednika Bosne, Aliju Izetbegovića, i njegovog premijera Harisa Silajdžića. Tako smo u subotu ujutru krenuli jednim helikopterom UN do vrha planine Igman, teritorije pod zaštitom UN sa koje se vidi celo Sarajevo. Tamo su nas čekali jedan američki hamer i jedno francusko oklopno vozilo da bismo se kroz borbenu zonu prebacili u Sarajevo. Napetost je bila vrlo velika zato što su Srbi često otvarali protivavionsku vatru na vozila UN i samo nekoliko dana pre toga uništili su jedno vozilo. Zatražio sam od Holbruka da sedne sa mnom u hamer, a ostatak tima, uključujući mog pomoćnika majora Dana Gersina, smestili smo u francuski transporter. I krenuli smo niz planinu. Zaustavili smo se na jednom uskom, brdovitom putu, pokušavajući da se mimoiđemo sa kolonom francuskih kamiona koji su se peli uz planinu. Onda je Francuz koji je vozio prvi kamion stao, počeo energično da gestikulira i da pokazuje prstom. Holbruk je govorio francuski i pokušavao je da razazna šta to Francuzi viču. Neki vozači su počeli da izlaze iz svojih automobila, pokazujući prstom na put iza nas. Govore nešto o tome da je oklopni transporter sleteo niz put, rekao je Holbruk. Pogledali smo iza sebe. Nismo videli ništa. Onda smo shvatili. Govorili su o našem oklopnom transporteru. Izašli smo i otrčali natrag, do mesta koje su pokazivali francuski vojnici. Da, videle su se polomljene grane drveća. Ali nismo mogli da vidimo nikakvo vozilo dole. Čuli su se pucnji iz ručnog naoružanja i jedna ili dve eksplozije negde duboko u provaliji. Francuzi su samo rekli "mine", pokazujući niz liticu. Niko nije imao nikakva sredstva za komunikaciju i Holbruk i ja smo već bili izbezumljeni. To oklopno vozilo bilo je puno članova našeg tima! Konačno, ja više nisam mogao da čekam i krenuo sam da se spuštam niz planinu. "Čekaj, vrati se", vikao je Holbruk za mnom. U tom trenutku pojavio se jedan bosanski general ali nije znao engleski. Zahvaljujući svom lošem ruskom jeziku i gestikulaciji, saznao sam da put tu skreće. To je značilo da ako nastavimo da idemo dole niz put, možemo da pronađemo vozilo koje je sletelo. I tako smo Holbruk i ja krenuli peške, trčeći niz put, koji je tu pravio potkovičasti zavoj i posle nešto više od jedne milje naišli smo na nekoliko vozila koja su se zaustavila. Prva osoba koju smo videli bio je bolničar kraj mrtvog francuskog vojnika. Nekoliko stotina metara dalje video sam naše vozilo, izvrnuto na bok i u plamenu. Jedan bosanski vojnik je stajao oslonjen na obližnje drvo. Rukama me upozorio da zastanem. Ali moji ljudi su u tom vozilu i ja nisam mogao da stojim po strani. Pomoću neke grane koju sam dohvatio otvorio sam vrela metalna vrata; bilo je kao u peći. Bila su tu dvojica naših ljudi, očigledno mrtva, a vatra je gorela u neposrednoj blizini njihovih ukočenih lica. Nisam našao ništa čime bih mogao da ugasim vatru i zato sam otrčao natrag, nadajući se da ću naći neki aparat za gašenje požara. Svaki vojnik koga sam ikad izgubio, svaka nesreća koju sam ikada video, svaki tračak krivice koji sam ikada osetio - sve mi se to sad vratilo. Dao bih sve od sebe da sam mogao da spasem te ljude. Na kraju smo ugasili vatru i izvukli tela ambasadora Boba Frejžera i pukovnika Nelsona Drua. Onda smo prečešljali celo to područje i shvatili da su dvojica ljudi iz našeg tima uspela da ispužu iz vozila pre nego što je eksplodiralo. Obojica su bila teško povređena - Den Gersvin i DŽo Kruzel, i Kruzel je podlegao povredama. Holbruk i ja smo se vratili u Ameriku i prisustvovali komemoraciji našim kolegama. Posle toga, dobili smo jasno i vrlo rezolutno uputstvo predsednika Klintona: napravite novi tim, vratite se i obavite posao. (…) Tokom naredna tri meseca, dali smo sve od sebe da bismo ispunili predsednikovu naredbu. Bezbroj puta smo se sastajali sa srpskim, hrvatskim i muslimanskim liderima, svakim ponaosob, kao i sa jednim brojem evropskih diplomata. Iskoristili smo prednost koju su nam davali vazdušni napadi NATO na Srbe da bismo isposlovali prekid vatre i srpsko povlačenje teške artiljerije sa položaja u neposrednoj blizini Sarajeva. Takođe smo se trudili da obezbedimo rusku podršku za proces i polako smo pristupili izradi nacrta sporazuma. Detalji će biti usaglašeni u vazduhoplovnoj bazi Rajt Paterson u Ohaju. Kako je Holbruk jednog dana rekao, "uopšte ne znam da li mi posredujemo ili pregovaramo". Zaista je bilo tako, naša uloga se menjala u tom smislu da smo se prilagođavali i činili sve što smo mogli da bi proces napredovao, tako što smo ponekad nosili poruke jednoj strani od druge, da bismo drugi put pokušavali da ih ubedimo da prestanu da misle ono što su mislili. Tako sam u jednom trenutku ubeđivao američkog admirala Lejtona Smita da je neophodno da obnovi vazdušne napade, da bih već u sledećem trenutku pregovarao sa Miloševićem ubeđujući ga da preda zarobljene francuske pilote. I moja se uloga menjala jer me je Holbruk mnogo više uvukao u ceo proces. Uz pomoć kolega iz Združenog odbora načelnika generalštabova pripremio sam i ispregovarao vojni aneks sporazuma i ubacio ključne delove policijskog aneksa. (…) U jednom trenutku bio sam u Moskvi sa zamenikom državnog sekretara Strobom Talbotom, ubeđujući rusko Ministarstvo spoljnih poslova; već u sledećem trenutku držao sam pozni noćni brifing za ambasadore NATO u Briselu. Na kraju sam ja bio taj koji je arbitrirao u završnim detaljima mapa kojima je podeljena Bosna. Holbruk, ja i ostali u našem timu proveli smo stotine sati ubeđujući se sa nekima od najgorih, najtežih ljudi na svetu, uključujući tu i Radovana Karadžića i Ratka Mladića koji su optuženi za ratne zločine, sve vreme odmeravajući argumente, prateći govor tela i nastojeći da utvrdimo dovoljno zajedničkih interesa da bi svaki element diplomatskog procesa mogao da napreduje. Na kraju smo uspeli da dobijemo saglasnost svih strana. Kao i svi diplomatski sporazumi, ni ovaj nije bio savršen, i sve strane su imale rezerve. Ali, borbe su obustavljene i snage NATO su ušle u Bosnu. (…)Proveli smo mnogo vremena razgovarajući sa Miloševićem o budućnosti Balkana. Srbija će, kako je govorio, biti mali ali pouzdani partner SAD; Srbija će biti jedna od sedam kapija Evrope; Srbija bi volela da na Balkanu uopšte nema nacionalnih granica. Deo toga je bila igra koju je on igrao s nama, u to nema nikakve sumnje. Ali, počeo sam da shvatam i da, menjanjem ljudskih stavova i otvaranjem vrata za drugačije viziju budućnosti, možete da postignete "stratešku saglasnost", drugačije rečeno, možete da ih pridobijete za vojnu saradnju. Milošević je upozoravao: "Generale Klark, nemojte da NATO postane 'okupaciona sila'; 'okupacione sile' ovde ne prolaze dobro". Bila je to pretnja, jer nas je poredio sa nacistima iz Drugog svetskog rata. I baš kao i sve efikasne pretnje, i ova je bila realna. Objašnjavao nam je ključ u tome da se ljudima pristupa s poštovanjem. Uprkos svem svom zlu, Milošević je bio neko ko je dobro poznavao ljudsku prirodu i neprestano se vežbao u diplomatiji sile. 1997-2000. Najveći deo komandovanja u Evropi proveo sam boreći se protiv Miloševića i njegovih planova da učvrsti ostvarenja stečena ratom u Bosni i nastojanja da nastavi da uvećava svoju moć etničkim čišćenjem. Nekad je to bilo otvoreno ratovanje, kao u njegovoj kampanji za proterivanje albanskog stanovništva sa Kosova; nekad je to bilo virtuelno boksovanje kao u Bosni ili Crnoj Gori. "Generale Klark, vi kažete da ste običan vojnik, ali to nije tačno. Vi ste strateg", rekao mi je predsednik Srbije prilikom jednog od naših prvih susreta u Beogradu u vreme kada sam već preuzeo komandu u Evropi. "Gospodine predsedniče, ja jesam samo vojnik." Pretpostavljam da sam bio i strateg, jedan od mnogih koji su brinuli za Evropu i Balkan. Ali zašto bih olakšavao stvari Miloševiću? On je verovatno pratio moje razgovore, možda kad sam se sastajao sa komandantima u Bosni, ili uz pomoć Rusa. U međuvremenu je prešao dug put od onog blagonaklonijeg odnosa koji je prema nama imao u Dejtonu. Međutim, osećao sam da imam izvesnu prednost: dobro sam ga poznavao, iz stotina sati posmatranja, razgovora i proučavanja. Znao sam ga znatno bolje nego što je on mene poznavao. To je bila moja prednost, jer sam ja o njemu imao specijalna znanja i uživao sam njegovo poverenje. U suštini, Milošević je iz konflikta izvukao šta je želeo i sada je užurbano čuvao svoju bazu podrške, razmišljajući o sledećem koraku. Umesto da Radovana Karadžića preda u Hag, on je izbegavao to pitanje. U isto vreme, njegovi obaveštajni agenti su podsticali otpor prema misiji NATO i UN u Bosni (…). Misija NATO u Bosni počela je krajem 1995. godine, na osnovu vojnog aneksa Dejtonskog sporazuma. Onog dana kada sam ja preuzeo komandu, 1997, britanske snage koje su delovale pod okriljem NATO uhvatile su jednog Srbina optuženog za ratne zločine. Operacija je bila uspešna, uprkos američkim nedoumicama zbog proširenja vojnih akcija. Sutradan me je pozvao generalni sekretar NATO Havijer Solana i rekao mi da treba da promovišem i uspeh civilne, a ne samo vojne strane naše misije. "NATO ne može uspeti u svojoj misiji ako cela međunarodna misija ne bude uspešna." Tako me je indirektno učinio odgovornim za opštu primenu Dejtonskog sporazuma, repatrijaciju izbeglica, izbore i razvoj vlasti i privrede. Posle tog hapšenja, Srbi su podigli ulog serijom nemira i nasilja protiv malih grupa NATO snaga i imovine koja nije bila dovoljno čuvana. Na srpskom radiju mogle su se čuti provokativna saopštenja, uključujući tu aluzije na nacističku okupaciju Jugoslavije tokom Drugog svetskog rata. Bela kuća je insistirala na snažnom odgovoru na ovo obnovljeno nasilje pa sam se ja vratio u Vašington radi konsultacija sa generalom Šalikašvilijem i ministrom odbrane Koenom. Tokom narednih nekoliko nedelja, srpsko poigravanje sa snagama NATO se nastavilo i došlo je do sporadičnog nasilja. Britanci su opkolili specijalnu policijsku stanicu u Banjaluci i naredili da ona bude evakuisana i zatvorena. Ja sam naložio novom komandantu snaga NATO na terenu, generalu Šinsekiju, da izda naredbu pripadnicima srpske specijalne policije da registruju oružje i predaju sve teško naoružanje kojim raspolažu. U Brčkom je došlo do nemira i tom prilikom je povređen jedan američki vojnik, a naše taktičko pregrupisavanje pogrešno je protumačeno kao slabost NATO, iako su Amerikanci na kraju uspeli da opkole glavni relej bosanskih Srba. Onda su Srbi demonstrirali protiv tog novog američkog položaja, preteći nasiljem našim snagama i zahtevajući da se sklonimo. Bilo je potpuno jasno da ova konfrontacija između nekoliko stotina Srba i jedne američke čete na udaljenom planinskom prevoju počinje da prerasta u borbu koja će definisati snagu i kredibilitet NATO na Balkanu. Da li će NATO zaista morati da poklekne pred srpskim zastrašivanjem, onako kako su to učinile UN? (...) Najteži poraz Miloševićevim srpskim snagama naneli smo kada smo sprečili njihove demonstracije protiv srpske frakcije koja je bila prijateljski nastrojena prema NATO-u u Banjaluci, 8. septembra 1997. godine; tada smo sprečili i pokušaj puča protiv Biljane Plavšić. Preko Stejt departmenta obezbedili smo pomoć UN da odložimo skup, a uz pomoć snaga NATO zaustavili smo karavane autobusa i na kraju ostavili radikalne srpske vođe izolovane u jednom hotelu u Banjaluci, pod opsadom lokalnih Srba koji se s njima nisu politički slagali. Naš sledeći korak bio je da planiramo da, bude li potrebno, zatvorimo provokativne srpske medije. Srbi su ponovo aludirali na NATO snage kao na "naciste", što je trebalo da provocira nasilje. Na zahtev Karlosa Vestendorpa, visokog predstavnika UN u BiH i uz odobrenje Solane i Koena, naložio sam generalu Šinsekiju da osvoji četiri lokacije na kojima su se nalazili televizijski i radio-releji, čime je obustavljena srpska propagandna operacija protiv NATO i međunarodne zajednice. (...)U Bosni smo uspevali zato što je Milošević bio u zamci sopstvenog potpisa na Dejtonskom sporazumu. Kad god bi se on nečemu usprotivio, mi smo pokazali na Sporazum. Na taj način su ulozi za njega jednostavno postajali veći i bila je osujećena njegova sposobnost da koristi onu vrstu zastrašivanja, pretnji i nasilja na terenu koju je ranije uspešno primenjivao protiv UN. Dok smo putovali po Evropi, moja supruga i ja smo ponovo shvatali tu magnetsku privlačnost SAD, posebno za one koji su dugo bili podjarmljeni iza „gvozdene zavese“. Nema nikakve sumnje u to da je privlačnost NATO u Evropi tesno povezana sa snažnim, još uvek živim strahom od Rusije, posebno na istoku. Po rečima bugarskog ministra spoljnih poslova, "danas je Rusija slaba, ali će jednog dana ponovo biti jaka, i Bugarska mora pre toga da postane članica NATO". (...) Kad sam sleteo u Skoplje, jedne subote početkom marta 1998. godine, javio mi se naš tamošnji ambasador Kristofer Hil. (…) "Ves, možete li da dođete i odmah sada razgovarate sa predsednikom Gligorovom? On bi to voleo." Tokom šatl-diplomatije koja je prethodila dejtonskim sporazumima, Ričard Holbruk nas je jednom odveo u Skoplje da se sastanemo sa Kirom Gligorovom, predsednikom BJR Makedonije. Diplomac Beogradskog univerziteta 1939, komunistički partizan za vreme Drugog svetskog rata, jedan od visokih funkcionera u Jugoslaviji bivšeg diktatora Tita. Dobro je govorio engleski i odlično je poznavao lokalnu scenu, a posebno je poznavao Miloševića. Pri tom je imao izvanredne političke instinkte. Gligorov je odmah prešao na stvar. "Srpska specijalna policija na Kosovu upravo je saterala u ćošak i pobila šezdesetak pripadnika albanske porodice Jašari. To je Miloševićev način rešavanja problema unutrašnje bezbednosti, ali će to izazvati rat. Albanci nisu kao Bosanci; oni se ne daju zastrašivati. Uzvratiće. I onda će Milošević da primeni silu. Reći će da će da pregovara, ali neće pregovarati. Sila je jedino što on poštuje", kazao je Gligorov. (...) Bilo je očito da će Kosovo postati konačno bure baruta na Balkanu. Tamo je krajem 1992. već bio osujećen rat, kada je tadašnji američki predsednik Buš Stariji primenio pretnju silom da bi upozorio Miloševića da ne pušta svoju policiju i vojsku na Albance. "A božićno upozorenje predsednika Buša?", upitao sam Gligorova. "Zar to Miloševića neće odvratiti?" Gligorov je odgovorio odrečno, jer je to upozorenje već odavno izdato i mnogo se toga u međuvremenu dogodilo. Bila je to vrlo sumorna poruka. Dok sam obilazio naše snage koje su patrolirale na granici Makedonije i Srbije, neprestano sam razmišljao o Gligorovljevim podacima. Novi rat na Balkanu podrio bi natovske garantije bezbednosti i stabilnosti u Evropi i verovatno bi izazvao masovne pokrete izbeglica. Ako bi Milošević ovde preduzeo silovitu akciju, to bi ohrabrilo Srbe u Bosni da pruže dodatni otpor. Sutradan uveče poslao sam faks Pentagonu opisujući svoju posetu i Gligorovljevo upozorenje i predlažući da se ponovo uputi ono nekadašnje božićno upozorenje predsednika Buša. Međutim, u Pentagonu je sada bilo novo rukovodstvo. General Šalikašvili je otišao u penziju i zamenio ga je general Šelton, moj vršnjak koji je imao malo iskustva u Evropi. Ubrzo sam saznao da rukovodstvo Pentagona nije bilo zadovoljno kada je dobilo moje pismo. Kako je objasnio zamenik šefa Združenog štaba DŽo Ralston, "već imamo dosta problema, novi nam nisu potrebni". Iskreno govoreći, nečuven odgovor. Moja zabrinutost odražavala je širok konsenzus evropskih lidera. Tokom narednih nekoliko nedelja, kako su borbe na Kosovu eskalirale, Evropljani su me zapitkivali: kakva je vaša procena? Šta može da se uradi? Da li možemo da koristimo vazduhoplovne snage? Da li treba da ubacimo snage za stabilizaciju? Svi su oni očekivali da ih SAD povedu. Konačno su politički vođi NATO poverili mome štabu da ispita vojne opcije. Početkom juna vratio sam se u Vašington i obavestio nezvanično Šeltona o tome šta bi, po mom uverenju, moglo da funkcioniše: obnovljena pretnja vazdušnim napadima NATO kako bi se osnažili ozbiljni diplomatski napori i oslabio Milošević. Poznavao sam Miloševića i njegovo istinsko poštovanje prema američkom vazduhoplovstvu. Pošto mi je Šelton odobrio da to učinim, obavestio sam i Koena i savetnika za nacionalnu bezbednost Sendija Bergera. Uvek su me učili da dobri oficiri ne dozvoljavaju sebi da samo izlože probleme, već uvek svojim šefovima donesu i predloženo rešenje. Bela kuća je prihvatila moj pristup i u suštini ga usvojila, iako se to Pentagonu nije dopadalo. Koen nikako nije želeo dublje angažovanje na Balkanu, a DŽo Ralston je preneo brige Pentagona: "Ako im zapretimo, a to ih ne zaustavi, da li ćemo onda bombardovati? A ako bombardovanje ne urodi plodom, da li ćemo onda izvršiti invaziju?" (...) Leto 1998. godine bilo je vrlo napeto u Vašingtonu, a domaći politički problemi su nadjačali spoljnopolitičke. Republikanci su optuživali predsednika Klintona da je ispoljio slabost prema Sadamovom prkošenju programu inspekcije UN. Pentagon je, s druge strane, nastojao da dobije podršku republikanaca za povećanje vojnog budžeta, a u isto vreme su se nastavljale istrage nezavisnog tužioca Keneta Stara protiv predsednika Klintona, prvo zbog Vajtvotera, a sada zbog Monike Levinski. Sve je to skretalo pažnju sa Balkana. (…) Milošević je dobro pročitao situaciju i u potpunosti je iskoristio. Uočio je sve rezerve francuskog i nemačkog ministra spoljnih poslova, koji su javno izjavljivali da NATO ne može da učini ništa bez rezolucije UN kojoj se protivila Rusija. Milošević je sistematski eskalirao nasilje i represiju na Kosovu. Krajem leta, između 300 i 400 hiljada kosovskih Albanaca isterano je iz svojih domova i živeli su u šumi. NATO je već delovao slabo, kako su me upozoravali istočni Evropljani. (...) Na kraju smo uspeli, uprkos početnom protivljenju Pentagona, da pritisnemo Evropljane i uputimo stvarnu pretnju Miloševiću. Ta pretnja NATO bila je propraćena rezolucijom Saveta bezbednosti UN koja je pozvala zemlje-članice da "primene sva neophodna sredstva", što je čuvena formulacija iz Sedme glave Povelje, kako bi se rešila humanitarna kriza. Upućen je zahtev da višak srpskih snaga bude izmešten sa Kosova. Holbruk je poslat u Beograd da objasni to upozorenje NATO. Na kraju je uspeo da ubedi Miloševića da prihvati nenaoružane međunarodne "posmatračke" snage koje bi posredovale u sporovima. (...) Samo, to još uvek nije bilo dovoljno. Milošević je pokušao da se izvuče tako što nije povukao svoje prekomerne policijske i vojne snage, i ja sam dokaze o tome predočio Solani i predsedniku Vojnog komiteta NATO, nemačkom generalu Klausu Naumanu. Saglasili smo se da se treba lično suočiti sa Miloševićem. To smo i učinili. Međutim, on je nastavio da pruža otpor tako da sam ja, uz odobrenje Bele kuće, drugi put otišao tamo 20. oktobra. Zamolio sam ga da pređemo u susednu sobu i razgovaramo u četiri oka, bez njegove uobičajene pratnje. Kad smo bili sami, pogledao sam ga pravo u oči i rekao mu: "Gospodine predsedniče, dajte da prestanemo da okolišimo. Vi morate da povučete sve svoje prekomerne snage sa Kosova, ako to ne učinite, Vašington će mi reći da vas bombardujem, i ja ću vas žestoko bombardovati". "Znate, generale Klark, NATO će uraditi ono što želi." "Pogledajmo stvarnosti u oči, gospodine predsedniče. Ja znam da vi ne želite da budete bombardovani." Usledila je pauza, a onda je trepnuo pre nego što mi je odgovorio. "Ne, generale, ne želim to." "Onda kažite svojim generalima da budu kooperativni i da povuku te snage sa Kosova." Usledila je još jedna kratka pauza, a onda "dobro, generale, reći ću im to". Ovo je bio ključni verbalni ustupak. Konačno, na trećem putovanju, general Nauman i ja smo uspeli da dobijemo pismeni sporazum o povlačenju. Međutim, čak i tada, lukav pravnik kakav je bio, Milošević je pokušao da se izvuče iz sporazuma tako što je primorao svoje generale da ga potpišu, a sam to nije učinio. Znao sam da će kasnije, kad mu budemo prebacivali što ne poštuje dogovor, reći da on to nije potpisao pa samim tim nije ni obavezan time. "Ne vidim ovde vaš potpis, gospodine predsedniče", rekao sam s neodobravanjem. "Nije potreban", kazao je on. Na kraju ga je ipak potpisao. Tog popodneva smo se general Nauman i ja vratili u Belgiju, verujući da smo uspeli. Međutim, sutradan pre podne ispostavilo se da još niko od srpskih snaga nije napustio Kosovo. Razočaran pozvao sam američku ambasadu u Beogradu preko otvorene linije, znajući da Srbi prate sve naše pozive, i razgovarao o pokretima aviona i pripremama za bombardovanje. Gotovo kao čarobnim štapićem, nedugo potom srpska vozila su počela da napuštaju Kosovo. U roku od nekoliko dana, stotine hiljada kosovskih Albanaca vratile su se u svoje domove. … Jednog subotnjeg popodneva u januaru 1999. godine, američki diplomata Bil Voker, novopristigli šef međunarodne posmatračke misije na Kosovu, pozvao me je da me obavesti o masakru: tela pedesetak nenaoružanih albanskih seljaka pronađena su u rovu, svi pobijeni na kratkom rastojanju. Bila je to upravo ona vrsta incidenta od koje smo strahovali. Čak nam je bilo naređeno da pripremimo tomahavke za uzvraćanje po Srbima, tako da je napad bio potpuno spreman, ako se pokaže neophodnim. Ali mi nismo želeli rat. (…) NATO je ponovo poslao mene i generala Naumana u Beograd da se suočimo sa Miloševićem i nađemo rešenje koje će zaustaviti represiju. Razgovarali smo neprekidno punih sedam sati, ali je on bio tvrdoglav i prkosan, nespreman da prizna masakr ili da dozvoli propisnu istragu koju bi obavile UN. Te loše vesti preneli smo natrag u Brisel, ali je NATO još uvek nastojao da izbegne konflikt. Francuski predsednik Žak Širak je ponudio da bude domaćin zvaničnih pregovora između Srba i kosovskih Albanaca u Rambujeu. To je trebalo da bude Dejton na francuski način. Međutim, tokom četiri nedelje, koliko su ti pregovori trajali, samo su se Albanci saglasili - Miloševićevi Srbi su napustili pregovore prkoseći naporima koji su učinjeni da se zaustavi represija i konflikt na Kosovu. (...) General Nauman i ja smo bili vrlo zabrinuti razmišljajući šta bi moglo da se dogodi kada jednom počnu vazdušni napadi, zato što kod vazdušnih napada, baš kao i kod diplomatije, nemate nikakve garantije za uspeh. Vazduhoplovstvo napada i uništava mete, ali na strateškom nivou stvarni uticaj je često u većoj meri psihološki i politički. Ako želimo da budemo sigurni da možemo da zaustavimo etničko čišćenje na Kosovu, onda ćemo morati da tamo uvedemo i kopnene snage. Razgovarao sam o tome i sa Naumanom i sa Solanom, koji je pravi majstor da shvati političke osetljivosti saveznika. Solana je vrlo jasno objasnio: "Ves, znaš da države ne mogu u ovom trenutku da se uhvate u koštac s tim pitanjem." Drugačije rečeno, ako insistiramo na tome da obavimo celokupan proces vojnog planiranja, najverovatniji ishod će biti da NATO neće uraditi ništa, da neće čak ni bombardovati, i Srbi će se izvući sa svojim etničkim čišćenjem. Od početka sam znao da samo vazdušni napadi možda neće zaustaviti Miloševića. U tom slučaju morali bismo da pojačamo vojne napore, ali bismo te planove morali da razrađujemo u hodu, jer politički nije bilo mogućno da sada unapred obavimo sav taj posao koji smo želeli da obavimo. Morao sam da "progutam" rizik. Ipak, u većoj meri se radilo o političkom riziku - da li će NATO opstati - nego o vojnom riziku, jer jedva da je bilo neke sumnje u to da ćemo na kraju ipak angažovati dovoljne snage. Državni sekretar Madlen Olbrajt me zamolila da se početkom marta nađemo u Londonu i razmotrimo sve opcije. "Moramo li da ovo propratimo upotrebom sile?", upitala me je. "Da, moramo da preduzmemo akciju", potvrdio sam. Oboje smo strahovali šta bi se na vojnom planu moglo dogoditi. Vašington ni sam nije mogao mnogo da nam pomogne. Iako je združeni odbor načelnika generalštabova sarađivao sa nama u razvoju i odobravanju unapred meta za bombardovanje, tema Kosova je postala stvar političkog fudbala među samim načelnicima generalštabova, koji su se sporili oko toga da li naši nacionalni interesi u jugoistočnoj Evropi stvarno opravdavaju takvu akciju. To je, razume se, samo pothranjivalo političarenje u Kongresu. Neki članovi oba doma Kongresa imali su legitimne sumnje u vezi sa upotrebom sile na Kosovu, dok drugi uopšte nisu shvatali ni region, ni rizike koji tu postoje. Srbi su 20. marta krenuli u klasičnu operaciju etničkog čišćenja. Armija je opkolila jedno veliko selo, onda je policija pretražila kuće, uhapsila svakoga ko bi mogao da postane neki od vođa otpora. Onda je paravojni ološ išao od kuće do kuće, tražeći novac, povremeno izvodeći taoce - posebno mlade žene - i isterujući ljude iz njihovih kuća. Sredinom tog popodneva na TV ekranima širom sveta videle su se hiljade ljudi koji beže ne bi li spasli život. Holbruk se vratio u Beograd da bi poslednji put uložio napor da ubedi Miloševića da prekine etničko čišćenje. To se, međutim, pokazalo uzaludnim i vest o neuspehu je ubrzo stigla u NATO. U utorak uveče zvao me je Solana i rekao mi da će vazdušna kampanja početi u roku od 24 sata. Pentagon me je zvao i tražio da telefoniram nekim senatorima i kongresmenima, tražeći njihovu podršku. I evo, tu sam bio ja, jedan oficir bez ikakvih stranačkih veza, koji traži političku podršku za svoju misiju, i ta podrška će, ako je dobijem, omogućiti jednom demokratskom predsedniku da postigne uspeh i pokaže da njegovi republikanski protivnici nisu bili u pravu. Biće to, dakle, jedna politička i vojna borba na nekoliko frontova, uključujući i front u Vašingtonu, ali mi ćemo zaustaviti etničko čišćenje i porazićemo Miloševića. (...) Biće to lična borba. Ja sam lično identifikovan sa politikom koja je počela mojom posetom Balkanu 1994. godine i potonjim radom sa Ričardom Holbrukom, mojim zalaganjem za diplomatiju podržanu pretnjom kako bi se odagnala opasnost od sukoba na Kosovu. Moj profesionalni ugled je ovde bio doveden u pitanje. U oktobru sam uspeo da se izborim za ustupke, jer sam zapretio silom. NATO sada mora da realizuje svoju pretnju. Nisam mogao da uzmaknem: bilo mi je savršeno jasno da Pentagon nije u potpunosti podržavao naše angažovanje na Balkanu, a Evropljani su samo sledili, a nisu vodili u ovoj stvari. Ne, upravo je ovo situacija zbog koje imam visoko zvanje, polako sam shvatao: kao vrhovni komandant u ratu, ili pobediš ili te vatra proždere. Ratove svojom voljom proglase političari - ali njih same simbolizuju generali. Uvek sam težio da dobijem odgovornost komande: sada sam je imao. Ali da li ću dobiti ovlašćenja koja su neophodna za pobedu? Radio-poruka koju smo dobili od naših pilota kada su poleteli s mora i u letu stigli do kopna na kome su se nalazile njihove mete, glasila je "suve noge"; to je bio signal koji smo čekali. To je značilo da su naši avioni i projektili krenuli u prve napade. Time je okončan jedan veoma buran i naporan dan, formalnim američkim ovlašćenjem za napad koje je izdao predsednik lično i koje nam je preneto u telefonskom pozivu generala Hjua Šeltona, mog vršnjaka koji je u oktobru 1997. godine postao prvi čovek združenog štaba načelnika generalštabova sva tri roda vojske SAD. Te prve noći krenuli smo jednim talasom projektila "tomahavk", aktivirali smo lovce stelt i bombardere: ukupno oko 100 bombi ili krstarećih projektila u tri talasa. Sedeo sam kraj sigurnog telefona u svom kabinetu, očiju prikovanih za Si-En-En i kompjuterski ekran. (...) Ipak, naše organizaciono savršenstvo ne znači ništa ako napadi ne postignu svoju svrhu - ako ne ubede Miloševića da zaustavi etničko čišćenje. Ključno pitanje cele naše kampanje bilo je kako da povežemo proces pogađanja meta s tim političkim ciljem. Šta je to što će skršiti Miloševićevu volju? Ili ćemo možda prvo skršiti politički konsenzus postignut u NATO. Posle prve noći, neki su očekivali da će Milošević odmah popustiti. Ja nisam. Celog sutrašnjeg dana nismo čuli ništa od Srba. Telefonirao sam njihovom načelniku Generalštaba, generalu Dragoljubu Ojdaniću, pozivajući ga još jednom da povuče snage sa Kosova. On je to odbio, tako da smo ponovo napali druge noći. Sutradan su političari u savezu počeli da osećaju sve veću nelagodu. Mađarski premijer je poslao svog ambasadora da me upozori: "Nemojte da izgubite." (…) Četvrte noći jedan stelt lovac je pogođen iznad Beograda i odustali smo od nekih napada. Spasli smo pilota, ali je svakome u tom trenutku bilo jasno da nekoliko noći vazdušnih napada neće biti dovoljno. Pokazalo se da nisu bili u pravu oni koji su verovali da će takva kratka kampanja bombardovanja pružiti Miloševiću izgovor da se preda, izgovor koji će on navodno jedva dočekati. Ja nisam bio iznenađen time iako nisam mogao u potpunosti da isključim mogućnost rane predaje, nešto takvo nisam očekivao. Tačno je da je Milošević racionalan, ali je isto tako tačno da je veoma tvrdoglav. On je verovao da je njegov interes na Kosovu veći od našeg i verovatno je računao na međusobna sporenja NATO saveznika. Naravno, neki u NATO su ubrzo počeli da raspravljaju o tome ne bi li trebalo da napravimo pauzu u bombardovanju kako bismo Miloševiću dali priliku da još jednom razmisli o svemu. Na strateškom liderskom položaju, kao i na svakom rukovodećem položaju, morate da budete dovoljno fleksibilni da menjate plan, i dovoljno iskreni da shvatite i priznate kada vaš dotadašnji plan ne funkcioniše. Obratio sam se Solani i Vašingtonu i zatražio dozvolu da napadnem ciljeve u Beogradu. Ovo je bio trenutak da eskaliramo, a ne da suspendujemo napade i ja sam sve svoje napore uložio u to da dobijem dozvolu da to uradim. Solana je opet pribegao svojim mađioničarskim trikovima. Posle dve noći, naši krstareći projektili su razbili Generalštab u centru Beograda. Napad je bio precizan i pokazao je da je NATO sve čvršće rešen da uspe. Srbi su, međutim, uzvraćali. Pojačali su kampanju protiv kosovskih Albanaca. Krenuli su u napad na američke snage u Bosni, što nam je omogućilo da oborimo dva srpska „miga 29“, i da istovremeno primoramo da se nekoliko srpskih aviona za napade na Kosovo vrate natrag. Još uvek su neki srpski avioni leteli nad Kosovom, preteći da napadnu Albaniju. Pokušali su da destabilizuju vladu u susednoj Makedoniji tako što su preplavili tu zemlju izbeglicama - kosovskim Albancima. Drugačije rečeno, Milošević nije pasivno čekao da naši napadi prestanu. (…) U SAD mnogo se verovalo u pristup koji se temeljio na strateškom bombardovanju, to jest u to da Miloševića i Srbe treba kazniti tako što će se gađati ciljevi velike vrednosti kao što su zgrade i mostovi. Politički lideri u Evropi želeli su da napadamo Miloševićeve vojne snage. Dakle, da bismo održali koheziju NATO saveza i da bismo napredovali sa kampanjom, morali smo da budemo sigurni da činimo i jedno i drugo. U isto vreme, ja sam pritiskao naše komandire vazduhoplovstva da učine više kako bi zaustavili srpsku mašineriju etničkog čišćenja na terenu i da to učine tako da pri tom ne izgube nijedan avion. (...) Naši piloti su rizikovali živote, dva i tri puta proveravali svaku metu, ali su se greške ipak događale. Prvo su neki naši piloti pogodili seosku kuću, misleći da se u njoj nalazi srpska policija, a ispostavilo se da su tu Srbi zatvorili 80 Albanaca i svi su oni poginuli. Svake noći sam se molio da ne ubijamo nedužne ljude. Iznova smo revidirali protokole i bio sam primoran da se borim sa pitanjima i kritikom nekih ambasadora. Ipak, sve u svemu, postizali smo izvanredne rezultate na planu bezbednosti. Samo, ja sam znao da se tu ne radi ni o protokolima ni o statistici - radilo se o ljudskim životima. Nekoliko dana pošto je jedna bomba greškom pala na školsko dvorište u Nišu, stiglo mi je pismo na engleskom, iz Niša. "Generale Klerk (tako je pisalo), "vi i vaše bombe ubili ste našu unuku u školskom dvorištu. Mrzim vas zbog toga. Nikada vam neću zaboraviti i ubiću vas." Moji bezbednjaci su to, razume se, tretirali kao pretnju, ali ja sam razumeo očajne roditelje i babe i dede. (…) Tragajući za drugim načinima pritiska na Miloševića, zatražio sam i dobio još aviona, kao i dozvolu da koristimo bugarski i rumunski vazdušni prostor, što je komplikovalo srpsku protivvazdušnu odbranu. Tokom četvrte nedelje posetio me je britanski premijer Toni Bler i pitao me nezvanično da li ćemo moći da pobedimo samo pomoću vazduhoplovstva. Kada sam rekao da to ne možemo da garantujemo, upitao me je: "Da li ćete dobiti kopnene snage ako vam budu potrebne?" Bez oklevanja sam mu odgovorio: "Za to će mi biti potrebna vaša pomoć, premijeru!" Nisam nameravao da ga ostavim na cedilu, ali je bilo jasno da će i on morati da obavi svoj deo posla. U to vreme je ministar odbrane Vilijam Koen pokušavao da me obeshrabri toliko da ni u privatnom razgovoru ne pominjem eventualnu potrebu za kopnenim snagama, makar i nezvanično. Ali ja sam, kao komandir, bio dužan da zatražim sve što mi je potrebno za pobedu. (...) Time što sam se suprotstavio svojim šefovima ja nisam pokazao neposlušnost, samo sam vršio svoju dužnost. Konačno je Bler u Vašingtonu uspeo da ubedi Klintona da učini "sve što je neophodno", što je šifra koju smo koristili za angažovanje kopnenih snaga. Dakle, bar u načelu, dobili smo tu bitku. (...) Ubrzo sam planirao okvir kopnene akcije, u kojoj bi bilo angažovano šest divizija, ukupno oko 200.000 vojnika. Bile bi to velike snage, ali je to vijetnamska pouka: nikada nikuda nemojte slati američke vojnike ako ih ne šaljete u dovoljnom broju, toliko dovoljnom da bude odlučujući. U drugoj nedelji kampanje, državni sekretar Madlen Olbrajt je posetila Brisel i zatražila da se sastane sa mnom. "Sad sve zavisi od tebe", rekla mi je. "Ja sam uradila sve što sam mogla. Sad sve zavisi samo od bombardovanja." Razmišljala je naglas, razmatrajući alternative i pokušavajući da iznađe strategiju uspeha. "Nisi u pravu, Madlen", objasnio sam joj. Samo bombardovanje to ne može da postigne. Moraš dati Miloševiću izlaz kroz pregovore. Državni sekretar i njeni ljudi su sve vreme radili upravo tako i konačno su otvorili kanal za pregovore: Viktor Černomirdin i Marti Ahtisari su ponudili izlaz Miloševiću, a mi smo za to vreme još uvek vršili žestok vojni pritisak. Ja sam preko tog diplomatskog kanala vrlo pažljivo radio da bih izbegao onu vrstu ustupaka koji bi docniju misiju na Kosovu učinili nefunkcionalnom. Tu je postojalo još jedno pitanje koje je za nas bilo od centralnog značaja: Rusija. Rusi su pretili da će angažovati svoju crnomorsku flotu i postaviti je između naše šeste flote i Srba. To bi u najmanju ruku stvorilo kompletan haos u komandi i kontroli, kad bi se naši i njihovi brodovi našli jedni naspram drugih. Međutim, po mom mišljenju je najveći rizik bio diplomatski. Takav ruski korak mogao bi da uništi konsenzus koji je postignut u NATO jer bi se moglo dogoditi da neke zemlje počnu da strahuju od potencijalnog sukoba i to iskoriste kao opravdanje za svoje povlačenje. Sastao sam se sa zamenikom američkog državnog sekretara Stroubom Talbotom, koji je pokušavao da održi komunikaciju sa Moskvom, i molio ga: "Reci im da se u ovo ne mešaju. Ako uđu, biće u nevolji." Ta upozorenja sam neprestano iznosio i na političkim nivoima NATO. Rusi na kraju nisu pokrenuli svoju flotu. Onda je konačno NATO uspeo da izvrši odlučujući pritisak. Održan je samit NATO-a, najavljeno je pojačano planiranje i priprema za kopnenu invaziju, što je omogućilo Ahtisariju i Černomirdinu da upravo to planiranje iskoriste kao pretnju Miloševiću. Sada je morao da se suoči sa perspektivom ozbiljne kopnene invazije NATO-a koja bi uništila njegovu armiju. U suštini, krajem maja, kopnene snage kosovskih Albanaca su borbom uspevale da se vrate na Kosovo. Taj korak je primorao Srbe da angažuju svoje skrivene vojnike, zbog čega smo mi onda imali očiglednije mete za gađanje. Međunarodni krivični tribunal za Jugoslaviju optužio je Miloševića za ratne zločine. To mu je i zapečatilo sudbinu, zaista, jer je suštinski smanjilo njegovu legitimnost i poluge kojima je raspolagao u diplomatskim pregovorima. Tako je, nekoliko dana kasnije, Milošević prihvatio uslove koje su mu ponudili Černomirdin i Ahtisari. Moj komandir na terenu u Makedoniji, britanski general Majk DŽekson detaljno je pregovarao sa Miloševićevim ljudima. U roku od sedam dana sporazum je sklopljen. UN su to prihvatile i 10. juna 1999. godine Savet bezbednosti doneo je rezoluciju kojom je snagama koje je predvodio NATO dopušteno da uđu na Kosovo. Konačno ćemo primeniti upravo onaj sporazum koji je Milošević tri meseca ranije odbacio. On je izgubio. Bilo je lepo i toplo veče ranog leta u Belgiji kada me je Solana pozvao: "Ves, uradio si to. Uspeo si, pobedio si. Govorili su da se to ne može uraditi, ali ti si uspeo. Doveka ćeš mi biti prijatelj." Poslednji put sam bio tako srećan kada su me, dok sam bio u Vijetnamu, zvali iz Crvenog krsta da mi kažu da mi se rodio sin! Mnoge molitve sam izgovorio te noći. (Klark kaže da su Rusi, prebacivanjem svog bataljona iz Bosne na Kosovo, bezuspešno pokušali da podele Kosovo. Zato se on obratio Mađarima, Rumunima i Bugarima.) Uz pomoć Stejt departmenta zatvorili smo njihov vazdušni prostor, čime smo sprečili mogućnost da Rusima dođu pojačanja. Nekoliko dana kasnije, Olbrajtova i Koen su otišli u Finsku da završe diskusije sa Rusima, a ja sam neprestano apelovao na njih da ostanu čvrsti i odlučni. Otkriće Sutradan, posle napada 9. septembra 2001. godine … jedan stariji general mi je preneo neke uznemirujuće vesti: "Napašćemo Irak. Odluka je u osnovi već doneta." "Ali zašto?", pitao sam. "Jeste li otkrili vezu između Al kaide i Sadama?" "Ne, uopšte se ne radi o tome. Oni jednostavno ne znaju šta drugo mogu da urade. Ako je jedina alatka koju imaju u rukama čekić, onda svaki problem mora da bude ekser, a ako nismo dobri u borbi protiv terorista, možemo bar da napadamo vlade." Posle šest nedelja, kad smo već napadali Avganistan i jurili talibane, pitao sam istog tog generala da li još postoji plan da se napadne Irak. "Još gore", rekao je, i pokazao na memorandum koji mu je ležao na stolu. "Ovo je papir iz kabineta ministra odbrane u kome je precizirana strategija. Napašćemo sedam zemalja u roku od pet godina!" Imenovao ih je sve, počev od Iraka i Sirije i završavajući sa Iranom. (…) Predstavljeno kao traganje za oružjem za masovno uništenje i globalni rat protiv terora.