Šesto doba sveta

Prošle nedelje je u Beograd, iz Švedske, došla – Ana Frank!? Dobro, ona se danas, u ovom životu, zove Barbro Karlen i sećanje na svoj prošli život opisala je u bestseleru “A vukovi su zavijali”. I ne samo da je bila, nego se i na televiziji „Avala” pojavila i sve ispričala! Ah, njene li nesreće ili sreće! Kažem vam, zaista, Srbi moji, velika je nesreća kada vam se desi snažna reinkarnacija, kada se još veoma živo sećate minulog života u kome ste bili Ana Frank ili, recimo, Aleksandar Makedonski a danas ste, eto, samo kolumnista NIN-a! Strašno, da poludiš! Zevam u TV “Avalu”. Ova današnja Ana Frank je i likom, kao jaje jajetu, slična onoj Ani Frank iz Amsterdama, a ona je, znamo, stradala u nacističkom logoru tokom Drugog svetskog rata. I ta frapantna sličnost nije nikakvo čudo: kroz reinkarnaciju se genotip i fenotip, skoro u dlaku, ponavljaju. Nego, moj slučaj je mnogo teži. Ana Frank je napisala samo „Dnevnik”. A ja sam ti, brale, samo u ovom životu napisao „Žitije Savino od Bogumila monaha”, pa „Jevanđelje Marijino”, te „Memoare Pontija Pilata”. Hoću reći, u današnjoj Ani Frank, alijas Barbro Karlen, stanuje samo ona nekadašnja Ana Frank, a kod mene ti je, brale, gužva, krkljanac. U meni, bre, stanuju četvorica, a možda i petorica, šestorica... Ko zna kog ću se minulog života još setiti pre nego ću oči u ovom životu, zauvek, sklopiti? I treba sve to držati pod kontrolom, moj bajo! Kažem vam, zaista, Srbi moji. u meni je mnoštvo likova kao kod Šekspira, i, nijedan od njih ne da mi mira. Sve se to rita, gura, svaki lik hoće da izađe u prvi plan i da igra glavnu ulogu u mom životu, i, ovo moje telo samo je pozornica. Moj skelet, moje kosti su samo daske koje život znače i to ludacima od Noja i Mojsija do Aleksandra Makedonca, a sve više u sebi osećam i Simona Čudotvorca! Elem, čitao sam, zavaljen u beržeri, „Hroniku sveta, istoriju Gota, Sveva, i Vandala” od Isidora Seviljskog (556-636) i, cap, naletim na – „Šesto doba sveta”. A to Šesto doba, po Isidoru Seviljskom, počinje Oktavijanom Avgustom u čije vreme je “bio rođen Isus Hristos od device u Vitlejemu Judejskom.” Posle Oktavijana dođe njegov sin Tiberije „u čije vreme je razapet Isus”, pa posle dođe Kaligula, pa Klaudije. I, sad, pazi, moj bajo, šta Isidor Seviljski piše: “Sa njim (Klaudijem) VLADAJUĆI, apostol Petar je otišao za Rim protiv Simona Maga”!!? A, setite se. Simon Čudotvorac je, takođe, bio „bezgrešno začet”, a znao je, takođe, da se, očas, „vaznese” na nebo!? Koje li koincidencije sa savremenikom iz Nazareta! Po Isidoru Seviljskom, Simon Čudotvorac uznosio se na nebo u Rimu gde je apostol Petar boravio, “VLADAJUĆI” sa Klaudijem... Tu se setim Danila Kiša. Setim se njegovog Simona Čudotvorca iz „Enciklopedije mrtvih”. Ali, po Kišu, Simon Čudotvorac je, sa neba, geknuo na ledinu negde u SAMARIJI, a što je i zvanična, biblijska verzija događaja. A Samarija je daleko, daleko od Rima, nalazi se blizu Jerusalima, to jest, kad iz Jerusalima kreneš put Kumrana, put Mrtvog mora u kome sam se jednom okupao i zamalo od preslanog mora nisam oslepeo... I, pazi, brale, šta još Isidor Seviljski izveštava: “Zbog Simonove smrti, Neron je Petra raspeo i Pavle je ubijen mačem. U ovoj zbrci Lukan (Lukijan) i Seneka su bili ubijeni Neronovom naredbom.” Elem, opšti pomor, bajo, zbog Simona Čudotvorca koji je, bajdvej, nosio GNOSTIČKU minđušu. Sklupčanu zmiju znanja koja je jela svoj rep. A takvu sam minđušu, nekad, imao, pa sam je izgubio... Jung vidi da se u mom telu pravi mesto za još jednog podstanara, za Simona Maga. I da bih Simona Maga što lakše primio, Švajcarac mi je ovakvu žvaku smislio: “Da li ti je, konačno, jasno da Isus nije postojao? Jer, evo i Isidor Seviljski ti lepo kaže da Neron nije ubio Petra i Pavla zbog Isusa već zbog Simona Maga. I ne misliš, valjda, da su se Petar i Pavle usrdnim molitvama Simona Maga sa neba srušili!? Pre će biti da su ga kratkim ZILOTSKIM noževima, u mrkloj noći, izboli, tu, negde, kod rimskog Koloseuma gde se skupljala belosvetska zbirština. Shvati, bila je velika netrpeljivost između gnostika i zilota, i, ziloti su taj rat i dobili jer su gnostike poklali. A poklali su ih jer gnostici u Isusovo postojanje nisu verovali...” U subotu, na Svetog Mratu, sa Simonom Magom na vratu, šibam sa Oljom za Novi Sad, na taštin grob, jer i grob treba pred zimu da se konzervira. Obavimo na novosadskom groblju, pa ajd, kod kuma Slavice na sremske kobasice i tepsiju gibanice. A onda, udri peške po lepom danu, odšetamo ka Petrovaradinu, pa zaređamo po slikarskim ateljeima, malo kod Rajka Petrovića, malo kod Tanje i Dragana Višekrune.. A Dunav se kupa u niskom Nepobedivom Suncu, blešti, ne mož’ ga gledati! Nego, Jung nikako da mi se skine sa grbače: “Jesi li video da su u Rimu, šatro, našli pećinu LUPERKALE u kojoj je vučica odgajila Romula i Rema. A pogledaj odavde sa Petrovaradina, pogledaj na Frušku goru i Srem, i, shvatićeš da nisu postojali blizanci Romul i Rem već da su to RUMA i SREM! Pa, kada je Enej odavde, iz porušene dunavske Troje, krenuo, on je sa sobom draga imena Rume i Srema poneo i u temelje Rima ih uzidao!” Vraćamo se za Bgd po prvom mraku, Olja tutnji ispod punog meseca, puno je saobraćajnih nesreća u vojvođanskim maglama... Ali, zato su u nedelju bile prave blagovesti! Burazer Dragiša iz Vrčina javlja da je moja Crna, opet, skotna! I zove Dragiša na jagnjetinu, ali ne toliko da slavimo Svetog Mratu, već da se poradujemo novom Crninom nakotu. Ah, Vrčin ispod Avale, u njemu sve miriše na proleće, a miriše i na poraze, na kosovski anšlus. Anšlus, brale, anšlus i tu ti ne pomaže Isus. Treba ti, moj Srbine, tvrđa arijevska vera koja strah u kosti tera. Žderemo jagnjetinu napolju, u dvorištu, a Crna mi se mota oko nogu. A onda, debela kao mečka, skoči mi u skute i počne da prede kao freza: “Mati Romula i Rema bila je lutajuća prostitutka A(n)ka Laurencija, koja je svojom profesijom zaradila toliko novaca da je mogla da kupi sve ritove i oranice koji se protežu između sedam brda na kojima su kasnije njeni sinovi osnovali Rim. Jer, reč lupa na latinskom znači vučica, ali to je i naziv za prostitutku. Praznik Luperkalija, kako se zove pećina Romula i Rema, u stvari je praznik rimskim kurava.”