“Čorba” u Doboju

NIN je posetio Boru Đorđevića, čoveka koji je sam po sebi događaj i to ne samo u ovoj godini za nama. O događajima koji su obeležili 2007. godinu, razgovarali smo sa Borom u njegovoj omiljenoj kladionici. Razgovaramo sa Borom koji je u poslednja dva-tri meseca skinuo 19 kilograma i kome će 2008. biti osma godina kako ne kušava piće, što ga nikako ne čini manjim boemom i legendom. Gde će “Riblja čorba” za Novu godinu? Bilo je raznih priča povodom vašeg novogodišnjeg nastupa? - “Čorba” je za Novu godinu u Doboju. Čitav slučaj se bez potrebe politizovao, a radi se zapravo o finansijskom nesporazumu sa Banjalukom. Kakvu prognozu dajete i kakve rezultate očekujete na predstojećim predsedničkim izborima? - Pa, najverovatnije iz dvojke u keca. Može da se napravi poređenje sa francuskim izborima od pre nekoliko godina, kada je Žan-Mari Lepen trebalo da dobije. Kada je to postalo izvesno, čitav svet je ustao i pobunio se, napravila se opšta frka. Tako je svuda gde ekstremnija desnica ima nekakve šanse, pa mislim da će se to isto dogoditi i kod nas. Sasvim je moguće da Toma pobedi i da uđe kao pobednik u drugi krug zajedno sa Tadićem, i da opet čitav svet grakne pa da se onda prave razne koalicije, principijelne, neprincipijelne, kakve god... Ne treba zaboraviti da su radikali disciplinovani kao vojska. Ipak, moram reći da sam ja član DSS-a i da sam uvek uz svoju stranku. Da li će Voja podržati Tadića, to ne znam. Ja sam uvek za nacionalnu opciju, umerenu nacionalnu opciju. Žao mi je što se danas prave mnoge podele među nekadašnjim istomišljenicima. Da li vas hvata nostalgija za periodom oko devetog marta 1991. kada su svi manje-više bili na istoj strani? Kako da ne! To je zaista bilo lepo. Bilo je gusto i svi smo zaista bili na jednoj strani. Ne mogu da zamislim, niti mogu da shvatim ovakve današnje podele. Bio sam i na famoznoj terasi Narodnog pozorišta i tadašnja želja za pićem me je spasla prilično. Naime, pošto se stvar počela odugovlačiti, otišao sam sa Đorđem Božovićem Giškom u gornji bife na četvrtom spratu Narodnog pozorišta. Bio sam veoma dobar sa tadašnjim komandantom Srpske garde. U jednom trenutku na četvrti sprat doleteo je momak koji je Božoviću rekao da je napolju počela šorka i tada je Đorđe izleteo kao metak. Giška je imao mnogo toga viteškog u sebi; na kraju, poginuo je kod Gospića braneći svoj narod. Nakon njegove smrti ja sam dugo bio u humanitarnom fondu koji je nosio njegovo ime. Sećam se i poslednjeg susreta sa njim. Sedeli smo nakon jednog koncerta u Novom Sadu do pred zoru u nekom lokalu. Kada smo se pozdravljali, ja sam mu rekao “idem u Beč da snimam novu ploču” a on je rekao “idem na front da poginem” i tako je nažalost i bilo. Sticajem okolnosti, recimo, petog oktobra bio sam na ulici sa Milanom St. Protićem i sa Vladanom Batićem, a danas ni u ludilu, ni u crtanom filmu ne bih mogao stajati uz njih. Pa i mnogi koji sada imaju nekakvu liberalno-boljševičku retoriku tada su bili uz nacionalnu opciju. Ali o takvima ne želim da pričam jer im na taj način samo pravim reklamu, a i antireklama je često veoma afirmativna stvar. Kako vidite Kosovo 2008? - Vrlo je teško bilo šta prognozirati. Već 2001. godine sam na ciriškom aerodromu video red letenja sa natpisom Priština – država Kosovo. Postoje, hvala bogu, mnogi Srbi na Kosovu i danas kojima ne pada na pamet da prodaju svoje imanje dole i da dođu u severnije oblasti Srbije pa da sa tim novcem postanu gazde i “biznismeni.” Istina, dakle, nikada nije crno-bela, istina je uvek šarena, ali zna se da je Kosovo veštački naseljavano Šiptarima još posle Drugog svetskog rata, zna se da je Leposavić veštački pripojen Kosovu još šezdesetih godina, zna se da je Broz bio kum svakom devetom detetu dole. Možda je rešenje u podeli Kosova, ma koliko to nepatriotski, i nadrealno zvučalo. Mi smo mnogo svirali na Kosovu. Nešto o čemu se malo zna i što je veoma interesantno i nesvakidašnje, jeste jedan koncert koji je “Riblja čorba” veoma skoro održala u porti manastira Gračanica. Mislim da je to nezabeležena stvar u istoriji srpske ne samo rok muzike. Pogotovu ako imamo u vidu da je Raško-prizrenska eparhija, s pravom, jedna od najkonzervativnijih u srpskoj crkvi. Ko je ličnost protekle godine? - Patrijarh Pavle koji je živi svetac. Ko će i kakav će čovek doći posle njega, o tome ne bih želeo mnogo da pričam niti da razmišljam, jer mislim pre svega da je neumesno. Šta će biti u novoj 2008. sa srpskim sportom? - Pa, evo, kada pohapse sve igrače “Crvene zvezde”, pored uprave i navijače, “Partizan” će moći da bude prvak, nesmetano. Što se reprezentacije tiče, mislim da ćemo dogodine uspeti da odigramo solidne utakmice sa fudbalskim supermenima Kazahstancima i Jermenima. U stvari, problemi su počeli kada je Klemente pao sa bicikla, očigledno da je Mali Napoleon nezgodno pao, jer smo u njegovo vreme mnogo puta padali i kako kažem u jednoj svojoj pesmi, “Za vreme Napoleonove vladavine bile su velike padavine”. Naravno, daleko od toga da je Klemente kriv za sve. Što se tiče košarke, tu sam mnogo veći optimista, jer imamo potencijal. Pogledajte samo uspehe mlađih kategorija, rasturaju Evropu, rasturaju svet, plus što je Duda Ivković postao seniorski selektor. Nadam se da će srpska košarka vratiti svoj stari sjaj. Naša košarka je naš nacionalni talenat, igramo je poetski. Malo ste govorili o svojim pesničkim uzorima kad smo kod poezije? - Pored Matije Bećkovića, nažalost su svi pokojni. To su pre svega Brana Petrović, Aca Popović i čika Duško Radović. Čika Duško me je naučio da štedim reči. Od klasičnih uzora najveći uticaj na mene je ostavio Dušan Vasiljev i Dis. Kakav je rokenrol danas u Srbiji, bilo je protekle godine lepih nagrada našoj muzici? - Želeo bih pre svega da čestitam mom dobrom prijatelju Đuletu na nagradi koju je njegova grupa osvojila. Od ostalih aktuelnih bendova po mome ukusu najviše su “Ajsborn” i “Bjesovi”, mada to i nisu više novi bendovi. Ima u Srbiji dosta dobrih rok grupa, volim bendove koji imaju svoj identitet i prepoznatljivost. Koncert “Stonsa” u Srbiji je bio fenomenalan. Tada sam video veliki bend na delu, osetila se snažna energija i interakcija sa publikom. Mene je Yeger bacio u neznanje, dao mi je ozbiljan zadatak kada je gotovo pola sata pričao i zezao se na srpskom. Nešto slično pokušala je i “Čorba” da izvede u Bugarskoj kada je napravljen prepev pesme “Dva dinara, druže”, refren je zvučao zaista strašno: “Malka nužda lepše goljamata dva...” Mi smo ovu stvar pevali uz pomoć organizatora, a Yeger je kompletan repertoar na srpskom izveo bez ičije pomoći. Da li velike zvezde koncerte odrađuju mehanički ili zaista postoji svaki put neki novi doživljaj koji se javlja u komunikaciji sa publikom? - Velike zvezde, prave velike zvezde, uvek poginu na bini zajedno sa publikom. To je bio slučaj sa “Metalikom”, to je bio slučaj i sa “Stonsima”. Ne misli da se poredim sa njima ali i “Čorba” svaki svoj nastup doživljava kao neponovljiv i jedinstven i svaki put se stvara jedan poseban ambijent. Svaki svoj koncert sviramo kao da nam je poslednji u životu. Hoće li Karadžić i Mladić 2008. biti, kako vi u jednoj pesmi kažete, “haške hadžije”? - Onog momenta kada Amerikanci uhapse Kastra, mislim da će se Karadžić i Mladić sami predati Haškom tribunalu.