Deset najboljih

Proza Obuzdavanje romana? Ako je dozvoljeno suditi prema očekivanjima da će takozvani “prinos” romana štampanih na srpskom jeziku, prvi put u poslednjih desetak sezona, ove godine da se spusti ispod famoznog broja 100, onda je verovatno moguć i zaključak da je to možda prvi očevidan znak jenjavanja i obuzdavanja sveopšte i u izvesnom smislu inflatorne naklonjenosti ovom zahtevnom i formalno gotovo neomeđivom žanru. Takvom razumevanju u prilog ide i utisak – koji se ponavlja već godinama – da pisci neretko pospešuju ovu euforiju “velikih” proznih oblika, hitajući u susret očekivanjima i navikama publike. Na svoj način to pokazuju i nove knjige uvaženih autora koji su afirmaciju stekli u prvom redu kao pisci kratke proze, Ludvig Davida Albaharija, još jedna “kratka knjiga” koja se već uveliko čita kao roman, ali svojom svedenošću pre upućuje na povratak autorskim počecima nego na nekakvu progresiju prema složenijim strukturama, i Pavićev autodeklarisani “roman antologija” Pozorište od hartije, zbirka priča koja bi pošto-poto htela da dostigne romansijersku formu, više, međutim, ostavljajući trag o autorskim smeranjima nego o unutrašnjoj zakonomernosti oblikovanja. S druge strane, knjige koje su sačinjene negde na granici memoaristike, esejistike i pripovedne fikcije (Uglješa Šajtinac, Vok on!; Laslo Blašković, Turnir grbavaca; Jovica Aćin, Šetnja po krovu), baš, čini se, zahvaljujući obuzdavanju ultimativnih romansijerskih ambicija uspevaju da oblikuju osobene i pri tom veoma sugestivne slike intime, vremena ili pak prostora. Nešto slično, ali iz obratne vizure, moglo bi se kazati za svojevrsne strukturalne hibride (Filip David, San o ljubavi i smrti; Z. Živković, Amarkord), odnosno za pripovedne zbirke koje imaju neke tematske ili kompozicione odlike mogućih romana, ali su se ipak zadržale na žanrovski skromnijoj i nepretencioznijoj fakturi (Mirjana Bjelogrlić Nikolov, Priče za dosadno popodne; Mihajlo Pantić, Ovoga puta o bolu; Mileta Prodanović, Agnec; Aleksandar Bjelogrlić, Temeljna opcija), svojim najboljim stranicama iznova svedočeći o kratkoj priči/noveli kao pomalo zanemarenom poetičkom “rezervoaru” ovdašnje književne scene. U okolnostima višegodišnjeg kolektivnog iščekivanja (čitaj: favorizovanja) romana koji bi mogao da postane jedan od beletrističkih “znakova pored puta” ovog doba, među onima koje je ovaj čitalac imao priliku da iščita, iz ovogodišnje produkcije na tu zavodljivu ulogu pretenduju, čini se, četiri naslova. Dobro poznati književnoj javnosti, Dragan Velikić i Gordana Ćirjanić u romanima Ruski prozor i Poljubac dosegli su neke od svojih najuspelijih momenata, svedočeći na taj način o visokim zanatskim standardima i mogućnostima. Isto bi se moglo kazati i za Čuvare svetinje Mirjane Đurđević, roman prepoznatljive, parodijsko-burleskne i satirično-groteskne poetike, ovde dovedene do sopstvene unutrašnje ravnoteže. Najzad, ali ne i na poslednjem mestu, kako se to obično kaže, posebnu čitalačku pažnju traži Lutajući Bokelj Nikole Malovića, prvi, “uliksovski” orkestrirani a “protiv struje” usmeren roman ovog autora nesumnjivog dara, koji, reklo bi se, u isti mah predstavlja i najveće otkriće sezone. Tihomir Brajović Poezija Između banke i supermarketa U Srbiji se svakog dana, osim nedeljom, otvori ekspozitura neke banke ili kakav novi supermarket, a, takođe, svakog dana, uključujući i nedelju, jer “poezija je nedelja”, kako je govorio veliki filozof, izađe i po jedna knjiga pesama. I dok prva činjenica snažno utiče na naš život, posledicu druge vrlo je teško dokučiti. Utoliko bolje za poeziju. Ona je najbolja kada je čist, nadinteresni govor, kada se od nje ništa ne očekuje, kada joj se ništa ne uzima ili dodaje. I tako, okružena bankama i supermarketima, srpska poezija je i tokom minule godine nudila ono što se drugde, pa ni u pomenutim svetilištima novoga doba, ne može naći. Mislim, naravno, na prasupstancijalnost koja se može naslutiti samo u nadahnuto napisanom stihu. Bilo je knjiga u nepreglednom izobilju, a među njima našlo se i vanstandardno dobrih. Ipak, dva momenta zaslužuju da budu pomenuta pre pokušaja da se odgovori na uobičajena “pitanja nove produkcije”. Prvi je odlazak značajnih imena. U 2007. sa lica sveta otišli su Srba Mitrović, Stevan Raičković, Branimir Živojinović i Raša Livada, i njihovo odsustvo, sada, potvrđuje važnost i značaj njihovog trajnog prisustva u srpskom pesničkom jeziku, kojem su posvetili živote. Drugi momenat kazuje da su proteklu godinu obeležili i pesnički izbori. Pesnici sve češće i sve radije pribegavaju objavljivanju “ličnih antologija”, kako je govorio Crnjanski, pa su tako izabrane pesme (ili, često, “izabrane i nove”) tokom 2007. objavili i Matija Bećković, Borislav Radović, Petar Cvetković, Milutin Petrović, Slobodan Rakitić, Qubivoje Ršumović, Dragan Stojanović, Novica Tadić, Vasa Pavković, Milan Đorđević, Zoran Đerić, Dragan Jovanović Danilov, Veroljub Vukašinović, ako sam ih sve pobrojao. Kako sistematizovati novu produkciju? Teško, a i čemu, ništa nije toliko krhko i podložno stalnoj promeni kao individualni čitalački utisak. S jedne strane reklo bi se da ni nekoliko preglednih lista ne bi bilo dovoljno, a s druge da je svaka od njih jedva održiva, relativna. Stoga, pre nego što vašoj pažnji preporučim nekoliko naslova čije vrednosti sam spreman da odmah obrazložim, reći ću da bi se na tim stvarnim ili zamišljenim listama morale naći knjige doajena (“Rajske izreke” Miodraga Pavlovića, “Kad budem mlađi” Matije Bećkovića), potom knjige pesnika izgrađenih opusa (“Potajnik” Ivana Negrišorca, “Elegije i balade iz prošlog stoleća” Vase Pavkovića, “Jaspis” Aleksandra Lukića, “Neke stvari i ostalo” Radomira Uljarevića, “Orijent ekspres” Staniše Nešića, “Naše nebo” Vojislava Karanovića, “Izvor na kamenu” Živka Nikolića), pa pesnika i pesnikinja koji svoje svetove grade sa pažnje vrednom invencijom (Dragan Hamović, Danica Vukićević, Nenad Jovanović, Dejana Nikolić, Petar Miloradović, Miloš Petković), do mlađih (Enes Halilović, Jasmina Topić, Siniša Tucić, Dejan Čančarević) i debitanata (Jelena Z. Bogavac, Dejan Đorđević, Bojan Samson, Biljana Stajić, Željko Mitić). Najzad, evo i pet zbirki koje sam čitao sa posebnim zadovoljstvom, a ostatak liste dopunite sami, prema sopstvenim uvidima i utiscima, ukoliko vas, naravno, čitanje poezije zanima, u svakodnevnom kretanju od banke do supermarketa. Mihajlo Pantić PozoriŠte Klica ohrabrenja Od tridesetak predstava, što naših, što inostranih, koje je gledao prošle godine, NIN-ov kritičar bi za samo sedam od njih mogao da kaže da su bile više ili manje uspele, da su gledaocima koji su ih videli pružile pozorišni doživljaj vredan pažnje. U svakom pogledu različite, one nisu odabrane da programski afirmišu neki specifičan postupak u pozorištu, ni klasičan, ni ultramoderan, već su pre svega izabrane zato što su ovako ili onako obogaćivale naš pozorišni život. Na primer, kad su u pitanju strane predstave, prva s kritičarevog spiska, koja je došla iz Zagreba, suštinski je proširivala i produbljivala pojam dramatičnog u teatru, dok je druga, budimpeštanska, uzbudljivo prikazivala dramu pojedinca u modernom dobu, unificiranom i zatrovanom uticajem komercijalnih televizija i trivijalnog segmenta holivudske filmske produkcije, a treća je, ona iz Palerma, vraćala u pozorište nešto toplo i lirsko, odavno potisnuto i zaboravljeno u današnjem krugu civilizacije. S druge strane, reditelji koji su postavljali na scenu naše komade, uložili su u svoje inscenacije i hrabrost, i ukus, i znanje ili da rehabilituju neka nepravedno zanemarena srpska klasična dramska dela ili da prvi put prenesu na pozornicu nove drame naših sadašnjih dramatičara i tako postave osnov za njihova buduća tumačenja. U jedan svet, u kojem je, a pogotovo kod nas, redosled vrednosti poremećen, predstave s ove liste su unosile klicu ohrabrenja, pokazivale su da pozorište može bar ponekad da se uzdigne iznad društvenog okruženja u kojem nastaje, da tržišna utakmica i moć novca ne mogu baš uvek da izvitopere ili uguše jednu staru, plemenitu umetnost. Vladimir Stamenković Likovna umetnost Staro i novo Čelno mesto na ovoj rang-listi pripada 48. beogradskom Oktobarskom salonu, našoj najvećoj godišnjoj smotri stvaralaštva u oblasti vizuelnih umetnosti koja je, odnedavno, postala i značajan internacionalni kulturni događaj. Tom novom konceptu Salona, ovogodišnji selektor, francuski istoričar umetnosti Loran Heđi dao je originalan profil. Za razliku od prethodnih, ovaj Salon nije bio nalik reviji “aktuelnosti” u svetskoj umetničkoj produkciji, sačinjenoj po receptu “od svega pomalo”, već je imao izražen karakter superiorne individualne selektivnosti. Sledi izložba sa nazivom “Sto dela hrvatske umetnosti iz zbirke Narodnog mujeja u Beogradu”, autora Qubice Miljković, i njenih pomoćnika Zvonka Makovića iz Zagreba, Vere Grujičić, Petra Petrovića i Gordane Stanišić, kustosa našeg muzeja, priređena u Umjetničkom paviljonu u Zagrebu. Značaj ovoj izložbi daje ne samo vrednost izloženih dela, već i kontekst u kome je realizovana. Reč je o događaju od značaja za kulturnu saradnju između Srbije i Hrvatske, koje su danas dve države. Otud ispada da mi u Zagrebu izlažemo dela stranih umetnika – iako su mnogi od njih živeli u Srbiji i stvorili dela koja su Srbi osećali kao svoja. Značaj ove izložbe se, toga radi, ne vidi u povezivanju dveju nacionalnih kultura, kako se može učiniti, već u retrospekciji korena iste kulture koji se, ovim načinom, reafirmiše. Branko Kukić, autor izložbe “Simbolično u srpskom slikarstvu”, priređene u valjevskoj Modernoj galeriji, održao nam je lekciju o dužnosti da se, u svojoj zanesenosti “savremenošću, ponekad osvrnemo za sobom. Fenomen konceptualne umetnosti, kojim je obeleženo stvaralaštvo u poslednjim decenijama prošlog veka, nije nikad u nas bio tako ozbiljno tematizovan kao na izložbi Muzeja savremene umetnosti sa nazivom “U raskoraku”. U pomenutu svrhu poslužila su nama do sada nepoznata dela mladih britanskih umetnika. Loran Heđi je u 2007. godini poklonio Beogradu još jednu izuzetnu izložbu o kojoj najbolje govori njen naziv. Spektakl u Muzeju 25. maj pokazao je da u umetnosti XX veka nema horskog skandiranja univerzalnih stvaralačkih paradigmi. Modernu umetnost karakteriše sinhronost monoloških prologa, “paralelnih priča” rečitih umetnika. Za primer problemski definisane izložbe može da posluži autorska prezentacija Renata Miraka. Iako ne izlazi iz okvira italijanskog slikarstva, ova izložba odražava sjaj “celog” zlatnog doba apstraktne umetnosti. Ova, 2007. sa razlogom se naziva Lubardinom godinom. Wome nije samo označena stogodišnjica rođenja velikog slikara. Reprintom čuvene Lubardine izložbe iz 1951. u beogradskoj Prodajnoj galeriji, oživljeno je već pomalo opalo sećanje na ličnost i delo umetnika koji je preusmerio tok istorije naše likovne umetnosti u vremenu posle Drugog svetskog rata. Među izložbama u paviljonu kalemegdanske “Cvijete”, izdvojila se po značaju velika, mada nepotpuna, retrospektiva kompleksnog opusa našeg najsvestranijeg umetničkog stvaraoca, Vladana Radovanovića. U središtu pažnje autora ove izložbe je originalni koncept sintezijske umetnosti koji čini njegovo stvaralačko geslo. Pojava slovenačkog slikara Jože Ciuhe u Beogradu izazvala je neodoljivo sećanje na doba najviših dometa nekada naše (jugoslovenske) likovne umetnosti. Ciuha je svojim dolaskom značajno doprineo i afirmaciji nove beogradske galerije RTS u Takovskoj 10. Predstavljati “drugu mladost” slikara Petra Omčikusa imalo bi smisla kada bi stvaralac kao što je on, uopšte mogao da “ostari”. U galeriji Pariski krug, uverili smo se, zapravo, u večitu mladost ovog umetnika. ĐorĐe Kadijević Film Godina proseka Savremeni srpski film već godinama bije bitku da zadobije pažnju prosečnog gledaoca ali to nikad nije išlo lako. Godina 2007. za srpski film nije bila fatalna; štaviše, bila je uglavnom prosečna i na nivou prošlogodišnje produkcije. Proizvedeno je ukupno trinaest igranih filmova. Nažalost, samo prosečna jer kad u jednom dvomilionskom gradu kao što je Beograd ostane samo nekoliko bioskopa koji pri tom obično “zvrje” poluprazni, onda ni od kinematografije u celini ne treba očekivati puno. “Klopka” Srdana Golubovića otvorio je 35. FEST zasenivši sve ostale njegove premijere i događaje. Iako treba istaći da između porodične drame i trilera ovaj film ostaje nedefinisan, ne postoji nijedan bitan filmski razlog da se on žanrovski mora odrediti. Osim jednog, da je to jedan vrlo smeli pokušaj novog žanrovskog iskoraka u srpskom filmu. Nebojša Glogovac u ulozi “balkanskog Raskoljnikova današnjice” na momente potpuno osvaja gledaoca podsećajući ga na svoj raskošni glumački talenat. “Četvrti čovek” Dejana Zečevića je dosad najzrelije ostvarenje mladog reditelja. Pokazalo je da se on mnogo bolje snalazi u trilerskim i akcionim vodama nego li, na primer, u horor žanru. “Odbačen” je delimično već viđeno u prethodnom filmu Miše Radivojevića (“Buđenje iz mrtvih” koji je onda najavljen kao testamentaran) s tim što se Svetozar Cvetković u ulozi “odbačenog” ovog puta razračunava sa samim sobom. Neka od ovogodišnjih ostvarenja kao što su “S.O.S. Spasite naše duše” Slobodana Šijana, “Peščanik” Sabolča Tolnaija i “Zavet” Emira Kusturice prikazana su samo na letnjim festivalima dok bioskopsku premijeru nisu ni imala. U slučaju filma Emira Kusturice bila je to njegova lična odluka ali ni efekti bioskopske eksploatacije većine ostalih domaćih ostvarenja nisu bili bolji. Tako su “Konji vrani” Qubiše Samardžića i pored odličnog marketinga imali znatno slabije bioskopske rezultate od njegovog ranijeg filma. “Hadersfild” debitanta Ivana Živkovića, rađen po istoimenoj pozorišnoj predstavi, karakteriše pre svega veoma jaka uloga Nebojše Glogovca kojom on dokazuje staro holivudsko pravilo da jedna dobra uloga može u velikoj meri izvući i spasiti čak i osrednji film. Sličan slučaj bio je i sa filmom Milutina Petrovića “Agi i Ema” gde velika Milena Dravić pleni svojom glumačkom harizmom i čistotom. Sa dve veoma različite i komplikovane ali perfektne uloge u “Klopci” i “Hadersfildu” Nebojša Glogovac je i ove godine bio zvezda u usponu. Bez premca, bila je ovo njegova godina. Saša Janković