Samo što i drugi

Koliko ta dijaspora, ti građani Srbije koji žive van, vređaju i nipodaštavaju nas koji smo ostali ovde, zaprepašćujuće je. Evo, recimo, David Albahari koji, pored otrcane fraze da se okrenemo budućnosti, pri čemu su svi oni duboko ukopani u prošlost, savetuje Srbima i Srbiji da “se oslobodi svih nepotrebnih balasta – duhovnih, materijalnih, pa i, zašto da ne, teritorijalnih.” Ovo bi Albahari mogao odmah da patentira u Kanadi, da predloži da se Kanada oslobodi balasta Kvebeka. Inače, Albaharijev predlog je nešto najbesramnije što sam do sada pročitao, jer Srbi sa Kosova, da se manemo Srbije i 16 odsto teritorije, treba da ostave grobove predaka, grobove dece čak, da sami zatraže da ih Albanci preoru, ili formiraju đubrišta na njima, da ostave voćnjake i sećanja i dom i uspomene i egzistenciju, i da pristanu da budu iščupani iz korena, da odu da žive po kolektivnim centrima nalik na pakao, da pristanu da ne sanjaju svoj zavičaj i neku novu slobodu, da pristanu da budu marsovci, da zaborave na jedinu želju, koju ima ogromna većina Srba: kad umru u belom svetu da ih sahrane na starom seoskom groblju, tamo gde počivaju njihovi najmiliji. I to svetogrđe savetuje književnik, humanista, intelektualac. Čovek nadobudan, demokrata, sveznalica. Ej, bre, što to mi hoćemo?! Pa njemu samo treba Beograd za prodaju knjiga i neku nagradu. Ipak je on tu neko i Beograda se još ne bi odrekao. I neće. Jer je Beograd čudo. Ko bi u Prištini čitao knjige nekoga ko bi ih pozvao da se integrišu u Srbiju, da se odreknu nezavisnosti?! Da li bi u Prištini tako šta smeo i da pomisli, a kamoli da sebi u bradu mrmlja o tome. Teško da bi se i običan čovek usudio da tako šta savetuje i urođenicima sa Nove Gvineje, što nama, ajde, duplo (triput, dovoljno?) glupljim od njega, savetuje Albahari. Dragan Vidaković, Prilike