Zašto uništavate TANJUG

Gospodine ministre, Tanjug, jedan od najstarijih medija u Srbiji (Politika, Borba, NIN, Tanjug...) ove godine slavi 65. godišnjicu postojanja. Upravo u ovoj, 2008. godini, država, preciznije Vaše ministarstvo želi da zaustavi razvoj i ekspanziju Tanjuga, tačnije -da ga uništi. Pre četiri godine, kada sam došao u Tanjug, zatekao sam opljačkanu Tutankamonovu grobnicu. Devastiran tehnološki i profesionalno, ponižen služenjem jednom čoveku i jednoj partiji – kolos je bio na plećima. Nekada osma agencija sveta bila je na izdisaju. Mnogi su očekivali pozamašno nasledstvo od pokojnika. Jedni zgradu, drugi poziciju a svi zajedno uticaj potreban „organizovanim interesima”. Ali, ne lezi vraže. Vrlo brzo uspeo sam, naravno sa zaposlenima, da oporavim Tanjug, da mu vratim profesionalni ugled i da on sada bude, rizikujući da budem skroman, lider na Balkanu. Sada, Vaše ministarstvo, dakle država, inače osnivač Tanjuga, želi da drakonskom restrikcijom budžeta likvidira Tanjug. Zašto? Da li je posredi samo puko zadovoljenje tek propupele pohlepe Vašeg pomoćnika ili i nešto značajnije? Gospodine ministre, želeo bih prvo da Vas upoznam, kao i našu javnost, sa nekim činjenicama kada je reč o agencijskom novinarstvu, Tanjugu i njegovom značaju za našu državu i javni interes. Balzak je, gospodine ministre, još sredinom XIX veka, govoreći o značaju i moći novinskih agencija, kazao da javnost veruje da postoji mnogo novina ali da u suštini postoje samo jedne – „neko oboji informaciju u belo, neko u zeleno, crveno ili plavo, a u stvari to je vest dobijena od gospodina Havasa”. Reč je, naravno, o gospodinu Šarlu Havasu, osnivaču prve novinske agencije na svetu (1832), preteče Frans presa. Možda ćete se upitati da li su uticaj i značaj agencijskog novinarstva za žurnalizam u celini i dalje tako važni. Odgovor je: apsolutno da. Analitičar medija Pjetro Pizara je objavio podatak da od 100 naslova koje novine objave, 75 su agencijski tekstovi. Bojd-Baret i Palmer, pak, utvrdili su da se krajem XX veka samo 20 dnevnika u čitavom svetu može smatrati zaista autonomnim u odnosu na novinske agencije. To je prva, najvažnija, dimenzija agencijskog novinarstva. Druga, ne manje važna, jeste ta što su nacionalne novinske agencije važni simboli nacionalnog identiteta, jer doprinose razvoju nacionalne države. Već pomenuti Oliver Bojd-Baret kaže (2000): „Nacionalne novinske agencije su popularne: većina nacionalnih država ih ima, a nove nacionalne države se uglavnom brzo odlučuju da ih osnuju”. (Da pomenem samo hrvatsku agenciju HINA, slovenačku STA...) Prvi, perfidni, udar na Tanjug se desio kada nam je, kao državnoj agenciji, zabranjeno da osnivamo druge medije. Recimo, bugarska nacionalna agencija BTA ima svoje novine i raznovrsna magazinska izdanja. A Bugarska je, kao što znate, u Evropi. Tanjug je, dakle, već u podređenom položaju u odnosu na privatne agencije jer po zakonu Tanjug, kao državna agencija, može samo da se bavi agencijskim novinarstvom. Tako smo po preporuci RRA morali da „ugasimo” Radio Tanjug. To sa našom konkurencijom nije slučaj. Beta je u saradnji sa jednim stranim medijem pokrenula svoj radio. Dakle, naša konkurencija može da razvija i druge medije u okviru svoje osnovne delatnosti i na taj način ostvaruje prihode od reklama. S druge strane, agencijsko novinarstvo je najneprofitabilnije novinarstvo i to u svetskim razmerama, a posebno u malim i siromašnim državama. U jednom pregledu poslovanja novinskih agencija iz 2000. godine utvrđeno je da bi stanje „ove industrije” u celini moglo da se opiše kao stanje krize. Evropske nacionalne novinske agencije pokazale su skroman godišnji prosečan profit. Odnosi prometa i profita bili su niski, u proseku samo jedan odsto. Profiti pre oporezivanja u proseku su iznosili samo 0,15 miliona evra. Najveće evropske novinske agencije, kao što su: AFP (Francuska), DPA (Nemačka), EFE (Španija), ANSA (Italija)..., sve su, osim DPA, imale nulti odnos prometa i profita. O manjim evropskim agencijama da i ne govorim. Možete reći: imate Internet. Tačno, i mi ga sve ozbiljnije koristimo za razvoj multimedijalnih sadržaja. Međutim, da dodam i ove činjenice: „gotovo nijedan od oko 32.000 sajtova – s vestima na mreži World Wide Web koji su uglavnom izdržavani prihodom od oglašavanja – nije ostvario profit”. Čak i internet-prezentacija uglednog Wall Street Journal, sa 461.000 aktivnih pretplatnika, za prvih pet godina poslovala je pozitivno samo u toku jednog meseca (Pilar, 2000). Još jedan podatak je veoma važan. Novinske agencije su najjeftiniji informativni nacionalni sistem a istovremeno najbrži oblik plasiranja informacija i prema unutra i prema spolja. To su dva najbitnija razloga zbog kojih ih gotovo sve zemlje imaju, čak i one najsiromašnije. Analiza austrijske novinske agencije APA iz 2004. godine, na uzorku od 100 najvećih i najpoznatijih agencija, pokazala je, pored ostalog, da je 76 odsto agencija u javnom, odnosno državnom vlasništvu. Danas kada se, po nekim analizama, broj informacija koje su na raspolaganju običnom konzumentu udvostručava na svakih pet godina, kada je čuveni Ignasio Ramone izračunao da je tokom poslednjih 30 godina proizvedeno više informacija nego u proteklih 5.000 godina – izboriti se za plasman sopstvene informacije je pravi podvig. U svetskoj medijskoj globalizaciji, da ne kažem medijskom imperijalizmu... Pjetro Pizara pravilno uočava: naše informisanje je jednosmerno. Šta znamo o drugim državama sveta, pita se ovaj autor i daje tačan odgovor: samo ono što nam prenesu zapadni mediji. Informišu, pre svega sebe, svoju javnost – u skladu sa svojim interesima i ciljevima – a jako malo druge. Ali, zato kontrolišu sve informacije koje se dostavljaju slabo informisanim i nerazvijenim zemljama (Kavalari, 1990). Po podacima UNESCO, od 300 kompanija koje dominiraju tržištem komunikacija i informacija 144 su iz SAD i Kanade, 80 iz Evrope, 49 su japanske a samo 27 kompanija pripada drugom geografskom prostoru. „Brzina”, smatra Pol Virilio, „jeste osnovni faktor u podeli bogatstva i moći. Osnovni način pokretanja determiniše organizaciju društva svake epohe”. U antičkoj Grčkoj se govorilo: „Ko poseduje brodove, vlada gradom”. I zato nas je Virilio podsetio da je danas način osnovnog pokretanja elektronski promet informacija. „Radi se”, piše ovaj glasoviti Francuz, „manje o tome da se pređe distanca, a više o kontrolisanju i reagovanju na daljinu”. Agencije nisu „mašine za pravljenje događaja” (Kavalari), jer, kako kaže Pjer Nora, „savremenost luči događaj” – agencije su, bar bi to trebalo da budu, samo fabrika informacija, činjenica o događajima. Tanjug je naša najveća takva fabrika sa najkvalitetnijim proizvodima, najveći internacionalni srpski medijski brend. Za četiri godine samo jedna tužba (nameštena), niti jedan protest od strane bilo koje političke stranke iz Srbije i Crne Gore, bilo koje institucije ili pojedinca. Plod surovog, beskompromisnog profesionalizma. Danas, u moru informacija, male zemlje, zemlje u tranziciji, da na pominjem zemlje sa problemima koji su toliko internacionalizovani da su postali globalni, moraju da imaju ozbiljnu, reprezentativnu i u esnafu poštovanu nacionalnu novinsku agenciju kako bi i njena strana dobila pravo i mogućnost da se čuje i bude uvažena. Nije slučajno UNESCO krajem XX veka doneo Rezoluciju kojom podržava poziv na eliminisanje neravnoteže u globalnom informisanju i stav da komunikacije treba da budu u službi nacionalnih razvojnih interesa. U eri tržišne, „racionalne kalkulacije” i „organizovanih interesa” smanjenje vladinih subvencija, nastalo kao posledica deregulacije i politike tranzicije, „otvara vrata konkurenciji globalnih agencija, koje osnivaju nacionalne ili finansijske informativne servise na lokalnim tržištima”. Herman i Mekčesni takođe smatraju i da „integritet i kvalitet javnosti može biti ugrožen državnom kontrolom, predrasudama i autocenzurom privatnih sistema kontrole, ali i spoljnim pritiscima na medijske sisteme koji ih oblikuju u skladu sa ciljevima moćnih, njima stranih interesa. Takođe to mogu biti i kombinacije ovih formi pritisaka sa vladama i moćnim privatnim interesima u tandemu, ili kroz saradnju stranih agencija sa lokalnom upravom i/ili privatnim medijskim grupacijama”. Šta dodati analizi Hermana i Mekčesnog? Samo imena naših ministara i imena onih koji zastupaju privatne interese. Tanjug smeta jer je najbolji: samo u prvih šest meseci u sedam dnevnih novina Tanjug je citiran 14.100, a Beta negde oko 6.000 puta. Da ne govorim o tome da Beta nema razvijene multimedijalne servise i da samo snagom državnog i partijskog aparata želi da sputa i uništi Tanjug, kako bi očuvala svoju poziciju. Beta ne može biti zamena za Tanjug. Ne može „Obilić” da zameni „Crvenu zvezdu”, čak i ako je jednom bio prvak, čak i ako ima podršku kontroverznih biznismena i nekih državnih struktura. Najbolje ću Vam opisati stanje u Tanjugu – kada sam došao u nacionalnu novinsku agenciju sredinom 2003. godine – sa dva podatka: tada direktor Tanjuga nije imao ni e-mail adresu, a na osnivačkom kongresu svetske asocijacije novinskih agencija, na kome smo mi jedini predstavljali našu zemlju, Tanjug je bio jedina agencija koja je servise korisnicima dostavljala primitivnim BBS (Bulletin Broad System). U najkraćim crtama, Tanjug danas, dakle, samo četiri godine kasnije, izgleda ovako: - Samo u prvoj godini poslovanja, od kada sam direktor, Tanjug je povećao prihode od tržišta za oko 68 odsto. - Rekordno brzom povratku profesionalnog ugleda posledičilo je vraćanje u EANA (Evropska asocijacija novinskih agencija) gde jedini predstavljamo našu zemlju u ovoj važnoj evropskoj organizaciji. Takođe, samo Tanjug predstavlja našu zemlju u AMAN (Mediteranska asocijacija novinskih agencija), zatim u BSANNA (Crnomorska asocijacija novinskih agencija) i ABNA (Asocijacija novinskih agencija jugoistočne Evrope). Da pomenem da smo do sada sklopili više od trideset bilateralnih ugovora sa agencijama iz celog sveta i da je prvi put od osnivanja Tanjug bio domaćin kongresa EANA. - Prvi put u istoriji Tanjuga, sve njegove redakcije rade u jedinstvenom aplikativnom sistemu za kreiranje i emitovanje vesti kao i drugih multimedijalnih sadržaja, a svi novinari imaju neprestan pristup Internetu. - Pre dve godine kreirali smo moderan sajt, i pristup Tanjugovih korisnika našim servisima je na najvišem svetskom nivou. Po jednom nezavisnom, svetskom sajtu koji se bavi rangiranjem kompanija, Tanjug se nalazi u Srbiji i Crnoj Gori na 547. mestu, Beta na 704. a Fonet na 1647. Od velike je važnosti koliko je drugih sajtova linkovano na jedan sajt: Tanjug (413), Beta (344), Fonet (181), to znači da linkovani sajtovi ukazuju na naš sajt kao relevantan izvor informacija. - Kada je reč o Kosovu i Metohiji, jedini smo medij koji dosledno i minuciozno zadovoljava osnovni standard novinarstva: pro et contra. Naime, svake nedelje objavljujemo Albanski bilten u kome, jedan kroz jedan, prenosimo pisanje albanske štampe, kako sa KiM tako i iz Albanije, i na taj način našim korisnicima omogućavamo uvid u stavove albanske političke elite i rukovodstva. Izdajemo još tri biltena: Vojni, Crveni (tekstovi stranih medija o događajima u Srbiji) i ICT bilten, bilten o informaciono-komunikacionim tehnologijama. - Osnovali smo nagradu za najbolju pozorišnu kritiku koju je ove godine dobio Muharem Pervić. - Objavili smo i 15 knjiga, od čega tri o agencijskom novinarstvu, prve takve vrste u nas, knjigu o Kosovu i na engleskom, knjigu Zorana Đinđića “Srbija u Evropi” i na nemačkom i bili prisutni, jedini, kada je posthumno dodeljena nagrada ubijenom premijeru u Jeni. Takođe, jedini smo za naše državno rukovodstvo (tada SCG) preveli dve knjige Ramuša Haradinaja. - Jedini smo obeležili 60. godišnjicu oslobođenja Aušvica (i spasli obraz državi), a među malobrojnima i početak Dekade Roma, 2005-2015. - Otvorili smo još jedan Međunarodni press centar u Banjaluci i time dali značajan doprinos odnosima Republike Srbije i Republike Srpske, odnosno BiH, sa čijim agencijama SRNA i FENA imamo izuzetne odnose. Ove godine bi trebalo da otvorimo još jedan MPC u Vranju, a možda i u Novom Pazaru. - Prvi put u istoriji Tanjuga pokrenut je video-servis. - Prvi put u istoriji srpskog žurnalizma pokrenuli smo Webcast (Broadcast on the Internet) sistem i putem Interneta dva puta dnevno emitujemo vesti na srpskom jeziku. To je samo začetak naše njebcast produkcije. - Pokrenuli smo prošle godine i RSS (Really Simple Sdžndication), znači najjednostavnije preuzimanje informacija uključujući i multimedijalne sadržaje. Takođe, postavili smo i Wap portal (Wireless Application Protokol) kako bi se posredstvom mobilnih telefona mogli koristiti naši servisi. - Pokrenuli smo i pomogli osnivanje Asocijacije medija nacionalnih manjina Srbije, jedinstvene asocijacije takve vrste u svetu, a svim medijima nacionalnih manjina pružamo maksimalnu profesionalnu pomoć. - Uz pomoć grada Beograda renovirana nam je zgrada, prvi put od njene izgradnje. Takođe, posle više decenija renovirali smo redakcije na prvom spratu kao i desk. Nadamo se da ćemo sledeće godine renovirati ostale delove Tanjuga kako bismo ljudima omogućili adekvatne uslove za rad. - I samo da dodam da je moj profesionalni ali i korporativni ugled omogućio da prvi put u istoriji srpskog žurnalizma jedan papa da intervju nekom našem mediju. Papa Benedikt XVI primio me je krajem 2006. i dao intervju Tanjugu. Od dna došli smo do vrha. To je sve postignuto za samo četiri godine, sa nedovoljno sredstava ali sa mnogo znanja i kreativnosti. Na kraju, gospodine ministre, nekoliko reči i o Vašem pomoćniku za medije koji sve ovo želi da uništi. Kako je moguće da ste dozvolili da Vaš pomoćnik, bivši glavni i odgovorni urednik Bete i njen suvlasnik (12,5 odsto), bude u sukobu interesa: da bude ministar i suvlasnik medijske firme? Da bez stida, bahato, gotovo patološki krene da ruši Tanjug? Kako je moguće da niste reagovali na tako eklatantan primer sukoba interesa ili, kazano srpski, na drski lopovluk? Saznali smo da je svoje akcije navodno prodao, ustupio. Kome? Po kojoj ceni? Kada je postao ministar a kada je prodao ili ustupio akcije? Ako je napisao u svojoj biografiji (zvanični sajt Vlade) da je Tanjug napustio 1994. a da je na osnivanju Bete radio od 1992. godine – za koga sada radi? Beta se ne računa. Kako je moguće da Dragan Janjić bestidno jedino Tanjugu skreše budžet za 2008. u odnosu na 2007. za više od 33 odsto. I slovima: trideset tri odsto. Tanjugovi zaposleni u januaru neće dobiti punu platu. Za to ste krivi Vi kao i štetočina Janjić. Žalićemo se predsedniku Skupštine, predsedniku i premijeru Srbije. Naravno, naši zahtevi moraće biti ispunjeni ukoliko im je stalo do države. Uvereni smo da jeste. Dotle, što bi rekli Crnogorci, neće Vam se drijemati. Luka Mičeta, generalni direktor Tanjuga i predsedavajući Asocijacije novinskih agencija jugoistočne Evrope