Kroz mećavu

Godinama nismo imali ovoliko snega, a onda je pao odmah posle Nove godine. Rusofili kažu da nam ga je poslala maćuška Rosija, pošto je Svevišnji od nas davno digao ruke. One koji su okrenuti severnoatlantskim vojnim integracijama, naši putinovci ozbiljno opominju da se mnoga gamad u Srbiji zapatila, neki mikrobi postali su imuni na blage zime, uživaju u Srbiji kao bubrezi u loju, slave ih i veličaju u listovima koje niko ne čita i na televizijama koje su se ušunjale kod nas pod parolom demokratije i slobodnih medija pa nas sad pretvaraju u životinjsku farmu, sa svinjom Jozefinom na čelu. Nisu ove velike padavine poslate slučajno, veruju rusofili, i ne pada sneg da pomori svet nego da svaka zverka pokaže svoj trag. On ima još jednu značajnu ulogu: da vazduh očisti od prilagođenih bakterija i druge gamadi, a kad je reč o virusima, onda će morati i država da se umeša. Reč je o opasnijoj vrsti mikroorganizama. Nema ovde nikakvog odstupanja od demokratskih načela. Neka neko navede šta rade zapadne zemlje kad saznaju da su neki njihovi građani špijuni? Dele im odlikovanja? Nas muči jedna sumnja: da li među ovim sitnim i uglavnom beznačajnim špijunima ima i političara. Đavo bi ga znao, nešto tu smrdi, a ljudi po kafanama, upućeni u našu politiku, misle da ima i političara koji verno služe severu. To je već ispod svakog nivoa, ta jurnjava za parama, provizijama, naplatama za učinjeni posao, i to će biti jedan od razloga koji će ovu vlast dovesti do pada. Krčag ide na vodu dok se ne razbije. Za tri nedelje mi idemo na izbore za predsednika države, kroz mećavu (možda osvane i proleće, nismo mi meteorolozi), a posle tri meseca idemo i na izbore za autonomnu, gradsku i opštinsku vlast. To se kod nas zove i lokalna vlast, ali ta sintagma jedan je nonsens, koji su nepismeni pravnici uneli u naše zakone, a još nepismeniji novinari šire etrom, nemajući pojma, kao papagaji, kakvu glupost ponavljaju. Nisu jedini. Zašto mi danas opštinu zovemo lokalnom samoupravom? Neka nam to neko objasni i biće kandidat za Lice godine. Oni koji se usuđuju da nevladine organizacije nazovu mirođijom, rizikuju da ih na kraju godine proglase najvećom novinarskom brukom, najgorim dnevnim ili nedeljnim listom. Jadnici. Kad bi samo znali da većina onih koje oni napadaju za to i ne zna, niti ozbiljni novinari znaju ko su ti škrabomani. Te listove čitaju oni koji pokušavaju da ne zaborave slova, pa bar eto neke koristi. Suludo je, zaista, napisati da je Pikaso slikarska bruka, a pisalo se o njemu tako, ovde, posle rata. Da, o izborima je reč. Kad čovek pročita Ustav i ona ovlašćenja koja ima šef države, prvo što mu padne na um moglo bi da bude – zar po ovakvom snegu (a šta ako bude i mećave) da se lomatamo, kad je sva vlast u rukama vlade. Nije baš tako. Na ove izbore vredi ići i kroz mećavu. Otkako na izbore idemo, javljaju se samo dva ozbiljna kandidata i dve ozbiljne stranke. Jedna je na vlasti, druga nije, ali jeste najveća (demokrate i radikali). U nekim demokratskim zemljama ne bi to bilo od velikog značaja ko će da pobedi za šefa države (uostalom, Srbija je jedna od retkih država gde se šef države bira na neposrednim izborima i odmah da kažemo – to je anahronizam, koji korene vuče iz monarhističkog doba), jer birači znaju šta je koja partija i šta im nudi, pa predsednik države malo može da utiče na rezultate parlamentarnih izbora. Mnogi tamo ne znaju ne kako se čovek zove. Kod nas je obrnuto. Zato što se na čelu stranaka nalaze šef države, premijer, važni ministri. Da li je to po Ustavu ili nije, isto je što i tražiti iglu u plastu sena. Ako bi na izborima pobedio Boris Tadić, ojačao bi svoju poziciju i u stranci i u državi, a najviše bi u izvršnoj vlasti, Vladi Srbije, izgubio Koštunica. Da li bi on pristao da bude prvi među jednakima, ili još i manje od toga? Nije težak odgovor: malo sutra. Svako ko poznaje naš Ustav, zna da je sudbina vlade u rukama samog premijera. NJemu tada ostaju dve mogućnosti. Da podnese ostavku i ponovo formira vladu bez demokrata (sa radikalima, narodnjacima, socijalistima, a može i manjinsku, ako se dogovore). Naravno, na ovaj način uloga šefa države bila bi zaista ceremonijalna. I Tadić i demokrate bili bi znatno oslabljeni i ko zna kad bi se oporavili. Mnogo je verovatnija druga varijanta. Radikali su danas svesni svoje snage i sigurno ne bi pristali da podržavaju slabije od sebe. Tada bi mogla da padne vlada, usledili bi novi izbori i onda bi ona stranka, koja bi imala šefa države, na tim parlamentarnim izborima bila veliki favorit. Srbi tako gledaju na politiku, a mi ne možemo da promenimo narod ili njegovu svest (Tomo, spasitelju naš). Ovo drugo traži par decenija, prvo možda i dva veka (duplo manje nego što su Turci vladali Srbijom). Šta bi na sve rekao Zapad. Wegove reči odavno su se izlizale; na jedno uvo uđu, na drugo izađu, jer su naši zapadni prijatelji toliko puta menjali mišljenje, navijali za one koji nisu naši prijatelji, sad otimaju Kosovo, pa koga u narodu, većini njegovoj, brine šta će neki Solana, pred penzijom, da kaže. Oni nisu pomogli Srbiju ekonomski, kad je trebalo, nego su od njene sirotinje pokušavali da izvuku profit, i sad su oni za veliki broj Srba nužno zlo. Pa još kad su Rusi pritekli u pomoć i Srbi shvatili da postoji i druga obala (la riva bianca, la riva nera), potpuno je nevažno šta je realno, važno je ono što se narodu dopada. To lako mogu biti radikali i tradicionalisti. Ali, mi tu ne možemo ništa. Omanuli su davno oni koji nisu dorasli zadatku da Srbiju učine građanskom i demokratskom zemljom. Mi ne kažemo da radikali ne bi bili demokrate, ali da budu građanski i evropski orijentisani, to je iluzija. I to nije dobro. Opet će nas gurnuti u ćorsokak ili Vavilonski lavirint sa stazama što se račvaju, a mi ćemo lutati od nemila do nedraga, tražeći put koji će se nazirati u daljini. Posle svih izbora, bilo bi dobro da se uvede malo građanskog reda u ovu kaljugu zvanu javno informisanje, ma koliko svinja Jozefina skičala o slobodi štampe. Šta zna svinja šta je dinja.