Vreme kolevke

Odmah ću priznati: nisam neki naročiti vernik. Ako sam uopšte nekakav. U crkvu zalazim samo kada se tako nešto ne može izbeći: na venčanja, krštenja i, nažalost, parastose. Izveštio sam se u običajima koji u crkvi vladaju, tako da moja pojava, makar formalno, nikoga ne vređa. Ali, uprkos tome, odlazim na krsne slave, imam i svoju sopstvenu, porodičnu, a naročito se radujem Božiću. Nije li to kontradikcija, pravi paradoks? Nije. Otuda – kada sam se već dohvatio ove teme – čitaocu dugujem objašnjenje tog sopstvenog dvostrukog obrtaja. Prvi nivo tumačenja jeste, naravno, religijsko-istorijskog karaktera. U toj oblasti nisam nikakav stručnjak. Srećom da drugi jesu. Naime, istoričari crkvene ortodoksije (ili nečega tome sličnog) imaju naučne dokaze da Sin Božji nije rođen dana koji se slavi kao Božić. Sva je prilika da je Isus ugledao svetlost nebesku nekog dana meseca maja. Wegov rođendan koji ovih dana slavimo jeste, prema tome, falsifikat. Je li to kritika politike crkve? Ni slučajno. Više je neka vrsta pohvale mudrosti prvih hrišćanskih velikodostojnika. Hoću da kažem kako crkva nije pogrešila time što je izmestila datum Hristovog rođenja, što se on slavi baš u dane posle najduže noći, pred samu Novu godinu. Zima je, temperatura je ispod nule, posvuda sneg i led, a dogodi se i kakva elementarna nepogoda. Loš izbor, pomisliće neko. I pogrešiti. Jer ništa nije slučajno. Božić pada u vreme početka tzv. letnjeg solsticija, kada se, mada još okovana ledom, zemlja budi iz nekakvog zimskog sna, pripremajući se da procveta. Iskreno govoreći, kada stigne Božić čovek zna da je najgore prošlo. Uostalom, dani postaju sve duži. Čak i da nije biblijskih jevanđelja, ovaj period godine je pod simbolom kolevke, novog rađanja. Tako da običan čovek, koji ove dane provodi između čekića i nakovnja, sprečen da zbog vejavice ili klizavice napušta kuću bez preke potrebe, no tim više ušuškan u toplinu sopstvenog stana (pod uslovom da ima struje), živi u blagodeti iznova otkrivenih porodičnih osećanja, o kojima je Tom Yons pevao kao o zelenoj travi doma svog. Proslava Isusovog rođenja je potvrda te situacije, te obećane životne budućnosti, koju, da ponovim, simbolizuje faktor rađanja. Tako da je, kroz vekove, mic po mic, Božić postao opštenarodni praznik, koji obeležavaju i osobe odrasle u znaku teze da je religija opijum za narod. Naravno da time Božić ne gubi ništa od svog religijskog značaja. To što ga slave i nevernici samo je dobitak za crkvu, bez obzira na – ajmo reći – paganski karakter tog praznika. Svako porodično slavlje na dan koji se u kalendaru obeležava crvenim slovima jeste, bez obzira da li se slavljenik pridržava propisanih kanonskih običaja (koji su, što jest – jest, teški za razumevanje), jeste dokaz da, sviđalo se to nekom ili ne, živimo u propozicijama hrišćanske civilizacije. Biti ateista u hrišćanskoj civilizaciji nije apstraktno opredeljenje, nešto univerzalno, bez korena, već je, po prirodi stvari, uključeno u taj hrišćanski kontekst. Prilikom nekog popisa stanovništva u rubrici versko opredeljenje upisao sam se kao ateista hrišćanske provenijencije. Oksimoron? Ne. Možda i ne verujem u postojanje Svevišnjeg, jer ga nikada ne viđam, ne javlja mi se, ali sve u mom životu ima taj hrišćanski backgroud. I tako bi ova priča, bar što se mene tiče, mogla biti završena. To što će se ona nastaviti u još nekoliko redova jeste zahtev teme koje sam se poduhvatio, to jest prelaska kvaliteta u kvantitet, jedne vrste obrnute evolucije. Svako ko obeležava Božić, bio taj iskreni vernik ili ubeđeni ateista, pridržava se običaja darivanja bližnjih, posebno dece. Onaj koji se u ovom materijalističkom svetu pežorativno naziva Deda Mrazom bio je zapravo Božić Bata, koji deci deli (božićne) paketiće. Kada sam bio klinac nalazio sam ispod božićne jelke paketić sa gumenim bombonama i ratlukom. Onda je, vremenom, došlo do svojevrsne eskalacije. U paketiću je bio pištolj na kapisle, hemijska olovka, razne drangulije. Bio je to predznak onoga što dolazi. Danas su, svuda u svetu, predbožićni dani u znaku prave histerije onih koji, gurajući se u mnoštvu sličnih po robnim kućama ili po ekskluzivnim buticima, troše enormne sume na božićne poklone. Ili te poslove za njih svršava banka: jer, bazeni i vile se ne prodaju u radnjama duž glavne ulice. Tako je – da zaključim – jedan religiozni praznik, najveći u hrišćana, koji je tokom minulih decenija postao porodična, narodna svetkovina u okviru hrišćanske civilizacije, u ovo novije vreme integrisan u ono što nazivamo potrošačkom kulturom, čijim je protagonistima do vere i bližnjih samo zato jer im omogućavaju da troše, kupujući skupe stvari koje nikome nisu potrebne, a naročito ne vernicima i ateistima.